AUTOR TEKSTA: Jadranka Milenković
Šta može biti prva u nizu asocijacija u jednom ovakvom skupu književnih dela: Zločin i kazna Dostojevskog, Proširenje područja borbe Mišela Uelbeka, Putovanje nakraj noći Selina, Stranac Albera Kamija, Tunel Ernesta Sabata, Zli dusi Dostojevskog…? Ima mnogo dodirnih tačaka koje povezuju ova dela, a jedna od njih je svakako fenomen ubistva, oko kojeg se priča plete ili ka kome vodi, dovodeći nas u situaciju da razmišljamo o tom fenomenu sagledavajući ga sa mnogo različitih strana. Naravno, sve ove knjige daleko su kompleksnije, ne mogu se svesti isključivo na pitanje fenomena ubistva, iako odgovori na pitanja vrednosti sopstvenog i tuđeg života, prava na život i poštovanja (zaštite) tuđeg prava nisu nimalo jednostavni. Da bi se o tome uopšte moglo govoriti mora se zahvatati u područja ne samo biološkog, psihološkog, sociološkog, istorijskog, političkog, zakonodavnog, religijskog, već pokušati doći do granica mišljenog, rečenog, i emotivno doživljenog. Ove knjige govore koliko o ljudskoj prirodi, toliko i o uslovima koji mogu dovesti (ili nužno dovode) do situacije u kojoj ljudski život, sopstveni koliko i tuđi, može postati potpuno bezvredan. Do toga jednako dovode kako isticanje u prvi plan neke velike ideje koja čoveka svodi na kolateralnu štetu ili objekat za ostvarenje cilja, toliko i odsustvo bilo kojeg velikog narativa koji bi, iako ne vrednujući pojedinačni život koliko ideju samu, u krajnjoj liniji predstavljao nadu i vodilju masama potlačenih, slabih, dezorijentisanih ljudi. Opisujući kraj XIX, početak XX veka, vreme Prvog svetskog rata, drugu polovinu XX veka i život u velikim gradovima nakon svetskih ratova, različiti autori vode nas ka sagledavanju jednog gotovo potpuno obesmišljenog života bez podloge, bez osiguravajućeg pojasa; upoznaju nas sa čovekom koji se sa užasom suočava sa otuđenjem i usamljenošću, odsustvom mogućnosti za formiranje zdravih i smislenih odnosa sa drugim ljudima. Neka karika nedostaje, karika dovoljno važna da njeno odsustvo obesmišljava život, te je čak i granična situacija – izazivanje smrti – dozvoljen, poželjan, moguć događaj, ili mu se pripisuje čak i oživotvorujuća funkcija. Nabrojane knjige upravo su zato i danas ne samo na listi umetničkih dela od neprocenjive vrednosti, već i aktuelne, sveže, uvek jednako intrigantne i zastrašujuće.
Još jedna knjiga koja se pridružuje ovom nezavršenom spisku, svakako je i knjiga Trunje poljskog pisca Kšištofa Varge (objavljena u izdavačkoj kući „Plato“ 2013. godine, u prevodu Milice Markić) . Ono što je sa nabrojanim knjigama nesumnjivo vezuje jeste način na koji se i u njoj bez ikakve ograde ogoljava misaoni svet glavnog junaka koji intenzivno razmišlja o svetu koji je zatekao. Međutim, ona je takođe i bezrezervna kritika svega što u tom svetu opstojava nudeći se kao vrednost, iako lažno i nedostatno. U tom smislu „na udaru“ autora su podjednako odnosi roditelj – dete, muž – žena, radnik – profesionalna afirmacija, radnik – kolektiv, čovek – umetnost (ili bolje – kultura) , čovek – vreme u kome živi, čovek – rodna gruda, čovek – Bog… Kao i u prethodno nabrojanim naslovima, i ovde je u velikoj meri prisutna jedna vrsta mučnine koju izaziva očigledna slabost, licemerje, glupost, povodljivost, nemoral ljudi, a sve zapakovano u pisana i nepisana pravila po kojima se neizostavno mora živeti. Hladna, razumska analiza tih fenomena koju glavni junak bespoštedno sprovodi, koju živi, donosi neku vrstu otklona i privremenog olakšanja; ona služi da ga stalno podseća da ne ulazi u grupe i neadekvatne odnose, pa se njegovi bledi pokušaji pripadnosti neslavno završavaju.
U nekom smislu, knjigu Trunje možemo nazvati i knjigom o odsustvu ljubavi, u svim njenim vidovima. Pjotr Avgustin, glavni junak, saopštava nam u prvom licu bez skrupula svoja iskustva i reakcije. On je sredovečan čovek koji živeći u novom dobu još vuče zablude prethodnog na leđima, nevoljno, kao Sizif nametnuti mu teret: zablude lične ali i one kolektivne. Njegovi roditelji (živeći bez ljubavi, ujedinjeni jedino navikom, ali i mržnjom prema svemu što se razlikuje od napamet naučenog, ritualnog, pa i prema njemu, jedinom sinu) oličenje su tih starih zabluda: majka veruje jedino u Proviđenje, a otac u Poljsku Narodnu. Jedno i drugo zahvalni su tim višim silama koje jedine ljudima donose dobro i spasenje. Gajeći takve (iako oprečne među sobom) stavove, oni žive jedan neinspirativan, bedan, mučan život u kome se zadovoljavaju samo najniže, najosnovnije egzistencijalne potrebe i upražnjava jeftina zabava sa tv ekrana. Kao milioni drugih ljudi, širom sveta.
…zatočenici svoje sudbine, ljudi praznoglavi, tvrdokorni, umorni i nesrećni, koji se uz pomoć televizora kao od okupatora brane od bilo kakve slobodne misli.
Svog pedesetogodišnjeg sina preziru, tretiraju kao infantilnu kreaturu, dovodeći ga (neprekidnom smenom prekora, govorancija, emotivnih ucena, nabijanja osećanja krivice, pa čak i udružujući se sa njegovom bivšom ženom) do potrebe da sa nasladom zamišlja trenutak kada će se konačno upokojiti ostavivši ga konačno da sam osmišlja svoj život. (Sasvim je drugo pitanje je li on sposoban i voljan da sprovede to osmišljavanje, sa ili bez roditeljske senke nad svojom glavom.) U više maestralnih epizoda autor nudi oštru, brutalnu kritiku pravila na kojima je zasnovan brak u vreme mladosti pa i kasnijeg života roditelja glavnog junaka (radi se o drugoj polovini prošlog veka); no ništa blaži nije ni u opisu savremenog braka kakav Pjotr pokušava da ostvari kratko vreme, držeći se tek delimično istih principa koji je nasledio od roditelja. Može se steći utisak da se čitav splet vrlina kojima su roditelji generacijama unazad učili svoju decu dovodi u pitanje, ismeva i odbacuje. U tu kategoriju ne spada samo klasičan brak, već i odlaženje u crkvu i prihvatanje religijskih rituala čija se ispraznost glavnom junaku ukazala u godinama prve mladosti, patriotizam koji rodnu zemlju prikazuje u slikama daleko od stvarnosti koju junak sagledava putujući godinama po istoj, težnja za profesionalnim uspehom koja u velikoj meri podrazumeva srozavanje u moralnom smislu, pa sve do savremenih kulturno-umetničkih kretanja čija se ispraznost svodi na praćenje mode, šou biznis i nešto što ima mnogo više veze sa društvenim mrežama nego sa prizivanjem duhovnog, božanskog i nespoznatljivog . Autor se ne služi ovim rečima, niti umetnost predstavlja kao pokušaj odslikavanja božanskog, već nam kao jedinu suštinski značajnu strast glavnog junaka prikazuje njegovu nepatvorenu i čistu zanesenost (možda da kažemo i ljubav, uprkos prethodnom određenju romana kao knjige o neljubavi) prema klasičnoj muzici, staroj, baroknoj, prema Bahu, Palestrini, Gezualdu i sličnim autorima. Slobodna interpretacija ove potrebe glavnog junaka dovodi do dubokog uverenja da je u tom „prostoru“ Pjotr pokušao da pronađe (intuitivno) onaj trag koji vodi do viših sfera i one karike koja nedostaje da bi se sve ostale razvezane i razlabavljene karike u njemu konačno povezale u nekakav smisao i cilj. Zar navedeni kompozitori nisu svoja dela komponovali u ime i u slavu božanstva, principa viših i nedohvatnih? Junak u tim delima pronalazi ono što mu nedostaje u sferama u kojima je svetovno, materijalno, nedostatno i necelovito proglašeno jedinim merilom (očigledno, katolička crkva kojoj po rođenju i vaspitanju pripada nije u tome nimalo drugačija u odnosu na „svetu tajnu braka“ ili čitav niz drugih dužnosti i obaveza koje se čoveku nameću ne nudeći smisao zauzvrat).
Ne možemo da ne zapazimo naročito „otrovan“ pristup svakom mogućem idealizovanju Poljske, ne kao otpor nacionalnom ponosu koji se suštinski ne dovodi u pitanje, već se u samoj Poljskoj ne pronalazi nikakav osnov za propovedanje njenih naročitih vrednosti. U više navrata autor gorko naglašava njenu osrednjost u svemu, toliko duboko ukorenjenu da čak i vremenske prilike ne pokazuju tendenciju iskakanja iz tužnog i umrtvljujućeg proseka. Kod njega nećemo naći oduševljenje poljskim pejzažima koji se pred junakom neprekidno otvaraju s obzirom na to da putuje železnicom kroz celu zemlju; naprotiv, prizori poljskih zasada i seoskih dobara dodatno podsećaju na bednu nepromenjivost i čemer u kome se nalaze jednako zemlja i njeni pokunjeni stanovnici.
Prizor poljskih polja uvek me je duboko deprimirao, i dalje ga smatram jednim od najružnijih prizora na svetu, nipošto ne melanholičnim, kao što bi to neki želeli, naročito kada se na ugare slegnu jesenje magle ili iz zapaljenog lišća lenjo sukljaju stubovi dima. Melanholija pretpostavlja lepotu, makar i neskladnu, a poljska polja u sebi nemaju nikakvu lepotu, odlikuju se jedino beskrajnom, tužnom ružnoćom, ružna su i dosadna kao i ljudi koji ih obdelavaju (…) koji vukljaju svoje kabaste zavežljaje, iz kojih isparava ispijena votka i znoj ispod neopranih pazuha i neopranih perineuma, u odeći kupljenoj na ruskim ili vijetnamskim tezgama, ljudima pokvarenih zuba i pokvarenih srdaca, koji u sebi neguju agresiju prema svetu koji je za njih, uostalom, mali kao muzička kutija koja uvek svira jednu te istu melodiju…
…i ta dosada u njima bubri, porađa šupljoglavu agresiju, nemotivisanu, neusmerenu, ali koja bubri.“
Isti taj hladni razum koji ne pristaje da mu se poturaju lažne, nemaštovite idealizacije (radi lakšeg življenja bez roptanja pod jarmom) sagledava i tragične stvari u okruženju prilično ravnodušno, gotovo bez emocija, svakako bez ikakvog patosa, kao začudni fenomen (recimo, ubistvo devojke u vozu). Tragičnom ili vulgarnom gotovo da nema šta da se stavi nasuprot; razum analizira te fenomene ali nema mehanizme kojima bi mogao da pokuša da ih menja, leči, poništi ili nadomesti, pa ostaje samo mučan, gorak okus koji se taloži godinama, umrtvljujući svaku volju i entuzijazam. Pokušaj da se stvarnost zamagli ovde u potpunosti izostaje (verovatno da je i za to potreban izvesni talenat, ili pak nedostatak – usled toga se u svakoj generaciji mogu pronaći pojedinci koji tvrdokorno ostaju pri svom nefalsifikovanom načinu sagledavanja svih fenomena u okruženju, ma koliko neprijatnosti to njima samima donosilo) – zato glavni junak nije u stanju da učestvuje u životu i formira makar jedan jedini odnos. Njegov neprekidni unutrašnji dijalog je neka vrsta pobune, no jalove, s obzirom da nema trijumfa duha nad nedostatnim, srozanim materijalnim svetom. Njegovo preispitivanje svih ponuđenih vrednosti svakako je neka vrsta unapređenog nihilizma, iz kojeg se ništa ne porađa, koji ne donosi nikakav preokret, koji je toliko duboko ukorenjen (sad se može reći – i duže od jednog veka) u svesti savremenog Sizifa, da više ne traži ni da se imenuje, gotovo se može reći da je to jedino moguće i razumljivo odnošenje prema svetu i njegovim anti-vrednostima.
Šta ostaje kao jedino što daje kakvu-takvu priliku da se čovek lično afirmiše (na jedan lažan i čovekovim istinskim težnjama neprimeren način), šta je ono što je nužno da se ostvari kao minimum učestvovanja u socijalnim interakcijama, šta je ono što društvo nameće kao jedino što se ne može ignorisati i bez čega se ne može živeti na ovom delu planete (koji se pogrešno smatra savremenim, civilizovanim društvom)? Jedino što je u ponudi, i što se gotovo nikako ne može ignorisati je Sveta Tajna Profesionalnog Uspeha. Misticizam crkvenih obreda zamenjen je novom vrstom tajanstvenih radnji – onim ritualnim aktivnostima koje poslovnu samosvrhovitost uzdižu iznad svega, daju iluziju učešća u kolektivnom životu, daju privid ličnog doprinošenja opštem dobru, ličnog napredovanja, a iznad svega bez učešća u njima čovek je osuđen na propast, doslovnu. Čak i kad ne bi bilo važno raditi samo zbog novca, bednog i nedovoljnog, ali do koga se drugačije ne može doći, važno je biti deo velikog poslovnog sistema, hijerarhije koja pruža izvesnu sigurnost, sveta koji govori jednom vrstom novogovora (taj nas izraz neizostavno odmah povezuje sa Orvelovom knjigom 1984 ), jezika izmišljenog za poslovna opštenja kojim se isključuju neupućeni, zastrašuju neprilagođeni, kojim se naizgled podiže vrednost onoga koji ga koristi, koji upućenima daje neku vrstu ubeđenja u masonsku nadređenost, izdvojenost i mogućnost kontrole nad drugima. Svetoj Tajni Poslovnog Uspeha pristupa se isključivo putem tog nakaznog, iskrivljenog i besmislenog govora. Našem junaku je to jasno, on to jasno očitava, ali nema snage da se iz tog sistema izbavi (kao ni Winston Smith) te glumi da je i sam deo (ili jeste) te velike igre. Na taj način crkvenu dominaciju koju je u dvadesetom veku preuzela Partija, koristivši sve mogućnosti koje daje smišljanje rituala, parola, obreda, zastrašivanja, isključivanja, obećavanja i sl., sada preuzima poslovni svet, veliki sistem koji je takođe pronašao način da plasira svoje vrednosti koristeći iste metode. Nikome nije jasno ko stoji na vrhu tog sistema; lako je reći da je to Novac, no nemoguće je zamisliti oblik, veličinu tog božanstva, dati mu antropomorfne crte, čime stvar postaje samo još zamagljenija i opasnija. Moderan čovek pod sigurnošću podrazumeva situaciju u kojoj mu mesto u firmi nije ugroženo, iako su mu svi ostali odnosi sa svetom (roditeljima, supružnikom ili bivšim supružnikom tj. suprugom, decom ukoliko ih ima, kolegama, poznanicima) u potpunosti narušeni, pa čak ne postoji ni želja ili potreba za formiranjem novih. No, pokuša li neko da mu izmakne to poslednje, jedino tlo na kome stoji (u slučaju gubljenja radnog mesta – čemu može da se vrati?) hoće li ga to suštinski izbaciti iz okvira u kojima naizgled stabilno stoji, racionalan, miran, pitom, prilagođen, bezvoljan? Svet bez ljubavi, uređen na način koji čoveka udalji od svih, ostavi ga da visi nad provalijom neučešća i beznađa a onda mu kao jedino mesto u širem kontekstu ponudi mesto u poslovnom sistemu gde do besvesti, dugi niz godina ponavlja jedne iste naučene radnje, uz to strahujući da i to mesto ne izgubi – nije li to Pakao? Na taj smo na pakao osuđeni pre nego što smo uspeli da grešnim aktima ili vrlinom ispunjenim životom sami pronađemo mesto u Paklu ili u onom negdašnjem, obećavanom Raju. Ovaj Pakao proglašavaju Rajem, njegov je užas upravo u tome što se iz njega nema gde pobeći, ne može se zaslužiti niti izmoliti drugo mesto za svoje postojanje, za svoj duh.
…uzrok je tome što njih ništa ne pobuđuje na razmišljanje o prošlosti, njihov život je jedno veliko danas, a to što se desilo nekad – nikad nije postojalo ne samo u istoriji ljudskog roda, u njegovoj kulturi, nego čak i u njihovom životu, to je strategija opstanka. Pretvaraju se da su rodili sa znanjem kompjuterskog programa za pravljenje tabela i grafikona, rodili su se s veštinom snishodljivog vođenja razgovora s pretpostavljenima i arogantnim vođenjem razgovora sa potčinjenima, muzika koju slušaju uvek je bila ista ona muzika koju na radiju aktuelno puštaju oni koji su savršeni poznavaoci različitih ukusa, filmovi koje znaju samo su i isključivo oni koje su videli poslednjeg vikenda na velikom platnu poslednjeg sprata trgovačkog centra, hajde de, možda tokom meseca, sigurno ne tokom godine, prošle godine za njih niko nije postojao, ako imaju nekakve poglede onda će pre biti da ih skrivaju, jer može se pokazati da su to netačni pogledi, uostalom pogledi im nisu ni za šta potrebni, bez pogleda se živi mnogo lakše i u izvesnom smislu lakše se umire kad ne treba da ispituješ svoju savest…
Ovo subverzivno-sarkastično opisivanje današnjih svetinja koga se ovaj autor poduhvatio dostojno je najvećih knjiga koje su u prethodnim epohama na isti način ruglu izvrtale nakazne sisteme koji guše čovekov duh, njegovu slobodu i pravu prirodu. Bokačov Dekameron, Volterov Kandid , Orvelova 1984, Kafkin Proces, samo su neka od tih dela. No, ono što plaši je upravo činjenica da mu ne možemo pripisati nikakvo sotiriološko, izbaviteljsko, iskupljujuće značenje, jer priča (više) nema moć kakvu je imala Šeherezadina – da zavara zlog tiranina i odgodi smrt. Ne postoji ništa što može pobediti smrt pre smrti (smrt pre fizičkog umiranja, smrt suštinsku, smrt koja je unapred pobednik jer život kao takav nema nikakvu realnu snagu da se samopotvrđuje). Ne nadvladavaju je ni ljubav, ni porodica, ni nacija – ne može to učiniti ni priča. (Ili možda može, reafirmišemo li van ikakvih religijskih okvira verovanje i tvrdnju da na početku beše Reč? Poreklo priče, tvrdi Orhan Pamuk, kao i poreklo života nemoguće je utvrditi –možda taj zajednički izvor još ima životvornu snagu; da toga nije pisanje kao i sva umetnost verovatno bi izgubilo svaki smisao).
U tom smislu autor u jednom trenutku poziva na novu vrstu asketizma. Umesto da u ponudi kao recept za sreću i zadovoljstvo dominiraju isključivo proizvodi koji hrane telo i obećavaju dugo zdravlje, dug život, trebalo bi ih zameniti enormnom količinom sadržaja koji se obraćaju duhu, učinivši te sadržaje lako dostupnima (muziku, književnost, slikarstvo, sve što hrani duh), za razliku od materijanih izvora „sreće“ koji bi se, kao nešto što razlabavljuje duh, kao pogrešno sredstvo za beg iz očajanja, usamljenosti, dosade, bede, čame, morali držati pod kontrolom. Naizgled nevina i bezopasna sredstva za postizanje kratkotrajnog zadovoljstva, čoveka čine bićem nesposobnim da misli, porobljavaju ga – bez oružja, progona i agenata. Naravno, autor je i sam svestan da do takve ponude neće doći, jer sistem ne može sve te duhu namenjene sadržaje pretvoriti u robu koja bi donosila dovoljno veliku zaradu. Je li onda ikako moguće izaći iz nemoguće situacije kojoj je, ne želimo li da se zavaravamo jeftinim i lažnim zadovoljstvima, bol jedino istinsko osećanje?
…jer sam sav bio jedan veliki bol, veliki bol koji pulsira vatrom, tako da je taj bol čak prešao na moje misli, moje misli takođe su počinjale da pulsiraju nepodnošljivim, ponižavajućim bolom, kao zub koji potmulo tišti, čije štrecanje dobuje u glavi kao uporan, glupavi rudar koji buši tunele u stenama mojih opsesivnosti.
Sve je više autora koji podižu glas protiv sveta u kojem se ista ovakva nakazna pravila postavljaju pred čoveka tražeći od njega poslovno bogosluženje, mirnu poslušnost nakon zadovoljenja osnovnih fizičkih potreba, poturajući mu usput jeftinu zabavu, turistička putovanja, izvesni nepotrebni komfor ili bar želju za njegovim posedovanjem, savremenu površnu umetnost koja ga neće nagoniti na dublja razmišljanja i preispitivanja. Jedan od načina da se to postigne je kidanje osnovnih veza (sa drugim čovekom) bez mogućnosti da se one ikako ponovo uspostave – čovek se uči da je sam, da mora biti sam sebi važan, da je sadašnji trenutak najvažniji, da se mora iskoristiti (naravno, svaka smislena mogućnost iskorišćavanja trenutka je unapred ukinuta, jer je čovek vezan poslom, koji mu te trenutke halapljivo troši). Privid večite sadašnjosti održava se putem interneta i društvenih mreža – ne postoji ni preispitivanje prošlosti ni ulaganje u budućnost koje bi tražilo ogroman i dugotrajan napor. Sve je površno i dohvatljivo taman onoliko koliko će čoveka držati u večitoj infantilnosti. O tome pišu Mišel Uelbek, Erlend Lu, Karl Uve Knausgor, Gonsalo Tavareš, Jahim Topol i još čitav niz sjajnih autora čiji junaci neretko napuštaju grad, posao, porodicu (radi potrebe prevrednovanja), iskaču iz sistema ili to očajnički pokušavaju (ili, naprotiv, posmatramo njihovo davljenje u postojećem, kao nekad bezglavo kretanje Jozefa K. kroz birokratski sistem koji ga guta), a zatim negde u šumama, selima, pećinama, skrajnuti, počinju ponovo da osećaju pulsiranje zemlje i vide mrak noći van gradova. Možda je to jedini način da čovek oseti ponovo i strah, i žudnju, i strast, i svoj život ponovo pokrene.
Nudi li nam Trunje još neku alternativu? Postoji li još nešto izvan bekstva, ubistva, samoubistva, potonuća u sistem, samoukidanja i života u paklu pre smrti? Nudi nam se, u slobodi koju kao interpretatori sebi možemo odobriti, tek da ne potonemo u potpuni pesimizam, još jedno moguće tumačenje. Ukoliko prepoznamo onaj deo sebe koji je pristao na život bez smisla, onaj deo koji ropće i znoji se u želji da dovoljno zaradi samo da bi jeo, deo koji je nesposoban da čak i pokuša neki normalan međuljudski odnos, ukoliko vidimo da se razvija i raste do neslućenih razmera nagrđujući svet svojim nadimanjem, ukoliko vidimo da se razrasta kao jedna slaba i nemoralna gnjida spremna na potkazivanja, spletke, ulizivanje i izdaju, ukoliko nam postane jasno da je taj deo zapravo kriv što ne možemo da prodišemo i nastavimo (a zar nije baš to Kamil Ševc, neidentični blizanac Pjotrov, njegov alter ego i najveći neprijatelj, koga ne samo što jako dobro poznaje, mrzi, nego i razume), možda onda taj deo sebe moramo ubiti, a zatim živeti. Van takvog mogućeg tumačenja, ostajemo sa glavnim junakom zarobljeni u gustoj tami u kojoj jedino ubistvo (drugog) u moru dosade i besmisla predstavlja uzbuđenje, izbavljenje, ili samoodbranu. A to nije svet koji smo želeli, to nije svet koji su gradili za nas, koji bismo mogli s ponosom ostaviti naslednicima – to je samo šaka trunja, to je ništa.