PRIKAZ – ŽIVKO IVKOVIĆ
Dokle seže ljudska mašta, najbolje ilustruje, primerizuje Vladimir Popadić u svom naslovu ‘Yu Rock Park’ sa probranim likovima iz domaćeg rocknroll miljea. Priznajem da je autorovo štivo iz kategorije onih, nezahvalnih za pisanje bilo kakvih prikaza, ozbiljnijih, jer složiti se, dati legitimitet napisanom mu, (barem i u nekim naslućujućim okvirima) i nije prihvatljivo iz razloga opreznosti, mada nam dodje, ima tu ako ne opipljivih, ono barem naslućujućih momenata zbilje…. Štivo nas navodi da barem na tren preispitamo dosadašnja saznanja (iz bek stejdža i intime mnogih, a što nikada nisam doduše sebi ni postavljao kao prioritet) vezana za rocknroll, sveta kom pripadam bezmalo ceo svoj život, uz predubedjenje da ste znali gotovo sve, da bi vas onda poljuljala ovde, neočekivana saznanja, no onda zaključite, pa to je samo fikcija, autor je zbilja mnogo mladji od nas odraslih uz rocknorll druge polovine šezdesetih, te da se ovde zapravo radi samo o pričama u kojima je sklopio imaginacije, dobrano se potrudio saznati mnogo toga ne bi li nam servirao zbilja ubedljivu ali kroz humor svoju sliku iz epizode značajnih, po autoru, iako deo tih selektovanih ne mogu podvesti pod vrh u tom yu rock parku ….. a kristalno je jasno da se u startnoj storiji radi o Danielu (Milanu) Popoviću, koji je davne 1983. u Minhenu kao predstavnik naše Yuge otpevao stvar ‘’ Džuli’’ i ta stvar se našla na njegovom albumu, onom debitantskom koji drži rekord po broju prodanih kopija u staroj nam državi, doduše ima nekih neslaganja, ali je u igri uglavnom cifra oko sedam stotina hiljada tih…..Autor je u svom predgovoru nedvosmislen, te se plašim da bilo šta napisano nakon tog i ne bi imalo smisla, ali ‘ajd’ …..naslov u svakom slučaju ostaje kao pionirski pokušaj u sferi fiktivnog rock štiva, uz sto/odstotno moje slaganje sa konstatacijom mu, onom, šta znači reč ‘pobuna’ jer mladi o toj, pojma nemaju, i upravo je tako, izmanipulisati ih …. Daniela i nj. Zagrepčanku Džuli smenjuje ‘’Ručni rad’’ storija (Leb I sol) i to počev od Jegulja, potom se nadovezuje i Breg ….. Autor piše ubedljivim veoma jezikom, zanesete se, tako, poodamknete sa čitanjem uz predubedjenost onu, majku mu, nisam znao da je stvarno tako bilo …. Trgnete se onda, ukapirate da se radi o piščevoj imaginaciji, fikciji nekoj ….. perfektoj izmišljotini, za koju se, Popadiću hteli mi to ili ne priznati, mora odati zasluženo priznanje, a što je kod nas po svemu iluzorno jer, nije nepoznanica da velike pisce treba potražiti u krugu onom, manje poznatih ili potpunih anonimusa, gde svrstavam i Popadića. Autor je van svake sumnje u grupaciji tih, velikih, no malo poznatih te je sva sreća da se neće naći u najužem krugu ili izboru, kako god za kvaziprestižnu onu, Ninovu nagradu ili drugu neku pak UKSa, krugu onih koji se vidjaju uz kafu, pijucakaju omiljeno svoje i dogovaraju kome uručiti to i to …..a uopšte ne čitaju. U storiji ovoj, drugoj, Ručni rad’’ akcenat je na seksu, VHS rikorderu (za ono vreme izuzetno skupom delu kućne video opreme). Autor je inspiraciju nalazio u značajnim i ne samo likovima sa yu rock scene, te se, tako, njegov izbor sveo na odredjene u knjizi, poput već pomenutog Daniela, grupa Leb i sol, Šarlo akrobata, Bijelo dugme, Partibrejkers, Kićo Slabinac ….. Popadić ni na tren ne izlazi iz sfere rocknrolla, fascinacija potpuna, nema posustajanja, te je pauza u čitanju gotovo isključena, na umu vam je uvek ona, ko li je sledeći na tapetu, pa tako stižemo i do Bregovića. Ne mogu sa sigurnošću tvrditi naravno, ali izmišljotina ovde u takmičenju prosto, utrkivanju tom, ko je više puta koristio kupatilo sa italijanskim pločicama i wc šoljom u nj. kući je nevidjena maštarija autorova….ono, who knows…..Naravno, na čitaocima je, prirodno, da daju svoj konačan i jedini ispravan sud….. jer …. Takvi smo kakvi smo već, a fikcija samo nagoni čoveka da potraži i delić istine u toj, ma koliko to zvučalo odurno ili ogavno. Fikšen story of The Cadillac je više negoli upečatljiva, vezana barem za zaključak u toj i to su oni delovi Popadićeve storije kada sebe uhvatite kako razmišljate na temu, nije isključeno da se barem delovi od složenica mozaičkih ovde mogu podvesti pod javozovne. Storija o Djuletu iz grupe Van Gogh me potresla do suza. Djule žigolo i njegove veze sa vremešnim ali držećim ženama, iz koristoljublja naravno je intrigantna veoma, pa tako jedna od tih kaže Van Gogovcu Djuletu, vidi kakav kuronja, ljubi ga baba …… a verujem da je autor sa razlogom ovde i pomenuo rokovnik Zorka Šabac ( sve i da nije) u koji je zapisivao važne datume, brojeve telefonske …. Svugde kafane po Yugi onovremenoj, tu su se sklapali poslovi, a iz tašni izvlačili obavezni rokovnici raznorazni, uz pečenje i muziku, dobre konobarice…… Većina je visila po tim iz razloga nove pevačice ili konobarice kojih je uvek bilo nekoliko uz nezaobilazni krajnji cilj, opiti se, kao na takmičenju …..ili ko će platiti ceh, jer, svi su hteli, radilo se puno, a para je bilo na pretek. Bilo je i zategnutih situacija, jer, mnogi su dolazili iživljavati se samo, zezati se, a ne zbog muzike, pa tako naruče nepostojeće narodnjačke numere poput ‘Nešto mi se po gaćama šeće, malo manje od noge teleće’ ili ‘ Svud me ljubiš al’ u bulju nećeš’, nakon kojih, imamo incidentne situacije kada bi intervenisao gazda lokala, smirivao strasti…. Smišljeno sam ubacio ovaj deo jer, da nisam, nikada i niko ne bi….. Popadić se tako upustio u jednu avanutru fikcijsku ne brigajući, ne hajući da li će smišljenim bilo koga dotaći, povrediti, i to je tako, književni kreativci pribegavaju ovakvom svom pisanom izrazu, slobodnoj jednoj formi….. Redjaju se tako fiksi biseri iz serijala ‘Nemoguće vruće’, te tako stižemo i do storije o Antoniju Rambu Amadeusu Pušiću. Usput, ubedjen sam kako je autor morao imati odredjena predznanja o ličnostima zastupljenim in this book, a koja je, evo, vešto ukomponovao u svoj ‘Pusti mašti na volju’ yu rock park. Epizodu ovde, vezanu za Idole sam kao i uvek shvatio u kontekstu onom, nikada nisam razumeo niti ukapirao ine koji su u superlativu pisali o toj družini, naturantsku sugestiju onih koji su imali medijsku prolaz jer, zaboga iz prestonog su, te se kao njihova ima uvažiti bespogovorno, te tako poglavlje sa blajhanjem i peglanjem preskačem. Na koncu, da je štivo ovo dekonstruktivne prirode, te da se sa pravom zapitamo šta se zaista izdogadjalo u tim, zlatnim godinama rocknrolla na domaćoj sceni, kroz dobro zezanje je evo, sve ono čemu nas Popadić umnogome pribliažava, nagoni na odredjena preispitivanja do sada spoznatog.
22.09. 2025.