Prikaz knjige Dečaci sa Morave Zorana Brankovića

izdavač: MEĐUOPŠTINSKI  ISTORIJSKI ARHIV               ČAČAK –     2019.
AUTOR – ŽIVKO IVKOVIĆ

Značaj jedne rok grupe poput čačanskih Dečaka sa Morave ni nakon pedeset godina nije izbeldeo ili izgubio na težini kako bi to ini rekli, i dobro je, pohvalno to da se i grad uključio podržavši jednu ovakvu urbanu rokenrol publikaciju, predstavljanje te uz svedočenja i prisećanja sa Morave dečaka, koji su ispisali te urbane stranice druge polovine šezdesetih  u svome gradu. Ne znam koliko se gradskih uprava u Srbiji može pohvaliti doprinosom u afirmaciji rokenrola i urbane hronike u svojim sredinama, ali Čačak to zasigurno može. Naravno, iz pomenutog grada potiču Radomir Mihajlović Točak, Bora Đorđević i treći, onaj, Zoran Branković koji je ostao upamćen kao član Krvne grupe, meni po LP ploči (iz, čini mi se 1982.) Crna rupa, a manje kao član Dečaka sa Morave, no u naslovu ovom imamo kompletan uvid u lokalnu rokenrol scenu čačansku uz prisećanja članova te. Tako da je (bez imalo ustezanja se to može reći) rokenrol hronika ovog grada, sadržana kroz muzičku karijeru ovog sastava i u najkraćem, to je siže naslova već pomenutog autora Zorana Brankovića. Autor se već oprobao kao hroničar naslovom  Kako je Čačak zavoleo rokenrol iz 2013. godine, te mu ovaj, Dečaci sa Morave dođe kao doktorat a sve je krenulo sa sveskom koju je svojevremeno uredno pohranio negde u svom podrumskom prostoru, te je, tako, nakon pola veka ista ne samo poslužila svrsi, nego je i one najbitnije detalje vezane za rokenrol u svome gradu približio svojim i ne samo sugrađanima. Priča o Dečacima sa Morave dakako mora krenuti od Bitlsa i single od iste grupe, poklonjenog mu tada, poznanstva sa Zoranom Radosavljevićem Čupom a što je rezultiralo formiranjem VISa čiji je član pored pomenute već dvojice bio i Ratko Radojčić. I Čačak je poput gradova tog ranga, u drugoj polovini šezdesetih iznedrio nekoliko sastava (Hermelini, Bele višnje, Crne mambe i Zvečarke) bez kojih rokenrol scena ovog grada gotovo da i ne bi bila zamisliva, ne bi bila ispisana bez Brankovićevog, ne tajnog, ali gotovo zaboravljenog dosijea koji je sadržao i autorske songove. Dečaci sa Morave su kao i članovi brojnih grupa širom Juogslavije krenuli sa akustičnim gitarama, sve tako dok na jednu od nebrojenih proba Bane ĐorĐević nije doneo crvenu eletkričnu gitaru ali i iste boje pojačalo. Nekako se u isto vreme javlja i Bata Sokić, a nazivu grupe je kumovao otac Zorana Brankovića, koji je govorio kako je najprikladnije ime za grupu ono, Dečaci sa Morave.  Branković je zabeležio one startne nastupe grupe u karijeri, pa tako , stoji ovde da su u sali KUD-a Dule Milosavljević, mnogo poznatijoj kao ‘Žele’ svirali kao predgrupa sastavu Purpurne duge iz Kraljeva, da bi, potom osvojili i Dom JNA kraljevački, a radi se o 1967. godini koja se i uzma za godinu formiranja Dečaka. Naravno, u vremenu ispred, vremenu nadolazećem usledile su  neizbežne personalne promene na koje tada nije ostao imun gotovo niti jedan sastav u zemlji pa ni ovde apostrofirani Dečaci sa Morave. Zoran Best se seli za Niš i postaje Čupa, Bane takođe napušta grupu. Novi članovi su Ljubinko Milošević Meho za bubnjevima te Borisav Đorđević Bora na ritam gitari. Hronološki tako, sve do nezaboravne GITARIJADE u čačanskoj Hali sportova, gde su, u konkurenciji više grupa iz Jugoslavije, Dečaci sa Morave  (R.M. Točak solo gitara, Aco Štiglić ritam gitara, Prvoslav Savić na bas gitari, Meho Milošević za bubnjevima i Raško Marinković vokal) osvojili prvo mesto, prvu nagradu dakle, jedini su zapalili prisutne te je usledilo neviđeno slavlje. Na nedavnoj promociji ovog naslova, tog događaja se prisetio i Radomir Mihajlović, rekavši da su toliko dobro svirali te se  moralo sve okončati euforijom. Usput, prva nagrada je iznosila basnoslovnih tri stotine hiljada dinara, pa, kažu kako do tada nisu videli toliko novca na jednom mestu. Branković je tada bio član VIS-a Bele višnje, ali, to su ti nezaboravni dani, koji u njemu bude emocije, pa tako ovde piše:

“Dragi moji ‘Dečaci’ oprostite mi sve ono sto ste mi zamerili. U mome svetu muzike Vama je sve poodavno oprošteno. Nosim vas u srcu. Sreća i čast mi je što sam zajedno sa vama bio na izvoru koji me tada opija za ceo život’’! Neša Milosavljević, Neša Galija podseća ovde na Čupinu ulogu u toj grupi, ističe njegove nesporne sposobnosti, neoborivu principijelnost kao i nesporne zasluge u kreiranju imidža grupe, uz neslaganje sa Nešom oko bitnih momenata vezanih za kreativni opus grupe, i na koncu posustalost uz već navedena razmimoilaženja. Tu je i Ratko Radojčić, još jedan član Dečaka, a u pogovoru njegovog prisećanja stoji, da onaj, ko gaji ljubav prema Moravi, događaji će mu večito teći niz tu, kroz vreme, ali, Dečaka će uvek biti.  Bora Đorđević pak, kaže kako su svi oni Dečaci sa Morave , i Zoran Branković i Radomir Mihajlović (prvo Točkić a kada je odrastao, Točak naravno) i Zoran Radosavljević Čupa, Aco Štiglić i moji Prle, Borko i Aco te svi rokeri iz generacije roĐenih startom pedesetih prošlog veka. Zajednički su im rodni Čačak (tvrdi Bora da je Čačak stanje duha a ne grad) uz naravno Zapadnu Moravu. Kaže, čekaju ga brojni i rasprodani koncerti po Australiji, no, sve bi dao za onu koncert–igranku kada su na Želovom prodali samo sedam ulaznica. Uz prisećanje članova VIS-a Dečaci sa Morave, imamo ovde , isto tako, kroz prizmu viđenijih i zaslužnih iz sporta i kulture taj, pogled unazad, gde Branković beleži prisećanje proslavljenog čačanskog i jugoslovenskog košarkaša Radmila Mišovića koji iznosi ono, kako je njihov grad  slovio za sredinu u kojoj su mladi ljudi prihvatili rokenrol za razliku od drugih gradova. Naravno da ova tvrdnja ne stoji, rokenrol je svugde, apsolutno, u svakom većem i manjem (palankama) gradu bio prihvaćen na način onaj, slušati tu muziku (uz hipi pokret) značilo je identifikovati se sa mladima na zapadu i Americi, te se tako mladi u drugoj polovini šezdesetih i prvoj polovini sedamdesetih uopšte nisu razlikovali od vršnjaka tog najurbanijeg dela svetske populacije. Naravno da su Radomir Mihajlović Točak, Bora Đorđević i Zoran Branković trojica najzapaženijih Čačana kada je rokenrol u pitanju. Točak kaže da je uredno visio na tim startnim koncert igrankama po lokalnim prostorima gde su nastupali VIS-ovi Bele višnje, Zvečarke ali i Crne mambe, uz napomenu da je u Želu prvi put čuo Dečake sa Morave u sastavu: Zoran Branković, Zoran Radosavljević, Vladimir Šunjevarić i Aleksandar Lazarević. Dotiče se Mihajlović (ne mogu a da to ponovo ne iznesem) i gitarijade ili festivala  ‘Sedam naših dana’ kada su Dečaci nastupili u sastavu onom: Meho za bubnjevima, Raško vokal, Prle na bas gitari i on na solo gitari. Kaže, završne večeri festivala mi sviramo kao pobednici takmičenja VIS-ova u prepunoj Hali sportova, potom na trgu vatromet, imali smo utisak da je to zbog nas, nama u čast. I kako to okolnosti već nalažu, razišli su se. On je od 1971. u grupi Smak, Zoran Branković i Meho prelaze u Kragujevac, i formiraju grupu Vatra.

Ima reči i o Dragoljubu Jarakoviću zvanom Jarak, čoveku koji je mnoge podučio gitarskom umeću, a njemu u pomen je, tri godine za redom održavan muzički festival Jarakova gitara (2013–2015.).

U zaključku nekom, koji spušta zavesu na ovaj Brankovićev naslov, imamo i viđenje istoričarke Lele Pavlović na prvu polovinu devetnaestog veka kad se u Srbiji javljaju prve potkovanije muzičke bande, gde se preferira Josif Šlezinger, koji na Milošev poziv, iz Novog Sada  dolazi u KG 1829. i oformljuje Knjažesko Srbsku bandu! Pavlovićeva se detaljnije osvrnula na start nekakav, muzičke scene u toj, novijoj istoriji Srbije, od Miloša pa na ovamo uz, naravno storiju vezanu za svoj , čačanski kraj i društvenopolitičku zbilju tada koju su pratili određeni muzički, kakvi-takvi ali trendovi, potvrdivši onu, ne samo Konfučijevu nego i Platonovu, da je muzika odraz stanja u društvu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.