LOKALNE ROCK LEGENDE: UŽIČKA PRIČA

Tekst: Živko Ivković

U Srbiji i ex Jugoslaviji postoje brojne legende iz sveta rokenrola o kojima je toliko stranica ispisano da bi svako novo podsećanje na te, imalo ukus ne samo već pročitanog, prežvakanog progutanog onog, nego poprilično dosadnog, te se pisanje o lokalnim rok legendama nekako ispostavlja kao preko potrebno, novo i sasvim sveže, a pri tom zbilja ili nadasve zanimljivo.
Pa, tako, evo i druge priče iz, da tako kažem, ciklusa Lokalne rock legend, a koja se tiče Zorana Mitrića Šmita ili Šmila, rođenog 1958. godine u radničkoj porodici, što je svakako bilo i presudno u tom njegovom rokenrol & bluz odrastanju i življenju jer čovek se danas ponaša i ophodi shodno proživljenoj mladosti, dahu te, koju oseća i danas, prevashodno zahvaljujući činjenici da je ponosni vlasnik MOJO UE KLUBA u svom gradu, prostoru – stecištu zaljublljenika i poštovalaca bluz-roka. Ono, da je priča vezana za bilo koji drugi grad, ta bi takođe predstavljala neugaslu vremena negdašnjeg sliku, generacije i mladosti jedne, proživljene, neponovljive, nezaboravne uz sve neizbežne lokalne specifičnosti pa tako priča o Šmitu ima taj miris prvih stripova i želje da se sami ogledaju u stvaranju tih, te je sasvim prirodno očekivati od takvih buduće kreativce, posvećenike i u konačnici rokenrol & bluz propovednike ili prvosveštenike. Lokalni mediji nisu zaboravili svog sugrađanina Šmita: u nekoliko navrata Užička nedelja je donosila tekstove o njemu, velikom zaljubljeniku u popularne muzičke žanrove.
Šmitova priča tako i kreće od odrastanja u radničkim barakama, gde se već kao klinac (uz svoje drugare naravno) isticao zainteresovanošću ne samo za film i strip nego i za muziku. Naravno, stariji sused Mića je uvek nabavljao novitete iz sveta filma i rokenrola, tako da kod njega prvi put i dolazi u dodir sa crnim vinilnim pločama (LP pločom Sergent Peppers Lonely Heart Club Band od Bitlsa i singlom Sentimental Baby/Ni zbogom nisi rekla ti, Nišlije Perice Stojančića), ali se seća i prve LP ploče jedne jugoslovenske grupe, Grupe 220 iz Zagreba. Hotel Mejug je tada slovio za prostor u kom su nastupali niže i visokoopozicionirane jugoslovenske rokenrol grupe gde je, po sopstvenom priznanju, ‘visio’ sa društvom. Kaže kako se inficirao rokenrolom onda kada je čuo stvar Stop Stop Stop britanske grupe Holis iz 1967. godine, mada je, prva kupljena ploča u njegovoj zavidnoj kolekciji Night In White Saten’ grupe Moody Blues, pa onda Band of Gypsys Jimija Hendrixa iz 1970. (snimak koncerta iz Filmore Easta u Njujorku 31. decembra 1969) itd.
U tom traganju za potpuno novim i do tada nedoživljenim, Šmit je rušio sve predrasude i barijere, gnušajući se, usput, primitivizma, a o nekom nacionalizmu onda, nije ni bilo govora. Gurao je sa predubeđenošću da upravo rokenrol donosi sve progresivno i napredno. Uredno je kupovao rokenrol literaturu, kako magazine tako i knjige, tako da je danas ponosni vlasnik prve rok enciklopedije: one iz 1969. godine autorke Lillian Roxon, od koje se praktično i ne odvaja.
Rok grupe su u Užicu tada nastupale, uglavnom, u Domu JNA, Radničkom domu, Diskoteci Rupa i u gimnaziji. Seća se Šmit tako koncerta Yu grupe u Radničkom domu 1972. godine i vrhunski odsvirane Tobacco Road stvari, a sastav su tada činili: Dragi, Žika, Bata i Boka. Potom je slušao i grupu Smak, a u beogradskoj Hali Pionir je 1975. po prvi put odslušao koncert jedne strane grupe: naravno radi se o Deep Purple.

Svojevremeno se odlazak u zemlje zapadne Evrope (sa crvenim pasošem) podvodio pod obavezan onaj, ne kao prestižan, nego više kao hodočasnički, u neku ruku, a do tog su držali svi iz sveta rokenrola te se tako i on zaputio put GB ostrva 1978. godine. Tada je prisustvovao nezaboravnom 2. Knebworth Rock Festu (The Tubes, Boomtown Rats, Dave Edmunds & Rockpile, Frank Zappa itd).
Rok magazin Džuboks iz novembra iste gde na naslovnici imamo Gorana Bregovića (br.52) na petoj stranici beleži iscrpan izveštaj sa tog uz fotku na kojoj je glavom Zoran Mitrić Šmit! Pa sad, sami zaključite o kakvom se zaljubljeniku u rok radi!
Usput, posetio je i na glasu tada Marquee Club (Wardour Street), pamti da je enterijer sadržavao drvene klupe sa urezanim imenima brojnih posetilaca, ali i članova grupa. Priseća se Šmit i beogradskog koncerta grupe Iron Maiden u Hali Pionir iz 1979. godine kada su se umesto u vozu za Užice našli u onom za Skoplje. Tada je Užičanin Boban Ćoro povukao ručicu, voz je uz škripu stao – kaže Šmit – mi potom iskačemo i pretrčavamo u naš onaj, užički voz.
Za razliku od Beograđana kojima su ploče donosili sportisti, stjuardese i piloti, Šmit je iste naručivao diretkno od diskografskih kuća (Jo Jo Records, Tandys Records, Cob Records) tako ih je dobijao na kućnu adresu (stara dobra Juga). Pa, kako o tom vremenu pričaju njegovi drugari, uopšte se ne sećaju da su o bilo čemu drugom razgovarali izuzev o rokenrolu. I sve tako do pokretanja In Wires Bluesrock Festa (danas prepoznatljivog užičkog urbanog i kulturnog brenda) 2001. te ispunjenja svog životnog sna, otvaranja Mojo Cluba (danas Mojo UE Cluba) 18. septembra (na trideset i treću godišnjicu Hendriksove smrti) 2001. godine. Tako su poslednjih četrdeset godina Šmit i njegov kum Raša uredno obeležavali godišnjice Hendriksove smrti, uz napomenu da je Raša nedavno preminuo, te je obeležavanje ovog značajnog datuma u Mojo UE Clubu proteklo sa ostatkom ekipe. Danas je ovaj, više puta apostrofiran klub, vodeća obrazovna blues-rock institucija u gradu. Na žalost, učenika je sve manje, moblinih sve više, pa ipak, who knows?! Možda su srpski gradovi i varoši tada smatrani za provincijske (ako se pita Beograd), ali da su dešavanja ona, vezana popularnu muziku, bila jednaka onim u prestonom (naravno u znatno manjem obimu) stoji, te i ne čudi, znatan, izuzetno visok procenat onih, uz rokenrol odraslih u tim, a to su danas mahom pristojni i fino podignuti ljudi. Posetite bilo koji srpski grad ili varoš, čućete nikada do sada ispričane brojne storije o značajnim lokalnim ličnostima – rok legendama, te, tako, ovim, pokušavam koliko-toliko nadomestiti prazninu onu, nastalu iz razloga neosvrtanja, nezapažanja novinarskih i neprepoznavanja na lokalu onih koji su ispisali najsjanije stranice urbanih hronika svojih gradova.