PROZAONLINE
TEKST: ŽIVKO IVKOVIĆ
Načeti, otvoriti priču, iskoristiti pruženu i svetu predstavti značajne likove sa urbane rocknroll i pop pozornice svoga grada se nekako nameće, pogotovo ako se tu radi o onima iz predvorja apsolutno zaboravljenih, kojih je u Šapcu (ali i u dobrom delu srpskih te yu gradova) barem, ne mali broj.
Redove ove tako, posvećujem Miodragu Markoviću Sonjici, čoveku kojem je daleke 1966. za diskografsku kuću PGP RTB pošlo za rukom da snimi prvu EP ploču u gradu koja je sadržala prepeve naravno, na A strani su Predaću tugu zvezdama/Ne reci sad a na B strani Ne nemoj nikad plakati/Zaboravi me, uz pratnju tada aktuelnog jugoslovenskog VISa Elipse. Nije nikakva tajna da je, vezano za snimanje ploče Markoviću pripomogla supruga Djordja Marjanovića. Na koncu, čovek je zaslužio barem podsećanje na lik i delo, te ću shodno upamćenom i dodatnim saznanjima naravno pokušati podsetiti na njegovu ulogu i delovanje na lokalnoj urbanoj rocknroll sceni u drugoj polovini šezdesetih i startom sedamdesetih, a ako bih rekao da je njegov udeo u ispisivanju stranica te značajan, to nikako ne bih želeo ispustiti bitne i manje detalje vezane za tu. Ako bih krenuo hronološki (mada i nisam) morao bih od godine rodjenja njegove, a ta je 1947. te da je već kao klinac pokazivao znatno interesovanje za pevanje, kao takav se vrsnim glasom dokazao u KUDu Abrašević gde lepršavost i specifična boja glasa njegova dolaze do punog izražaja. Završava u svome gradu osnovnu i srednju školu, odlazi na odsluženje vojnog roka u JNA, da bi se po povratku otisnuo u avanturu sa lokalnim VISom Crne senke, gde je naravno na poziciji vokalnog soliste. VIS Crne senke je formirao Dragutin Stanisavljević Era bas gitarist, a u tom su pored njih dvojice radili Mića Plavšić Sremac na gitari, Mile Pinda Marinković za klavijaturama, Lola Gubelić za bubnjevima i Kića Miladinović na gitari. Senke su za razliku od VISa Čivije slovile za tvrdji jedan, žešći sastav jer su i repertoar zasnivali na skinutim stvarima tada aktuelnih grupa poput The Rolling Stones, Herman’s Hermits, Spencer Davis Group, The Turtles, The Troggs, The Animals ……
Svirali su, koliko se sećam u Domu omladine, Domu JNA, na dvorišnom platou stare ŠUP škole, na Letnjikovcu u povodu 1. Maja i nezaobilaznim sremskim selima (Hrtkovci, Grabovci, Klenak, Platičevo, Jarak ….), a Era Stanisavljević se prisetio i svirke U O.Š. Vuk Karadžić na prelazu iz 1968/9. Kao nezvanični menadžer VISa se javljao Avdo Karadarević, poznati gradski lik, nama starijaima poznat koliko i Marković.
Vezano za njegovu EP ploču, snimljenu 1966. istaći ću da ondašnji mega jugoslovenski
sastavi poput Silueta, Kameleona, Iskri i drugih nisu mogli snimiti ploču za probirljivi PGP RTB nego za aleksandrovački Diskos, koji će, usput, ostati upaćen po prvoj audio kaseti snimljenoj u FNRJ a godina je 1962. Radi se o stvari Bambina Bambina u izvodjenju italijanskog pevača Tonyja Dallare, koju je kod nas, ne tako uspešno izvodio Tomislav Čolović, valjda iz razloga tog naginjanja narodnjačkom etnosu, te je, epitet onaj da je Diskos uglavnom narodnjačka kuća sasvim opravdan. Marković je imao pripremljen materijal za drugu EP i zakazan termin za snimanje u PGPu RTBu gde se i pojavljuje u dogovoreno, no, odgovorni su insistirali da termin ustupi Terezi Kesoviji, pa tako, revolitran, vraća se u Šabac. Kao i ostali, Markovića sam upoznao na jednoj od brojnih koncert-igranki u Domu omladine, a u tom je, kao i na centru ispred zgrade u kojoj je bila smeštena prodavnica Uzor (danas NLBKB) uvek ‘visila’ ekipa u sastavu Džiklja Gladić, Zub Nikolić, Dragan Škorija, Paja Damjanović, Šera Bogunović, Avdo Karadarević, Sadik Toni Eganović, Piga iz Klenka, Zoran Moki Petrović i Branislav Despa Despotović (kasnije su svirali zajedno sa Erom u jednoj od brojnih reinkarnacija grupe Čivije, ali pod nazivom Čivija.), uz brojne one na drugim centralnim okupljanjima. Marković u prvoj polovini sedamdesetih (tačnije 1973.) odlazi u Italiju gde upisuje i završava likovnu akademiju , potpuno se predavši svojoj slikarskoj opsesiji, tako da je više puta odlazio u Pariz gde se priključuje i ustaljuje kao član RUSKOG UMETNIČKOG DRUŠTVA, a što će mu značiti vezano za budući umetnički rad, naravno, bila su tu i brojna poznanstva sa ljudima iz branše. Radio je i kao prateći vokal na snimanjima poznatih i manje pevača u studiju jedne diskografske kuće. Tradicionalno već, izlaže svoje silakrske radove na Monmartru, a to da je ne nešto preterano ali uspeo, govori sasvim činjenica kako je vremenom stekao stan i atelje u zgradi tik uz istorijsku Bastilju.
Novembra 2015. godine Šapčani Rada i Vladan Laća Bradonjić (iz Radničke ul. ) su boravili u Parizu te iskoristili tu, nesvakidašnju i posetili Markovića u njegovom stanu. Laća opisuje taj susret kao jedan zbilja emotivan, jer, videti svoga sugradjanina nakon više decenija ….. a Marković je njegovoj supruzi Radi već na ulazu u stan rekao, ti nisi bila plavuša nego crnka! Proveli su u neobaveznom ćaskanju nekoliko časova, ono, stan njegov je odisao prohujalim vremenima, kako to već kaže Laća, antikviteti svugde, persijski tepih star dve stotine godina, na zidu ikona, poklon jedne ruske grofice itd. I nikada nije ni pomišljao otudjiti sve te starine, nije ni slovio kao materijalista u smislu onom,
samo kinta, ostao je zauvek u šezdesetima. U Gradu svetlosti je i preminuo 02.02.2022. godine.
