Godina majmuna“ autorke Peti Smit, izdanje Geopoetika Beograd 2020.

GEOPOETIKA                                                                                                                        PRIKAZ

 BEOGRAD                                                                                                                       ŽIVKO  IVKOVIĆ

    2020.

                                                    Beogradska Izdavačka kuća Geopoetika svakim svojim novim naslovom vezanim za rokenrol pobudi znatno interesovanje čitalačkog auditorijuma na našim prostorima, te je i ovim najnovijim,  potvrdila da je u samom vrhu domaćih takvih, tako da je i naslov  ‘Godina majmuna’ samo potvrda da u ediciji Notni spisi nema zalutalih onih, a epitet najsofisticiranije i najznačajnije književne utvrde u nas ostaje,  nesporan je. Naslov je sa engleskog prevela Lucy Stevens, priredivši nam tako neopisivo zadovoljstvo.  Da je književnost emotivni izraz imamo ovde potvrdu autorke ovog naslova, mada, nije malo onih neiskrenih, naduvanih i lektorski ispeglanih, kojoj naša Peti naravno da ne pripada (na svu sreću).  Godina majmuna je još jedan u nizu plodnih bisera njenih,  a ostati ravnodušan na putovanju sa njom, je apsolutno isključeno jer, zapažanja Smitove donose ono što bi inima, sigurno je, sasvim izmaklo odnosno ne bi svratilo pozornost, privuklo pažnju, kako god. Uživanje u tim, malecnim trenucima, gotovo ustaljene svakodnevice, bez kojih i ne bi bila u stanju pregurati dan, zbilja pleni, navodi na razmišljanje i jednostavan ipak zaključak, po kom je čoveku potrebno tako malo da bi bio potpuno ispunjen. Ubedjen sam da ne postoji sila koja bi nju odvratila od užitka onog što donosi novi dan, koji pod obavezno mora načeti jutarnjom kafom u nekom kafeu. Potrudila se, otvorila širom vrata terase, ‘zabacila’  pogled ka pljuskanju morskih talasa te je uz tek skuvanu kafu konačno dostigla priželjkivano pre podne. Steći ćete utisak kako su njeni putopisni romani pisani u virtelno/na javi  obliku ili licu, i ne biste bili daleko od istine, sve iz onog razgovora sa reklamnim panoom, pa potom prebacivanja na dogadjaje koji su predhodili tom  ( Kada sam ponovo ušla u sobu videla sam da još uvek spavam i tako sam čekala, uz otvoren prozor, sve dok se nisam probudila).  Ključ njene zadivljujuće opuštenosti je u prihvatanju stvari onakvima kakve jesu. Nema kod nje nekog preteranog nerviranja, sve je tako kako je, pa hajde da se i ona nadjem u tom, i to je po svemu  (bilo gde da se nadje) njeno geslo. Tako su joj na putu za San Dijego izmakli ljudi sa kojima je krenula u pomenuti grad, ali, bože moj, to što su u punoj brzini zapalili pravo u horizoont zaboravljenih ritam & bluz stvari, nije razlog da pobesni, iznervira se, mirno je u sebi ponovila set listu sa numerama koje je čula u automobilu za vreme vožnje, uživajući usput u tišini. I naravno, za tili čas se našla u drugom prevoznom sredstvu, grabeći tako zacrtanim, putem do hotela u kom je odsela, u uvek istoj sobi i na istom spratu. To joj je davalo osećaj sreće, ali nakon otvaranja prozora i pogleda na more, u njoj se, najedanputa probudila  ta nostalgična patnja, kako to ona ovde već i piše.  Imamo i zavrzlamu vezanu za nebrojeno omota čokoladica na plazi u Santa Kruzu, kojoj nisam pridavao zaslužen značaj, mada se sve vreme provlači ta njena zaintrigiranost za poreklo tih i otkuda baš tu, a, što je u dijalogu sa Ernestom, tipom kog je upoznala  u kafeu i pomenula, uz nekoliko fragmenata iz svoga sna. Čovek joj je odgovorio kako neki snovi uopšte nisu snovi, nego su samo drugi ugao gledanja na realnost, fizičku stvarnost. Sa pomenutim se, verbalno zbližava, naravno, zanimali su se za približne one, sve do trenutka kada se on nenadano odlučuje za odlazak, te, kao da su stari znanci, otvara dušu, rekavši joj da odlazi u potragu za svecem koji spasava nezdravu i ugroženu decu od tog, lošeg ili života bez pravih dečjih radosti. Smitova je povremeno pribegavala zapisivanju, tom pisanom  rezimiranju  proteklog joj dana, znajući da će u vremenu ispred sve to od obrisa preći u konkretno ono, finalno štivo. Tako je bilo i kada se nasla u Venis biču, toj L.A. plaži, kojom su svojevremeno šetali Jim Morrison i Ray Manzarek skovaši plan o formiranju grupe The Doors. Peti se oduvek svidjala Venis plaža, plenila je ta svojom dužinom a sa osekom je postajala još duža uz sve te brojne kafee tipa ‘Tamo gde je obed dobar kao pogled’.  Ono što je za ine uobičajen, svakidašnji prizor uz skretanje pogleda na drugu iz razloga bezvredne procene i potrage za interesantinijim, nju je očaravalo, privlačilo toliko te otuda vrlo upečatljiv i jedinstven  stil književni, kojim zaposeda sam vrh. Imamo ovde i priču vezanu za Maovu kuhinju, uz dilemu, da li posetiti tu ili produžiti, no, tu, otklanja žena koja se pojavljuje na vratima i poziva je da udje unutra. Enterijer te, Maove kuhinje je po zidovima imao izlepljene postere sa dominantnim pirinčanim poljima, a što ju je podsetilo na onovremeno putovanje tik do vijetnamsko-kineske granice sve u potrazi za pećinom u kojoj je Ho Ši Min napisao Deklaraciju nezavisnosti Vijetnama. Prisećanje joj prekida domaćica restorana stavivši pred nju tanjir pun djumbira, meda i limuna uz kolačić sreće. Gotovo trenutno se identifikovala sa zatečenim , tim, skromnim jelom i još skromnijim prostorom, ne uhvativši sebe u razmišljanju o drugim nekim stvarima. U hotelskoj sobi je potom razvila omot kolačićasreće i pročitala poruku iz tog koja je glasila: Zakoračićeš na tlo mnogih zemalja’’!  Potom je posetila svoga prijatelja Sendija Perlmana koji se još uvek nalazio u bolnici, bez ikakvih izgleda na poboljšanje mu trenutne  situacije koja uopšte nije  obećavala, jer, već izvesno vreme se nalazio u dubokoj komi. Peti je uzaludno pokušavala da dopre do njega, smišljala način, mada je bila svesna da se to graničilo sa nemogućim. Dolazimo tako i do poglavlja  GM 16 u kom nalazimo odgovor na pitanje vezano za naslov ovaj, Godina majmuna. Imamo situaciju u kojoj Peti prolazi kroz kinesku četvrt gde zatiče pripreme za obeležavanje lunarne nove godine ili Godine majmuna. Kaže kako su sa neba padali papirni kvadratići sa crvenom majmunskom glavom kao uvodom u tu, te da ne sumnja kako će propustiti veliki spektakl jer će morati da se vrati iz SF u L.A. Detalj za koji bismo rekli da i nije vredan pomena, detalj onaj u kom Smitova razmišlja o mravima koji izlaze iz pukotina kuhinjskih keramičkih pločica u potrazi za mrvama hleba koje pronalaze, na koncu, i vraćaju se u iste sa plenom tim, je u stvari žudnja za životom, malim znakom tog, a što navodi na prepoznatljivu nam Peti, jer, opčinjavaju je malecni oni, minorni detalji sa značenjem ili smislom života, i tu treba tražiti njenu KNJIŽEVNU VELIČINU i neprikosnovenost.  Činjenica da u Godini majmuna puni šezdeset i devet godina je uopšte ne opterećuje, ali nagoni na razmišljanje o mrtvima, onima koji joj nedostaju te se najčešće priseti svoga Robeta (Mejpltorpa) bez kog je već dvadeset i devet godina, ali i svoje majke za čijim glasom je čeznula. Prozaični ovaj, dnevnik Smitove nam donosi  njeno kladjenje na konjičkim trkama gde uplaćuje tiket na svog favorita, osvojivši pristojan dolarski iznos, uz napomenu da nije od onih, pasioniranih, nego je to uglavnom posledica okruženja, pa ajd da se okuša. Vreme je provodila na već ustanovljen joj, samo svoj način, uvek prisebna, sa papirom i olovkom na dohvat ruke jer, misao zna da pobegne, a što se ne bi moglo reći i za san, taj ostaje i nakon budjenja, doduše zamagljen. Imala je svoju igru kada sna nije na obzorju, kada taj nije dolazio, pa je, tako, sebe zamišljala kao mornara na ogromnom srednjovekovnom brodu, onom za lov na kitove. Smitova tako može uranjati u svetlost mračne noći ili pod dnevnom tom sklapati dark mozaik, što, naravno, navodi na pomisao o sposobnostima ne tako svima svojstvenim i jasnim. Utisak da ona ne juri prosvetljenje za kojim uglavnom ini tragaju tokom života, ostaje, no, to joj, na izvestan način i nije izmaklo, a da je dovoljna sebi to sasvim stoji, te da mnogo drži do svojih iskrenih prijatelja, kojih se vrlo rado priseća na brojnim putovanjima ponevši svakom raznorazne poklončiće.  Potraga za imaginosom je poglavlje u potpunosti posvećeno  njenom prijatelju, ovde više puta pomenutom Sendiju Perlmanu, koji je, na koncu, izgubio bitku sa bolešću. Stoji ovde da je Sendi značajno ime na Makgil Univerzitetu, te da  se radilo o ekseprtu za spoj klasične kompozicije i hevi metala.  Potpuno svesna trenutka u kom se, eto, našla, Peti rezimira prohujalo, njeni najbliži su pomrli, čak i pas i  mačka, ali, u prirodi ljudskoj je očekivati bolje sutra, koje, naravno da neće doći, no, nada valjda umire poslednja, te se, po tome, autorka ne razlikuje od ostalih, jer, priroda je tako  ustanovila. Ušetavši tako, teleskopom u samo svoju prihvatljivost i onu, poželjnost, videla je prohujalo, na tren se vratila u prošla, ta, ali, kako samo kaže nevolja sa snovima je što se uvek probudimo sa nedovršenim tim, izbledelim, uglavnom, redje zaokruženim. Slično ili u skladu sa Dilanovim razmišljanjem vezanim za sam start šezdesetih, Peti za 2020. godinu kaže da se moralno jezgro U.S.A.  ustava prekraja na sve nemoralniji način, a predvodnici tog su oni koji tvrde da se drže hiršćanskih vrednosti,  zaobilazeći suštinu tih jer, kome je do takvih.  Pojedina poglavlja ovde i nisu ne znam koliko shvatljiva jer, ezoterična Smitova se bavi tim lunarnim godinama (izuzev upućenima), kanonima njihove astrologije,  pa tako stoji da je, po tim ili tom, majmunu potreban pacov uz ogradjivanje ono, nisam sigurna samo, u kom svojstvu!?  Obzirom da se ovde radilo o lunarnoj novoj godini metalnog pacova koja će se obeležiti širom U.S.A., odlučila je pridružiti se obeležavanju te, svojim prisustvom barem, predhodno izvukavši Hot Rats Lp album Franka Zappe gde na omotu imamo Kristinu iz grupe Girls Together Outrageously (GTO).  Gramofon je vrteo vreme unazad,  usredsredila se na kristalnog pacova u poluuspravljenom položaju, tim njenim talismanom koji će upravljati prostorijom, a tako poluuspravljen je u stvari simbolizovao bolje sutra ili nadu barem. U ‘Panelu za proslave’ Smitova stiže i do virusa koji uveliko hara zemljom, uz ono, da je ipak izostalo mega obeležavanje kineske nove godine, a što je, na koncu nije odvratilo od samo šetnje po kineskoj četvrti i svraćanja u baštu kafea Svileni put radi ispijanja čaja od integralnog prinča. Prisetila se i da je tog petog februara rodjen Vilijam Barouz, te se dohvatila njegovog naslova Kvir (QUEER), prisetivši se tako  pisca Dentona Velča, koji je imao znatnog uticaja na njegov književni opus, kao što je  Barouz uostalom izvršio takav na Peti. Pa tako, Peti je uvek u svome svetu, stiže i u belgijski Gent gde posećuje odredjene verske destinacije. U povratku avionom, razmišlja na način kako postoje univerzumi unutar tih, sa slobodnim onim, društvom koje razume, kapira vrednost malih stvari što nam donosi iskrojena, te kako bi vodili čoveka ulicama punim nepredvidivih prepreka, što, nekako nudi sliku (polaroid) njene ličnosti. U kratkoj ‘Post Scriptum Panel’ stranici samo, Smitova zaključuje naslov Godina  majmuna’ zatvaranjem svoga dnevnika u garderobi Filmor Vesta, zastavši kraj niše sa slikom Džerija Garsije da bi se potom priključila grupi na stejdžu  koja  će te večeri nastupiti, uz nadu da  će energična svirka pozitivno uticati na kolektivnu sreću.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.