Autor teksta: Živko Ivković
Vladimirci, mali grad i kulturnoistorijsko te administrativno središte Posavotamnave (negdašnji Posavotamnavski srez) kao i brojni gradovi u ondašnjoj Jugoslaviji imaju ispisane urbane rokenrol stranice vezane za posleratne dekade pa sve do konca osamdesetih ali i posteriori. I u ovom gradu je sve krenulo od ‘ Fatalnih ‘ Žikićevih ringišpila (nezaobilazni segment putujućih trupa koje su, pored tih, sadržavale zaokruženu zabavljačku ponudu primerenu tom vremenu) i muzike sa razglasa koji je donosio uglavnom meksikanske, rane rokenrol numere, ali i francusku šansonu, italijansku kanconu i redje narodnjake, pa preko bioskopskih predstava, poslastičarnica, mlečnih restorana i nezaoboravnog korzoa, a, šetalo se na potezu od pošte do Čika Vlajine bojadžijske radnje. Poznih šezdesetih (od 1967.) u gradu su egzisirala dva VISa (The Black Chikens Four i Grešnici) da bi se potom (startom sedamdesetih) javio i sastav B.M.B.& K. (Boban, Mašan, Baron i Kameleon) ali i Diskoteka Grom na samom uglu ulica Maršlla Tita i Ustaničke. Pored svirki u Sali bisokopa Partizan (nalazio se pod svodovima Doma Palim borcima Posavotamnave), sviralo se i u maloj sali pomenutog zdanja, velikoj sali restorana Grozd ali i u većim okolnim selima (Debrc, Provo, Jalovik, Skupljen itd). Gostujući sastavi , poput šabačkih onih, Mudre sove i Revolta su nastupali isključivo u sali već pomenutog bioskopa Partizan. Imamo ovde i brojnu grupaciju varoških diskofila sa kolekcijama od petsto do hiljadu pa i više lp ploča, a, prednjačili su, po broju tih Branko Mićić – Branko Buč, Zvonko Radović – Dr Zvonimir Radović, Zoran Lukić – Ljuk ili Lukija te Mile Drakulić. Dolazim tako i do podatka vezanog za Djordja Novkovića koji je rodjen u ovom gradu 02.septembra/rujna 1943. U 22.00 h. kako to već stoji u njegovom izvodu. U Yu rock enciklopediji (uvid u drugo izdanje) navedena je tačna godina rodjenja ali ne i mesto jer, stoji Šabac, što je pogrešno. Na internetu takodje barataju netačnim podacima vezanim za godinu i mesto rodjenja njegovog, gde se takodje provlače netačne one, Sarajevo i Šabac. To da li više puta napisano (a neprovereno) dostigne postavljeni ili zadati ravnodušnosti efekat kod zainteresovanih i manje, pogotovo kada se radi o činjenicama od značaja i uopšte pisanoj reči sam u potpunosti svestan, te bih na gore pogrešne podatke koji se tiču datuma, godine i mesta rodjenja (tačno je dakle sledeće: 02.09.1943. u 22. 00 h, Vladimirci – Vladimirci) ovog proslavljenog jugoslovenskog i hrvatskog velikana pop i zabavne muzike, skladatelja – kompozitora, klavijaturiste grupe Pro Arte i nosioca Porin priznanja za životno delo, jedanputa za svagde stavio tačku. Imamo potom i večernje akustičarske svirke u centralnim delovima grada, ta spontana okupljanja mladih gde se uz gitaru a neretko i dve ostajalo do kasnih večernjih časova, tako tipičnih za urbanija mesta Jugoslavije. Strit rock partiji su tako u ovom gradu ostali upamćeni po zgradama ispred kojih su se mladi i okupljali, počev od centalnog trema zgrade Kapetanije (1851) poznate iz pripovetke Glava šećera znamenitog srpskog pisca Milovana Glišića, zatim ispred glavnog ulaza u zgradu opštine (1903), potom ispred brojnih izloga zgrade 1.Maj, na stepeništu zgrade Grozd, pa onda ispred glavnog ulaza u zgradu Posavotamnava, potom pred glavnim ulazom u zgradu Doma palim borcima Posavotamnave, na stepeništu b strane stogodišnjeg zdanja suda sreza posavotamnavskog, ispred zgrade Komiteta i na stepeništu zgrade u kojoj je živela porodica Čika Bude pekara ili Zadužbine Mije Hadžikostića Leskovčanina (1924.). Imena i nadimci onih koji su svirkama na akustičnim gitarama oko sebe uvek imali brojne , spontano okupljene družine mladih su Sava Glišić-Sava Grba, Mioljub Pavlović-Jaza, Marc Jevtić, Dragan Pavlović-Baron, Boža Radoičić-Boban i izvesni Miša (aj ken get nou) Beogradjanin. Naravno, tu su i mladji, Darko Karajić Karaja lautist, gitarist i slobodno mogu reći multiinstrumentalist (Ars Nova, Renesans – Bg) te Ivan Velisavljević gitarist (ex pankrock grupa Skepsa), koji se javljaju kao nastavljači te tradicije. Na repertoaru pomenutih uličnih gitarista (i članova lokalnih VISova) su bile uglavnom skinute, tada aktuelne poprock stvari kao Lutka koja kaže ne(Mišel Polnaref), Ladi Madona (Bitlsi), Gloria (Dem), Kad bi bio drvosječa (verzija VISa Crveni koralji čiji je opus bio skinut u celosti), Džek Fleš (Stounsi), Osmijeh (Grupa 220), Haš (Dip Parpl), Uhvati vetar/Tvoj rodjendan i Dona od Silueta, Sedeći na obali zaliva (Otis Reding)ali i autorska, protestna (po ugledu na Novkovićevog Starog Pjera u izvedbi Ivice Percla) naslovljena sa ‘Neću u rat’ autora Bože Radoičića itd. Pod okriljem Gradskog kulturnog centa je 1995. godine publikovana song zbirka ‘ Godine nemoćnih reči’ autora Miroslava Živanovića, bendlidera, tekstopisca, bas gitariste i vokalnog soliste šabačke grupe Delirium Maximum. Svirke je po lokalnim kafeima u gradu (ali i Šabačkom letnjem festivalu) beležila i ovdašnja rokenrol grupa Nebitno. Tako sam tragom prisećanja i detalja onih koji nisu iščileli iz podsvesti , posetio ritam gitaristu Marca Jevtića (živi u Beogradu) a sve iz razloga jer se čovek javljao u svim grupama i formacijama rokenrol sastava u ovom gradu, te se tako nametnuo kao nezaobilazni činilac i najbitniji svedok tih, vremena prošlih, i, mada je prošlo više od pedeset godina od svirki, sećanje ga odlično služi, pa bih krenuo sa tim dogodovštinama. Priseća se kada je mesečnu platu potrošio na ritam gitaru Melodija sa tri magneta. Kupio ju je u Beogradu, vratio su u Vladimirce i samo što je izašao iz autobusa –kaže- prišao mu je Ciganin sa violinom i rekao :’’ Auu, moj bre, al’ ti je dobra gitara, ‘oćeš da sviraš sa mnom’’ ! Priča potom kako su svirali u jednom selu, na nj. gitari je pukla žica i samo tu rezervnu nije imao, nije hteo da izadje na stejdž nego je zamolio drugara kog je poznavao da samo prebaci kaiš oko vrata i prevlači po žicama tako isključene. Kaže, potom, kako su svirali u velikoj sali bioskopa Partizan a po ustaljenom već, na tim koncert-igrankama svetla u sali su bila isključena uz samo na stejdžu uključena, no to se nije svidelo milicionaru-pozorniku koji je ušao u salu i zahtevao bezuslovno uključivanje svih svetala. Bili smo iznenadjeni – kaže- nikada na tome nisu insistirali a uvek su svraćali. Ispostavilo se da je na tome insistirao pozornik novajlija (iz nekog sela kod Valjeva) kome nikako nije išlo u glavu to da omladina igra pod ugašenim svetlima. Naravno njegovo izvinjenje je izostalo. I zbilja je bilo mnogo tih dogodovština, toliko da bih mogao napisati manju knjigu, pa smo jednostavno odustali. Usput, ubedjen sam da će napisano ovde, budućim sukcesorima nekim svakako pomoći u eventualnom pisanju urbane hronike ovog grada. A to što i danas u užem gradskom jezgru, ispred arhitektonski najvrednijih zdanja u celoj Posavotamnavi , decenijama stoje vremešni i padu skloni stubovi nekada ispravne trotoarske i dekorativne rasvete je, po lokalnoj grupi sasvim Nebitno. Od one, na glasu – sija kao Vladimirci, preostalo je samo – sija periferija.
04.03.2019. godine.
