(Магија сигнализма / The Magic of Signalism, Everest media, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2016)
Као педесет седма књига библиотека „Сигнал“ појавио се зборник Магија сигнализма. Он је природни наставак свих ранијих зборника који су покушавали да одгонетну шта сигнализам јесте, како се он развија и шта је то што га чини неугасиво авангардном и планетарном уметношћу. Зборници су штампани било у часописима (нпр. у Корацима 1976-е, Багдали 1986-е, Повељи 1988-е, Књижевности 1989. и 2013-е, Градини 2006-е, Савременику 2007-е…), било у засебним књигама: Сигнализам `81, КПЗ Оџаци, Оџаци, 1981, Сигнализам – авангардни стваралачки покрет, Културни центар Београда, Београд, 1984, Сигнализам у свету, приредио Миодраг Шијаковић, Београдска књига, Београд, 1984, Сигналистичка утопија, Сигнал, Београд, 2001, Сигнализам, уметност трећег миленијума, Сигнал, Београд, 2003, Гласови планетарног – визије сигнализма, Сигнал, 2003, Размишљајте о сигнализму / Think about Signalism, Сигнал, Београд, 2004, Време сигнализма / The Times of Signalism, Библиофилско издање, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2006, Демон сигнализма, Библифилска издања, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2007, Планетарни видици сигнализма, приредио Миливоје Павловић, Београд, 2010, Изазов сигнализма / The Challeng of Signalism, Књижевност, Београд, година LXVIII, бр 4 / 2013, Столеће сигнализма / The Century of Signalism, Everest Media, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2014, Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића, приредио Миливоје Павловић, Библиотека града Београда, 2014. Ниједној књижевној појави или правцу у српској књижевности није посвећена толика, и таква, пажња, те се сигнализам издваја као феномен своје врсте. Он, не само да траје, него је непрестано жив и свеж за нове, такође живе и свеже, критичке увиде, оцене и процене. Као што је реч столеће у претпоследњем зборнику била „одговор“ на реч изазов која се налазила у наслову онога који је њему претходио, назив последњег зборника садржи реч магија. Сигнализам који изазива и обележава век у којем то чини тако што се пола века за читав век може узети, несумњиво магија јесте.
И овај зборник има међу својим корицама мини антологију визуелних песама. Две се налазе на корицама: прва, изузетно успела, џојсовска не само стога што је њен саставни део портрет знаменитог ирског писца, најавангарднијег светског писца уопште – дело је Ивана Штерлемана, а друга – она која је на задњим корицама – творевина је Милоша Јоцића. Поред њих, ту су и: још две, такође изузетно успеле, Ивана Штерлемана, три Милоша Јоцића, три Мирољуба Тодоровића, као и визуелни прилози Џима Лефтвича, Реида Вуда, Кеичи Накамуре, Данијела Далигана, Дмитрија Булатова, Франка Бушића, Владимира Милојковића (два), Адријана Сарајлије, Немање Митровића, Добрице Кампарелића, Дејана Богојевића, Оливера Милијића и Јелене Марићевић. Ликовним прилозима крцати су текстови „Буквар за пантропе“ Стевана Бошњака, „Гучи наочари на Дорћолу“ Миливоја Анђелковића, и, посебно, „Дипл/омни/опиа“ Илије Бакића, у оквиру рада „Супекматизам“ Маше Н. Војновић дата је читава серија сигналистичких печата Јарослава Супека, Дарко Вулић нас дарује са два „шумска сигнала“, а писмо Јарослава Супека Мирољубу Тодоровићу о сигналистичком роману пошиљаоца МЗС, пропраћено је једном страницом сигналистичког романа Бројке истога аутора. Одавно је сасвим очигледно како се они који сигнализму гравитирају у овај књижевни покрет укључују тек онда када визуелну песму оформе. Визуелне песме су, и буквално, улазнице за сигнализам. Једнако као и ранијим зборницима, карактеристично за сигнализам уопште, међу сарадницима су и писци из иностранства. Планетарни правац отворен је за читаву планету.
Присуство значајних сигналиста из иностранства не ограничава се само на визуелне песме. Џим Лефтвич је у зборнику представљен и песмом „Шест Месеци Није Пресуда“ и кратким „Субјективним асемичким поставкама“ (оба прилога је са енглеског превео Слободан Шкеровић). Његова визуелна песма заправо и јесте „асемичка“ песма и она је, као и све остале песме ове категорије, поникла „из типографије, не из калиграфије“ (стр. 49). Основна поставка есејистичког Лефтвичевог прилога гласи: „Можемо да читамо оно што није написано.“ (50) Сплитски књижевник Франко Бушић, председник „ДАДАнти“ – Удруге за промицање Експерименталне Умјетности, али и члан Удружења књижевника Србије, уз визуелну песму, дарује нас и са пет (нео)дадаистичких песама од којих једну – „Предигра“ – штампамо исцела:
не немој не не
ооо да да
не не не то
да да мммм
не не не не не
умгх
м м м м м м
м м м м м м
блуп
стоко
скоро сам се угушила
Другој наводимо само наслов – „Сред пушака и крушака дугоушака“.
Сваки зборник о сигнализму склапа се као теоријска књига укрштена са антологијским пресеком актуалног сигналистичког стваралаштва. Нипошто случајно бира се текст који ће бити уводни. Овај зборник отвара онај који је насловљен „Сигнализам или: One method to rule them all“ Василија Милновића. Он је, имплицитно, полемички. Велики број тумача сигнализма питао се, и још се пита, како овај неоавангардни покрет траје тако дуго иако је за све авангарде карактеристично да бурно блесну и брзо се угасе. Једино је надреализам, захваљујући ванредној енергији и непрекидно обнављаној инвентивности Андре Бретона, био изузетак. Милновићев „одговор“ на то упорно питање су следеће претпоставке које он за истину узима: „… неоавангарда никада није постојала“ већ „је реч о истој оној расној авангарди, која је у корпусу српске културе отпочела своје просијавање између два рата; и (да) авангарда као таква није ексклузивно књижевни феномен, него (да) припада новој интердисциплинарној, синкретичкој и апејронски заснованој уметничкој парадигми – можемо закључити да су основне смернице оваквог концепта усмерене на измену читаве стварносне парадигме и да се не ради о једној уметничкој концепцији, него о револуционарној платформи за измену света“. (7) Додаје како је „авангарда, кроз сигналистички метод, дошла до свог (дуго траженог) израза у савременом технолошком окружењу“. (7) Сам Мирољуб Тодоровић негира било какву везу сигнализма са надреализмом, а признаје како покрет којем је он на челу додирне везе има са футуризмом и дадаизмом. (И надреалисти, посебно у првом Бретоновом Надреалистичком манифесту, признају како књижевне претече имају.) Сигнализам је од самих својих почетака био присутан у интердисциплинарним остварењима Марине Абрамовић, Славка Матковића, групе Бош+Бош итд. И данас, трећи талас сигналиста у којем су најактивнији и најприсутнији Јелена Марићевић, Милош Јоцић, Иван Штерлеман и сам Милновић, наставља да дела интердисциплинарно (посебно на теоријском плану) и доказује како је сигнализам далеко од сваког замирања. Сигналистичка парадигма завладала је светском, и нашом, књижевношћу, желеле ове то да признају или не. Да би се могао протумачити роман-мултиверзум Слободана Шкеровића, уз Илију Бакића предводника другог таласа сигналиста, неопходно је потребно поседовати интердисциплинарна знања која покривају физику, космологију, философију, технологију, поп-културу, геополитику, историју… Таквих читалаца, и међу самим сигналистима, веома је мало, а једини прави читаоци сигналистичких остварења морају бити пишчеви сарадници, они који су интерактивни. Појава интернета после 1995. године, овом књижевном покрету, којем је у језгру стваралачка игра, даје нов замајац, појачавајући нагло улогу читалаца у самом процесу стварања: они више не тумаче, већ „надограђују“ дело. Ово постаје (над)отворено кудикамо више него што је пре педесетак година Умберто Еко очекивао. Јулијан Корнхаузер је луцидно приметио како се Мирољуб Тодоровић није ограничио на авангардне подстицаје већ их је вешто укрстио са барокним, класицистичким и неокласицистичким. Но, оно што много више наглашава универзалност сигнализма то је што сигналистички песник, посебно сам Мирољуб Тодоровић, „врши пренос значења са Песме на Свет“, те, на пример у Звездалији, песму „поистовећује са атомима, ћелијама, Сунчевим системом – дакле, са комплетним микро и макрокосмосом“. (13) Ако Радован Вучковић, у Поезији српске авангарде, полазећи од Винаверова Манифеста експресионистичке школе, утопију назива „космичком утопијом“ (13), сигналисти су утопију оживотворили и она је престала утопија да буде.
Као и у прошлом зборнику, Столеће сигнализма, и у овом је најприсутнија, најмлађа међу ауторима, Јелена Марићевић. Једнако као и у прошлом зборнику, она је истовремено и сигналистички стваралац и тумач сигнализма. Поред пет сигналистичких песама, игриво хуморних, следећих наслова „Хер Меса“, „Ел Грехо“, „Дона Оде“, „Де Раскол“ и „От Менуло“, и две исто тако духовите, језички ватрометне, кратке приче, „Ефенди Мит“ и „Кир Пан и Мирсада Циганка“, заступљена је ванредним есејистичким прилогом – „Космистичко путовање у сигнализам: `Моје срце на врху громобрана`.“ После рада, написаног са Снежаном Савкић, „Либертенски дијалог: Ерос и По(р)нос сигнализма“, штампаног у Столећу сигнализма, у којем је испитан ерос-континуитет српске књижевности, у „Космистичком путовању…“ је учињено исто када је о космос-континуитету исте књижевности реч. У њему је, ауторка пажљиво набројала космичке песме које су се обреле у несумњиво најзначајнијој антологији српске поезије уопште – Антологији српског песништва (пето допуњено издање 1985; у ранијим издањима, између осталог, није било усменог песништва) Миодрага Павловића: митолошке усмене песме о свадбама небеских тела, Силуан, Доментијанова „Реч о светлости“, „Молитва пред тврдима сунца“ архиепископа Данила, „Монашка песма“ непознатог нашег песника с краја осамнаестог века, „Видим небо отворено“ Милована Видаковића, „Почетак буне протв дахија“ Филипа Вишњића, „Северни путник к антики“ Василија Суботића, „Кад се небо мути“ Милице Стојадиновић Српкиње, одломци из Луче микрокозме Његошеве, „Моје небо јер је мутно“ Јована Јовановића Змаја, „Ђачки јади“ Милана Кујунџића Абердара, „Santa Maria della Salute“ и „Песничка химна Јована Дамаскина“ Лазе Костића, „Кад се угаси сунце“ Војислава Илића, „Песма“ Јована Дучића, „Тамница“ и Можда спава“ Владислава Петковића Диса. Космизам је присутан и у песмама / „песмама“ Гаврила Стефановића Венцловића, Јована Хаџића (уз Василија Суботића, по оцени Небојше Јовановића, он је главни космичар међу српским класицистичким песницима), „Вилованки“ Лазе Костића, Ракићевој „Симониди“, песмама Тодора Манојловића[1], Станислава Винавера, Ранка Младеновића, Анице Савић Ребац, Милоша Црњанског, Сиба Миличића, Васка Попе, Миодрага Павловића, Милорада Павића… То је „припрема“ да се на космизам у песништву Мирољуба Тодоровића, почев од његових раних књига Планета и Путовање у Звездалију, пређе. Сам Тодоровић, у напомени уз један стих друге књиге, своју поезију доводи у везу са оном коју су стварали стари Астеци и Египћани, са Епом о Гилгамешу, али и са књигом Кибернетика и друштво Норберта Винера. Иако сигнализам, и када је космизам у питању, има додирних тачака са космизмом поезије која му је претходила, он је – истовремено – „и синтеза дотадашњих космизама и портал у будућа!“ (270) Нимало случајно, један од псеудонима Мирољуба Тодоровића, који је од својих песничких почетака „трагао за видовитом семенком богова“ (270), био је и Вид. Он успоставља песнички дијалог и са нашом усменом лириком и са нашим средњовековним песништвом. Посебно у збирци Видов дан (1989), али и у каснијим збиркама: Девичанска Византија, У цара Тројана козје уши, Плави ветар, Паралелни светови, Фонети и друге песме. Корнхаузер прву споменуту збирку сматра „неокласицистичким преокретом“ у његовом стваралаштву, истиче како космизам вође сигнализма није на трагу оног који је заговарао Васко Попа, пише о особеном укрштању барокног, класицистичког и неокласицистичког космизма када је о млађем песнику реч, али и о присутним аналогијама са Попом, Јованом Христићем и Иваном В. Лалићем. Јелена Марићевић у минуциозним анализама указује и на „везе“ које постоје између песничких слика присутних у појединим Тодоровићевим песмама и онима које су потписали у својим песмама Растко Петровић, Раде Драинац и Бранко Ве Пољански и, у свом Громобрану свемира, Станислав Винавер. Њен текст се (не) окончава једним п.с-ом у којем се скреће пажња на циклус твитер-прича „Квест и космос“ младог сигналисте Милоша Јоцића и на песму „Звезда путница“ класика савременог српског песништва Љубомира Симовића. Ниједан текст о незавршивом сигнализму и не може завршен једном за свагда да буде.
Веома је интересантан интервју који је Јелена Марићевић дала Душану Видаковићу. По наслову који је њему дат и читав зборник је насловљен. У њему млада сигналисткиња открива како је њен „сусрет“ са сигнализмом био случајан. Након јавног читања у Сремским Карловцима 2011. године, професор Драган Станић (Иван Негришорац) дао јој је изборник Свиња је одличан пливач Мирољуба Тодоровића и потражио да нешто о њему напише за Летопис Матице српске који је он тада уређивао. Књига је мало чекала на полицама, изазивала и пружала најпре отпор, али, тада се улаз у сигнализам отворио, уз помоћ зенитизма с којим се ауторка раније сусретала, и испоставило се како је Станићев предлог био за њу „најуноснија препорука за читање“. (278) Како се и сама сигнализмом „заразила“, „заразила“ је и друге њиме. Тако је, на пример, Иван Штерлеман пријавио докторску дисертацију о естетици сигнализма код Гојка Тешића. Ново сигналистичко јато било је сасвим спремно да узлети, изнова осмотри оно што је о сигнализму било уочено и укаже на оно што је измицало пажњи ранијих тумача. Јелена Марићевић се није на томе зауставила. Њена је идеја – она је почела у зборницима о сигнализму да се већ остварује, и у њеним и у радовима њених младих колега – да се напише особена, сасвим искошена, јеретичка потпуно, али и плодотворна несумњиво, Сигналистичка историја српске књижевности унутар које би детаљно биле испитане везе које је овај авангардни покрет остварио са средњовековном, усменом, барокном, деветнаестовековном књижевношћу. Станислав Винавер, у језгру чијег дела су „четири велика М: МАГИЈА, МИСТИКА, МАТЕМАТИКА, МУЗИКА!“ (280), ванредно је полазиште за сигналистичка истраживања. Ауторку посебно привлаче „рубна“ сигналистичка остварења попут шатро прича и козараца, шатро прозе, полемике, есејистичких муњограма. За последње је сковала термин твитер-манифести, а Милош Јоцић ствара „жанр у настајању“ – твитер приче. Барокна поетика је алка која спаја дело Милорада Павића са сигналистичким остварењима Мирољуба Тодоровића. Разлаз Мирољуба Тодоровића са истакнутим нашим неоавангардистом Вујицом Решином Туцићем уследио је стога што је први у својим сигналистичким манифестима откривао везе које између покрета који предводи и тзв. историјске авангарде постоје, а други је то одбацивао. Јелена Марићевић Тодоровићеве есејистичке муњограме, које твитер-манифестима назива, схвата као „одличан спој авангардне традиције и потребе за модернизацијпом“. (282) Посебно јој је драга полифона Тодоровићева Торба од врбовог прућа „која је дневничке фрагменте истопила и излила у слике-приче“. (283) Интересантни су јој клокотристи, тврди како је Мирољуб Тодоровић, уз Андрића, Киша и Павића, најприсутнији наш писац у иностранству, а своју књигу Легитимација за сигнализам, која окупља све њене радове о овом покрету настале од 2011. до 2015. године, схвата као неку врсту дипломе „на неком имагинарном Одсеку са сигнализам“. (284–285)
Уз Јелену Марићевић, највише прилога у овом зборнику имају Иван Штерлеман, Милош Јоцић, Илија Бакић, Слободан Шкеровић и Душан Стојковић.
Штерлеман је, поред визуелних песама и сигналистичких песама „Бетонска преса“, „Сан бр. 3473“ и „Тражим сигуран сигнал“, у зборнику заступљен и са два ванредна есеја. Први је „Архитектура поетског деконструктивизма“. У њему издваја звучне стилске фигуре асонанцу и алитерацију тврдећи како оне „рађају пулс у мртвом телу текста“. (22) Текст мора добити „нову димензију“ а он је стиче најразноврснијим онеобичавањима, посебно на визуелној равни. Притом се одбацује свака униформност. Текст који је понуђен у облику крста, на пример, „не мора алудирати на симбол хришћанства, већ на раскрсницу, или једноставно имати функцију очуђења (остранение)“ (22), „Футуристичка динамичност као узрок има турбулентну позицију савременог друштва, конструктивизам своју поетику заснива на једноставним геометријским облицима који симболишу нови почетак. Рађање рационалистичке, а самим тим и функционалистичке уметности која одговара нашој машинској цивилизацији, док оно у магли што стоји иза неоавангардне визуелне књижевности, што може бити скривено самим тим што се подразумева, свакако је КОМУНИКАЦИЈА“. (23–24) Иако у фусноти, Штерлеман скенерски одређује читаву поетику Мирољуба Тодоровића као „поглед на језик кроз микроскопско сочиво“. (25) У његовим делима „Опозиција спољашње / унутрашње добија другачије квалитете, знакови напуштају уобичајена места и слободно се крећу по простору књиге, чиме се она устаљује као жив организам“ (26), те је сасвим умесно приупитати се (иако одговор на такво питање нипошто није лако дати) „да ли је могуће да Борхесова свемирска библиотека стоји иза Тодоровићеве визуелне песме?“ (27) У овом свом есеју о визуелној Тодоровићевој поезији, Штерлеман вођу сигнализма смешта у „Фукоов низ аутора чије је дело живо захваљујући `“контраговору`“ и тврди да „Сигналистичка поезија језик схвата као атомску структуру у ком се мешањем и спајањем речи – молекула и слова – атома граде сложена језичка једињења. Ослобађање или распадање језика дешава се при дејству имагинативних песничких агенса“. (29)
Други Штерлеманов есеј „Машина учи да пише“ посвећен је сигналистичкој компјутерској поезији. Уз навођење многобројних примера „математизације“ поезије и прозе, Штерлеман спомиње и Тодоровићеву песму „С резанцима свакако“, поетски експеримент изведен на дигиталном компјутеру и објављен у првом броју часописа Сигнал. Напомиње: „Жеља да се произведе зачуђујући неред постојала је и код дадаиста и надреалиста, али овде то чини машина, за коју је тај неред – ред“. (31) Наводи питање Петера Свирског: схватамо као играчку компјутер који нам разумљиве поруке шаље, али шта ће бити када се он „обезобрази“ и „почне да оперише ван лимита људски интелигибилног?“ (32) Измишљене речи у Кодеровим песмама не приклањају се, у потрази за мелодијом, значењу. Њихово читање је „једна врста шаманског транса“ (32). Тако доживљавамо и остварења дадаиста и летриста, заумни језик руских футуриста. Нормално, и сигналистичку визуелну поезију која није заборавила „естетику слова“ у летризму и конкретној поезији. Компјутерска песма мора бити максимално „отворена“. Не треба да саопштава смисао већ да га сугерише. Зигфрид Ј. Шмит у Естетским процесима пише како је потребно „традиционално схватање песника-генија заменити једном врстом песника-научника“ (34–35). И он, и Итало Калвино, тврде: „сваки процес писања је комбинаторички“. (35) Не може се, и не сме, тврдити да су „Керолови нонсенси људски, а компјутерски нељудски“, једнако као и алогичност сна. (35) „Једина следећа могућа авангарда“ наступиће тек онда када се сам компјутер побуни против поезије „на коју га приморава човек“ (35), почне да пише по својој вољи и по својим правилима која не морају ни по чему да се са онима за које су људи залажу сложе.
Милош Јоцић је, поред визуелних песама и две серије твитер прича (прва је насловљена „Квест и космос“, а друга „Разгледнице из градова и планета“), заступљен и есејем „Окултне машине из Балканије.“ У њему је реч о неоавангардном, постмодерном и сигналистичком третирању жанра стимпанка у роману Футуриста у одступању или Унезверијада Илије Бакића. Као што је у својој познатој Поетици авангарде прибележио Аријан Марино: „[Авангардна уметност] као да пати од комплекса скрнављења, хуљења и поруге“, чини то у свом роману српски сигналиста: „Одлучивши се да као ликове једног фантастичног жанра одабере историјске авангардисте (Тристана Цару и Филипа Томаза Маринетија – Д.С.), Илија Бакић пред нама деконструише стимпанк као дискурс питког, авантуристичког приповедања: или, боље рећи, ружи га, као што су авангардисти ружили Милоску Венеру, или као што је Марсел Дишан јефтиној фотографији Мона Лизе доцртао бркове.“ (112)
Илија Бакић је, поред стихова и прозе, понудио и кратак приказ збирке Дроздови у паклу Слободана Шкеровића. У њему, пошто је констатовао како је њен аутор „робустан, бруталан, несуптилан, директан, непредвидив“, закључује како он „није ни једноставан ни једнозначан“. (148)
Слободан Шкеровић је, поред сигналистичких песама, представљен избором из Поетика Идеја[2], мини есејем „Песма као неизоловани систем“[3] и – кратким – текстом „Рециклажа оргазма“.
Душан Стојковић, поред шест кратких проза из Сновног словара, има два опширна приказа два сигналистичка зборника: Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића и Столеће сигнализма / The Century of Signalism.[4]
Мирољуб Тодоровић је, поред визуелних песама, у Магији сигнализма штампао шест нових шатро прича: „Причко маратонац“, „Била је у праву“, „Старе пасуљаре“, „Склечка“, „Пицан“ и „Велики је свет“.
Осим Тодоровићевих прича, и већ споменутих проза Милоша Јоцића, Илије Бакића, Душана Стојковића и Јелене Марићевић, у зборнику су и, углавном кратки, прозни текстови Мирјане фрау Коларски („“Љубав је пак`о па сам зато плак`о“), Стевана Бошњака („Буквар за пантропе“), Владимира Милојковића („песма у прози“ „Сазвежђа“), Рајка Благојевића („Ожалошћени“), Адријана Сарајлије („Снешко“), Дарка Доневског („Београд/мало другачије љубави“), Миливоја Анђелковића („Гучи наочари на Дорћолу“), Дејана Богојевића („Весло – сигнал“ и „Еволуција звезда“) и Оливера Милијића („Разлика, друго стање“, „Једнина, множина“, „Моба зе песму и мисао“, „Мисао/језик“ и „Пут“). Ту је и прилог „Из дневника“ Иване Максић, као и одломак из једног писма Јарослава Супека Мирољубу Тодоровићу, насловљен „Сигналистички роман“ у којем је реч о роману МЗС, који је постојао само у два примерка од којих је онај ауторов, изложен на самосталној изложби у Нашицама 1983. године, нестао.
Сигналистичке песме, осим споменутих Ивана Штерлемана, Милоша Јоцића, Илије Бакића, Слободана Шкеровића и Јелене Марићевић, објављују и Мирјана фрау Коларски (шест песама), Владимир Милојковић (3), Виктор Радоњић (2), Рајко Благојевић (2), Дарко Доневски (четири од којих су прве три хаикуи), Душан Видаковић (дванаест хаику песама из хаику путописа кроз Сигнализам), Добрица Камперелић (2) и Дејан Богојевић (2). Од страних аутора ту су Џим Лефтвич (“Шест Месеци Није Пресуда“, у преводу Слободана Шкеровића) и Франко Бушић (пет песама; једну смо раније исцела и цитирали).
Идеја о писању сигналистичке историје књижевности (српска књижевност осмотрена уз помоћ сигналистичког дурбина) полако је почела да се остварује. У овом зборнику Исидора Ана Стамболић се огласила текстом „Теме српског средњег века у сигнализму“. Још Јулијан Корнхаузер је уочио како се, почев од збирке Видов дан (1989), Мирољуб Тодоровић подухвата тема које су до тада биле сасвим одсутне у његову песништву, али се све на уочавању (по Корнхаузеру то је било условљено политичким збивањима) и завршило. Исидора Ана Стамболић овој промени / тематском резу посвећује свој рад. Она детаљно анализира неколицину песама збирке Видов дан. Зауставља се и на збирци Девичанска Византија (1994) и закључује: „Интересовање за средњовековну књижевност и мотиве, као и трагање за почецима речи у византијској традицији указује на ерудитност револуције коју је М. Тодоровић желео да спроведе у језику своје поезије. Он уноси потпуно модерне и јединствене подухвате у поезију, али налази и архетипове који их подржавају… […] … окретање ка традицији и историји не значи буђење националне свести, нити (је) потреба за ткањем хвалоспева прошлости, већ тражења извора речи и њеног јединства са сликом. Тражење сигнала на иконама, у филозофско-теолошким покретима и старој словенској вери јединствен је подухват који је унапредио размишљање о сигналистичкој концепцији.“ (74)
Маша Н. Вујновић, у тексту „Супекматизам“, пише о Јарославу Супеку и његовој варијанти сигнализма, задржавајући се посебно на његовим мејл-арт активностима, али и на његовој теорији „Персоналне математике – математике боја“, феномену бројева, његовој кинетичкој уметности и изучавању феномена сна. У оквиру рада представљени су нам и неки од најзначајнијих Супекових печата.
Поред песме „Месија“ и прозе „Ожалошћени“, Рајко Благојевић је заступљен и студијом „Манифести сигнализма“. Из ње издвајамо следећу реченицу: „Прелазак на неосигнализам је неминован, јер ова одредница једино може да приближи ново време у ком се сигнализам обрео, и на један прави начин може да упућује на оно шта се може очекивати од сигнализма.“ (104)
Веома је интересантан и провокативан прилог „О шминкерима, штрудма и шокинг-шатру“ Маријане Јелисавчић посвећен шатроизмима у прози и поезији Мирољуба Тодоровића. Намера рада била је да покаже како се остварује замисао Љубише Јиоцића стара већ четири деценије по којој сигнализам јесте „Знак да треба пробудити Снове.“ Управо то својом шатро поезијом и прозом Тодоровић и чини. Његов шатро говор је „везан за урбану средину“ (129), за разлику од тајних гегавачких и слепачких говора чије примере налазимо у другом издању Вукова Српског рјечника (1852).
Соња Штефановић у „Коренима сигнализма“ пише о структури, значењу и поетици збирке Планета Мирољуба Тодоровића. Прва Тодоровићева збирка, по Јулијану Корнхаузеру, садржи у имплицинтном облику први прави манифест сигнализма, односно сцијентизма који је обележио прву фазу деловања овог књижевног покрета. За Соњу Штефановић је поезија присутна у Планети „експериментална и метафизичка, са извесном дозом апстрактности“. (188) Сигналистичка песма „не само што се чита без речника, него се чита и у свим смеровима. (…) Језик слике испоставља се као један од могућих метајезика будуће планетарне цивилизације. Демистификацијом песничког чина и песника, поезија је постајала средство масовне комуникације. Језик науке схваћен је као отворен, жив и променљив систем.“ (191)
Снежана Савкић је текст „Причајте ми о сигнал(у)–и–зм(ај)у“, као и Душан Стојковић, посветила представљању зборника Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића.
Кратак текст написан поводом зборника Столеће сигнализма Добрица Камперелић је насловио „Прометејев огањ сигнализма“. У њему скреће пажњу на уметнички и научни потенцијал младих сигналиста, оних који овом покрету уливају свежу крв.
Есеј „Есејистички муњограми: форма и садржина“ Данице Трифуњагић бави се двема есејистичким књигама Мирољуба Тодоровића – Језик и неизрециво и Стварност и утопија. Ако је есеј елиптични жанр, а јесте, онда су Тодоровићеви муњограми „елипса елипсе“. (236) Користећи се Лукачевим поређењем есеја са ултравиолентним зрацима, свесна њихове фрагментарности, посебно појачане у Тодоровићевим муњограмима, „који су, попут пчела, окупљени око матичне мисли“ (226), желећи да их тероријски „дефинише“, Трифуњагић их одређује као афоризме, гноме, изреке, сентенције. Но, они се тешко могу свести само на једну могућу одредницу. Полазећи од, за њу веома инспиративног, текста „Есеј – фикција унутар истине“ Јадранке Божић, Трифуњагић прихвата њено одређење есеја као „поезије интелекта“. (228)
Као што се већ уобичајило, и овај зборник се окончава наставком Библиографије сигнализма и, као што је у оном који му је претходио био случај, доноси списак досада објављених књига библиотеке „Сигнал“. Приспело се до педесет шест.[5]
Већ су најављени нови зборници. Пристижу нови сигналисти. Откривају се нове планете. Сигнализам наставља да затрављује.
F U S N O T E:
[1] Радован Вучковић, у Поезији српске авангарде (Службени гласник, Београд, 2011), космизму српске међуратне поезије посвећује два поглавља: „Космичко песништво“ и „Деструкција космичких утопија и конструктивистичко-мистично песништво“(в. стр. 139–181. и 181–217).
[2] Овај појмовник је штампан, као педесет шеста књига библиотеке „Сигнал“ непосредно после изласка Магије сигнализма, ове године.
[3] Наводимо га исцела:
„Песма је покретна жижа унутар светске мреже.
Рецимо, свет је палачинка, крушка, мрежа с безброј чворића.
Тоталитарни страх прождире себе – чувена ентропија.
Покрет духа, сабирне тачке, ствара динамичке системе.
Ако песма није вратоломна вожња, она је вашарска клакер-сода.“ (165)
[4] Стојковић је до сада приказао и следеће сигналистичке зборнике: Време сигнализма / The Times of Signalism, Библиофилско издање, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2006, Демон сигнализма, Библифилска издања, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2007, Планетарни видици сигнализма, Приредио Миливоје Павловић, Београд, 2010, Изазов сигнализма / The Challeng of Signalism, Књижевност, Београд, година LXVIII, бр 4 / 2013. и Столеће сигнализма / The Century of Signalism, Everest Media, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2014.
[5] Књига Легитимација за сигнализам, тренутно најагилније, уз Слободана Шкеровића, припаднице покрета, Јелене Марићевић појавила се као педесет и седма у овој библиотеци. Круг се не затвара.