HRONIKE BOB DILAN

GEOPOETIKA

BEOGRAD

2016
Autor prikaza: Živko Ivković

Zahvaljujući beogradskoj Geopoetici evo imamo Dilana u ulozi autobiografa! Doduše radi se samo o prvom delu ali sam uveren da ni drugi neće izostati u nekom vremenu ispred. Ovde tako već u samom uvodu imamo apostrofirano ime Džona Hemonda , neumornog lovca na talente (kako to već i stoji ovde) kome ni Dilan nije promakao, koga na koncu i dovodi u studio Columbia ubedjen u nj. nesporne kvalitete kako muzičara tako i tekstopisca dajući mu pri tom bezrezervnu podršku. Dilan je već imao zacrtan odlazak u Njujork i posetu bolesnom Vudiju Gatriju , čoveku koga je izuzetno poštovao, uvek je to i naglašavao. Naravno, našavši se u megalopolisu poput pomenutog,  nije propuštao brojne  prilike za sticanje poznanstava sa vrhunskim (i onima koji to nisu) folk, rock pa i džez izvodjačima, izvlačivši ono najbolje iz njihovih nastupa pa klubovima (Caffe Why?) gde se kao stejdž akter isticao (startom šezdesetih) Fredi Nil! Podvesti tako njegove nastupe u Njujorku kao neke startne u karijeri je sasvim u redu , kalio se, sticao preko potrebno samopouzdanje uz kapiranje i shvatanje folka na svoj način, umnogome se to razlikovalo od poznanika i drugara iz branše mu. Dilan tako konstatuje da su folkeri hteli pošto poto istaći , svratiti pozornosast na sebe za razliku od njega koji je kroz svoje nastupe samo spoznavao okruženje i svet zapravo. Ljudi su tako dolazili na njegove koncerte, posvećivali mu onoliko pažnje koliko je to zavredjivao neko na startu karijere, ali su i ostajali u sve većem broju, impuls je to dodatne snage, ali i odlučnosti, rešenosti da istraje, jer, to je taj njegov recept za uspeh (Došao sam izdaleka i krenuo odozdo. Sada je red na sudbinu da se pokaže. Osećao sam da ona gleda pravo u mene i ni u koga drugog)! Ovde tako imamo tu Dilanovu samouverenost, ključnu osobinu ka putu do konačnog uspeha.

Uspeti je ono zbog čega je i potegao put Njujorka-reklo bi se- uspeti ali bez nekog naglaska na ono, pošto poto, kapirajući usput kako mu užurbanost na tom nikako ne bi bila saveznik. Svestan svih epizoda koje treba da prodje, Bob se kretao u pravom smeru pišući taj sopstveni scenario. Urodjena jevrejska proračaunatost, šta li, tek, Dilan je otklanjao sve prepreke sa puta, mada stoji i to da je folk songs imao usadjene u srž!

Podizan u sistemu apsurdnih posleratnih konvencionalnih obrazovnih vrednosti u USA (u smislu onom, Rusi su do juče bili naši saveznici a sada nam rade o glavi, te bi se nakon oglašavanja sirena morao sklanjati pod školsku klupu) gde se zapravo sve i svodilo na ono, komunjare su zlo i velika opasnost , treba im stati  na put uz nezaobilazno, svi i sve što se ispreči na putu sticanja kapitala treba ukloniti, ne birajući načine. Koliko god da je Morison bio opsednut smrću i seksom, toliko je Dilan slovio za vizionara u smislu onom, promeniti svet i dati svoj pun udeo u borbi za promene , ali izgraditi karijeru usput! Dilan je odlaskom u Njujork prekinuo nametnuto mu (taj navodni strah od komunizma) i okrenuo se sopstvenom obrazovanju koje se temeljilo na čitanju dela Rusoa, Martina Lutera Kinga, Monteskjea i tog vizionarstva koje su navedeni preneli na njega. Onovremeni nezaobilazni medij, Radio, je takodje imao zapaženu ulogu u formiranju Dilana kao ličnosti. Cenio je Roja Orbisona, za kog kaže kako je njegov glas dizao iz mrtvih!

Sve vreme je trošio na književnost, čitanjem se usavršavao kao ličnost, ali -kaže- da bi pročitao sve naslove koji ga zanimaju, morao bi se preseliti u starački dom! Zadržavao se ponajviše na poeziji Longfeloua, Bajrona, Šelija i Poa! Teško je reći, ukapirati ono, ko je izvršio presudan uticaj na Dilana , ali da je na startu karijere imao sasvim drugačiju, iskreniju viziju od ove u poznim životnim decenijama, to stoji. Da li se čovek tokom života menja je večno pitanje a što važi i u ovom, Dilanovom slučaju, mada, izneti svoje neko vidjenje, reći da i ne kapiram takve i nije previše. Možda sam stereotipan, ali se stečenih, nasledjenih osobina i učenja u mladosti nikada nisam odrekao, držao sam ih se, a i danas to činim te mi je time teže ukapirati, skinuti Dilanovu čas tamo čas ovamo zvezdanu stazu. Kapiram da je (sasvim moguće) čovek u večnom sukobu sa alter egom, ovde imamo upravo to, Dilana onog izvornog u prvim decenijama  karijere potpuno posvećenog protestnom songu, folku i kantriroku te ovog unazad nekoliko decenija sasvim različitog , pa sad, dobro  dodje jedna ovakva bila ona i fragmentirana samo autobiografija uz pomoć koje ćemo dokučiti njegovu karijeru svrstanu u grupaciju onih sa najdužim stažom (uz Sinatrinu i grupe The Rolling Stones). Filozof Karl Klauzevic je iz grupacije visoko cenjenih na njegovoj listi, pogotovo naslov Vom Kriege (1832) pa iako se radi o starom štivu , sadržaj tog je uvek aktuelan te i ne začudjuje da je pomenuti naslov u njemu probudio čoveka mislioca! Sadržaj iste naginje odustajanju od donošenja sopstvenog suda nekog vezanog za pravdu i oko nje jer sve je onako kako jeste i tu su neke promene nezamislive (Moraš raditi onako kako ti kažu ili ti nema života. Zaboravi žvaku o nadi i gluposti o poštenju. Bog nikada nije sa nama i nikome ne pomaže. Svet je takav kakav je i nema dalje)!! Držim da su naslovi poput ovog i sličnih umnogome doprineli njegovom posteriori rasudjivanju te prihvatljivim i manje postupcima. Priznaje kako napisano u toj (Vom Kriege) može čoveku promeniti život!

Dilan kaže kako čitanje Klauzevica čoveka navodi da i sopstvene misli uzima sa zadrškom nekom ili manje ozbiljno. Navodi Balzaka te da je po njemu materijalizam recept za ludilo te da je istina u praznoverju! Knjiški naslovi su toliko privlačili Dilana te je  uvek nalazio vremena za čitanje . Uz Gatrija ističe i folk singera Džoa Hila , čoveka koji je nastupao pre pomenutog. Priseća se tako i svog prvog angažmana u studiju vezanom za rad na albumu Harija Belafontea (Midnight Special) na kom je svirao usnu harmoniku.  Vredi istaći kako je na startu karijere koristio ime Elston Gan, da bi ono, po kom ga ceo svet pepoznaje preuzeo od Dilana Tomasa uz uobičajeno skraćeno Robert u Bob!

Ovde nam i pojašnjava pojmove protestnog, disidentskog i buntovničkog songa, te tako stoji da Gatrija i ne vidi kao protestnog singera jer u nj. tekstovima nema protesta protiv ne znam koga ili čega. Navodi tako buntovničke (The Clancy Brothers-Tom, Pedi i Lijam), naglasivši da nema znaka jednakosti izmedju protestne i buntovničke! U javnoj biblioteci njujorškoj se putem mikro filmova vraćao na polovinu devetnaestog veka u toj večitoj potrazi za tada aktuelnim senzacionalističkim ali i ordinarnim tekstovima memorišući pri tom sve sa naglaskom na buntovna zbivanja. Zaključio je samo jedno, svi su se pozivali na veru i boga činivši pri tom nevidjena zverstva (od ordinarnog gradjanina do predsednika) uklanjajući sve što se ispreči na putu kapitala!! Dilan je uvek (kada je bio u prilici) posećivao Gatrija, smeštenog u bolnici Grejston-Džerzi) svestan da za njega nema spasa, ali, barem toliko je dugovao svome idolu. Stoji ovde i izričito njegovo, kako je imao vrlo malo zajedničkog sa generacijom koju je navodno predstavljao!! Počasni dr nauka na Prinston univerzitetu (Džerzi) Dilan tako i nije slovio za ličnost u koju smo se svi zaklinjali! Imamo ovde i nj. impresije vezane za Nju Orliens gde kaže kako je taj jedna veoma duga pesma, na šta bih se nadovezao i dodao kako je njegov kompletan kreativni opus jednak takvom jednom razmišljanju. U tom traganju za sopstvenim identitetom, pokušaju poistovećivanja sa izvesnim ili potpunim odbacivanjem željenog na startu karijere. Hronikom ovom, Dilan se više overio negoli dokazao, išlo mu je od ruke jer, ima tako delova koji su dostojni značajnih književnika nasuprot onim drugim koji ga spuštaju na osrednjosti nivo, ali tu nema ništa loše jer nakon karijere duže od pola veka ne možete očekivati da se čovek bezuslovno svega priseti i prenese to u pisanu formu. Kod Dilana se sve svodilo na novi i uvek samo novi pokušaj u smislu dovodjenja songa do perfekcije podveden pod ono što trenutno i stvarno oseća., a sve iz razloga apsolutnog poistovećivanja sa napisanim i muzički ukomponovanim. Drugačiji scenario jednostavno nije išao uz njegovo ime. Primera je mnogo, počev od upečatljivog onog (kako je prolazio hodnikom jednog hotela i susreo se sa slobodnijom devojkom , izblajhane kose, u bundi od lisice na visokim potpeticama koje bi ti mogle probiti srce, a uz to je imala modre kolutove oko očiju, crni ajlajner i tamne oči. Izgledala je kao da ju je neko prebio. Rekla mu je tada – Umirem za još jednim pićem!) a što je bilo sasvim dovoljno da kasnije, tokom noći sedeći na prozoru svoje hotelske sobe sa pogledom na Central park napiše stvar Dark Eyes i dan kasnije je snimi u sudiju!!

Naravno Gatri je ipak taj koji je ostavio najviše traga na nj. stvaralaštvo jer stvari poput Hard Travelin’, This Land Is Your Land, Pretty Boy Floyd i ostale su, kaže, bile toliko jake da  mu se zavrtelo u glavi kada ih je prvi put čuo. Priznaje da se samo zahvaljujući tim Gatrijevim kompozicijama njegov pogled na svet najedanputa izoštrio. Kada je prvi put slušao ploču Roberta Džonsona digla mu se kosa na glavi, dodao je ovde – oštri zvuci njegove gitare samo što nisu polomili prozore, a njegovo pevanje je izgledalo kao da je on zapravo tu, pred njim!! Otkriva nam Dilan ovde i ime čoveka (Ajk Cimerman) koji je gitarskom umeću podučavao pomentog Roberta Džonsona! Potkraj knjige se provlače i redovi o uticaju Džonsona na nj. stvaralaštvo.U samom zaključku ove više fragmentirane autobiografije stoji da je folk scena bila raj koji je morao napustiti, te da se u roku od nekoliko godina dogodila nevidjena oluja, a psiha nacije se toliko izmenila nalikujući više na Noć živih mrtvaca! Odlučno je krenuo svojim putem a jedno je ovde sasvim sigurno, uloge boga i djavola na tom su bile isključene!

U Šapcu, 23.03. 2017. godine