QUEEN (DA LI JE OVO PRAVI ŽIVOT) MARK BLEJK

LAGUNA

BEOGRAD

  2019.

TEKST – Zivko Ivković

                                           Evo i dugo očekivanog naslova vezanog za grupu Queen i nj. bendlidera Fredija Merkjurija (Faruka ili Frederika Bulsaru). Podsetiću da na našim prostorima i nismo imali značajnijih naslova o gore pomenutoj grupi (izuzev onog Izdavačke kuće Sezam Book iz Zrenjanina, autora Pitera Fristona) te ovaj Lagunin rokenrol biser umnogome doprinosi o sklapanju mozaiika kada je u pitanju karijera ovog sastava. Uvodne stranice tako donose storiju o Lajv ejdu (13.06.1985.) sa dva paralelna rock dogadjaja, prvim u Londonu i drugim onim u Filadelfiji ili Filiju, a zajedničko za oba je da se podvode pod spektakularne, do tada nevidjene, pa tako uz pune stadione u oba grada pridodati direktne televizijske prenose koje je pratilo ko zna koliko miliona gledalaca uopšte nije preterano. Lajv ejd je doneo nezaboravan nastup grupe Queen ali i potvrdu da njihova pozicija u vrhu rokenrola uopšte nije uzdrmana, kako se to do tada činilo. Zanimljiv je ovde deo Fredijeve biografije gde stoji da je rodjen u  Zanzibaru na ostrvu Ungudzi kao i to da su njegovi roditelji poreklom Parsi Indijci – slebenici religijskog kulta Zoroastrizma – Zaratutustrizma. Ime Faruk u prevodu na  s/h znači Srećko ili Sretko, a Hectics je prvi sastav u kom je Merkjuri svirao i to klavijature. Grupu su činili njegovi drugari sa kojima je živeo u internatu škole koju je pohadjao, dakle, Branč je svirao gitaru, Mari je pevao, Rana je imao zaduženje bubnjara a Farang je svirao na sklepanom basu. Po povratku kući čekala su ga društvenopolitička previranja što nj. porodica koristi i preseljava se u London. Treba naglasiiti naravno,, da je Fredi u vreme pohadjanja Politehničke škole odmah uočen kao dečko iz grupacije zaljubljenika u rokenrol. Gotovo besprekorno je svirao klavir i kako to svedoče njegovi drugari , čuo bi stvar na radiju pre podne, a u školi bi tu istu već afternoon znao odsvirati na školskom klaviru što  govori o kakvom se zapravo muzičkom talent radilo, i to nije moglo proći nezapaženo. Život u Londonu je pružao neslućene mogućnosti za bavljenje muzikom, Fredi je upijao sve, posećivao je brojne pabove, ali ne radi ispijanja alk. pića, nego iz razloga iskazivanja tog neverovatnog  interesa za grupe koje su svirale po tim  prostorima. Zatim je iz korena promenio imidž, zamenivši garderobu sa Zanzibara farmericama i Levis jaknom. U školi koju je  pohadjao je 10.12.1966. svirala grupa Creamu u onoj, sada već legendarnoj formaciji Clapton/            Bruce/Baker. Stoji ovde da su tada plaćeni šest stotina funti kao i to da su ih nakon pauze, jedva dovukli iz obližnjeg kafea u kom su se za kratko vreme dobrano napili. Tog istog decembra (ali 16.) 1966. Džimi Hendriks je razvalio u tv emisiji Ready Steady Go i to su neizbrisivi, presudni gotovo trenuci vezani za donošenje odluke o bavljenju isključivo rokenrolom. Pogotovo je Hendriks  opčinio Fredija  nastupom ali i garderobom, tako reći na prečac. Kasnije je izjavljivao kako je sve na njemu (Hendriksu) bilo zadivljujuće. Tada se zarekao kako će I on (jednog dana) postati rokenrol star. Potom autor ovog naslova (Blejk) kreće sa storijom o gitaristi grupe Queen, Brajanu Meju iznoseći biografske podatke za njega i porodicu, sve kao i u Fredijevom slučaju. Uz sklonosti Brajanove koje su podrazumevale slušanje Radija Luksemburg na tranzistorskom prijemniku, noću pod pokrivačem (isto smo radili i mi ovde u Yu), otkrivajući mu tako svet za kojim je žudeo, svet rokenrola, tako da je u konverzaciji sa Fredijem , muzika bila isključiva tema.  Važan detalj je taj da je Brajan sa svojim ocem Haroldom osmislio i napravio Red Special gitaru na kojoj će svirati narednih pola veka. Blejk se u ovom delu vezanom za Meja, osvrće i na prvu grupu čiji je Mej član, a radi se o 1984. Group (Džon Sanger za klavirom, Dejv Dilovej na bas gitari, Bil Ričard vokal i gitara koga menja Malkolm Čajds a njega potom Džon Garnam, pa onda Tim Stafel i Ričard Tompson za bubnjevima) i to bi bilo sve uzevši I te personalne promene. I, uopšte uzev, mnogo je detalja vezanih za muzičke karijere svih tih, budućih članova grupe Queen, gde pored Meja imamo  bubnjara Rodžera Tejlora, bas gitaristu Džona Dikona. Ostaje neizbrisiv utisak da se Mej može pohvaliti nadolazećom tada pa sve do danas visokofrekventnom rokenrol karijerom, nasuprot Frediju koji je na imidžu rock zvezde radio smišljeno, proračunato nekako, usput ubedjen da uspeh zasigurno neće izostati. Nije nepoznanica da su Fredijevi uzori tada bili grupa Cream i Jimi Hendrix kao I to da njihove koncerte nije propuštao. Govorio je Fredi kako je bio prisutan na svih četrnaest Hendrikosvih koncerata po londonskim rock prostorima, ali je autor naslova ovde decidan, neumoljiv, kako god, toliko nastupa Hendriks nije imao, i dodaje da to pripisuje njegovom fasciniranošću najboljim svetskim gitaristom, čija je karijera  tada doduše tek krenula put neslućenih i nedostižnih visina. Detalj na koji sigurno treba obratiti pažnju je svakako onaj koji se odnosi na prvu stvar koju su napisali Fredi i Kris Smit naslovljenu sa ‘ The Cowboy Song’, a uvodni deo teksta koji je išao sa ‘ Mama, upravo sam ubio čoveka’ ćemo sedam godina kasnije prepoznati u stvari Boemska rapsodija. Knjiga je obilata brojnim detaljima sa starta muzičkih karijera više ostrvskih grupa, I mnoštvom nepoznanica tih, koje engleskoj rokenrol sceni daju dodatnu, posebnu sliku, usput, uporedivu jedino sa rokenrol scenom ondašnje SFRJ, a to što njihovi mediji nisu plasirali takvu, objektivnu sliku je valjda sa razlogom. Po Blejku, ovde, za Fredija sve kreće od grupe Ajbeks. Naime, zajednička svirka pomenute grupe i Smajla u prostoru Kensington taverne, koja je te 1969. godine i slovila za isključivo takvu, po svemu je bila sudbonosna za njega. Grupa Ajbeks  je kuburila sa vokalnim solistom, te se odigralo ono, za obe strane prihvatljivo. Član pomenute grupe, izvesni Bersin tvrdi da je Fredi bio zvezda i pre nego  što se okitio tim oreolom. Dolazimo tako i do Kensington marketa u Londonu, zgrade u kojoj se nalazila buvlja pijaca, a valsnik jednog od brojnih štandova u toj, bio je beogradski roker Ivan Mladenov Vanča, čovek koga povezuju sa nastupom Yu grupe u Marki klubu, a niti onog probnog snimanja njihovog u CBS (hvala Cukiću na podrobnom iako samo fusnotiranom pojašnjenju). Slede redovi vezani za nastanak naziva grupe. Queen je, po Džonu Tapu Tejloru proizašlo i njegovog non-stop prozivanja Fredija sa ‘ Ti matori pederu’ ( u fazonu onom, Ti matora kraljice) a kroz razgovore se uvek provlačilo i ono da ako se on (Fredi) ikada nakon grupe Reklidž nadje u nekoj drugoj grupi ta će se zvati Queen. Po Majku Grosu, pak, su svi sedeli u bašti kuće na Feri roudu, kada je Fredi  predložio Queen za naziv grupe. I Rodžer Tejlor je neumoljiv, kaže, Fredi je predložio to ime, rekavši usput, kako koncept   grupe mora biti veličanstven i kraljevski, šokantan i nesvakidašnji. Tako će se članovi grupe Queen u prvj polovini 1973. suočiti sa brojnim probelmima vezanim za snimanje svog Lp albuma prvenca u pregovorima sa diskografskim kućama koje su diktirale tako reći to obostrano nepoverenje, zavrzlame i peripetije. Prihvatiti najbolje uslove svakako se nametalo, ali u svim tim ugovorima ono izmedju redova uvek i isključiva korist odlazi tim diskografskim kućama. Pa ipak, album je na tržištu 13. Jula 1973 . a u Cukićevoj fusnoti stoji da je datum izdavanja tog podudaran nj. fenomenalanom nastupu na londonskom Vembliju deset godina kasnije. Sa ovim ostvarenjem su dobacili do trideset i drugog mesta na Top handred ili paradi albuma tadašnjoj, a što i nije neki uspeh, no sasvim sigurno je da su u izvesnom smislu odahnuli jer (jer nakon silnih nesugalsica sa diskografskim kućama) biti ponosni vlasnik Lp autorskog ostvarenja je zbilja nagrada za uloženi trud. I pored solidne prihvaćenosti u svetu rokenrola, uz samo jedan singl i Lp, postepeni pad na top listama slušanosti i popularnosti su nekako očekivani, prirodni su, ali se bezuslovni rad na novom, Queen 2 Lp albumu prosto nametao, tako da su članovi grupe odmah prionuli na posao. Imamo ovde zanimljiv fragment vezan za Fredija, gde stoji kako je idejni tvorac omota za pomenuti album ( Mik Rok) došao u posed nekoliko fotografija Marlen Ditrih sa snimanja filma Šangaj ekspres iz 1932. a na toj Ditrihova gleda na gore ili put neba sa onim karakterističnim njenim kraljičanskim izrazom lica, obuhvativši prstima ramena. Oduševljen fotkom, Fredi je bio ubedljiv sasvim, rekavši kako će on biti Marlen. Na američkoj turneji grupe Mot d hupl grupi Kvin je dodeljena uloga predgrupe, i ta će ostati upamćena po zdravstvenim problemima Brajana Meja, jer, žutica ga obara, vratili su se u London, usledio je njegov duži oporavak  a potom i snimanje Lp albuma Queen 2, mada grupa tek trećim albumom zauzima zasluženo mesto u vrhu tog rock sazveždja. Problemi sa Trident kompanijom, ranije potpisani ugovori su iziskivali angažovanje advokata i ti će se provlačiti do konačnog raskida sa tom. Dolazimo tako i do songa koji im je doneo svetsku slavu, proslavio grupu a radi se o Boemskoj rapsodiji, i svega kroza šta su prošli ne bi li dobili vrhunski snimak upravo onakav na kakvom je Fredi i insistirao.Ako bi sastavljali listu naj perfekcionista u rokenrolu, Fredi bi zasigurno bio na čelu jedne takve družine. Grupa Queen kao da je bila predodredjena za nesporazume sa diskografskim kućama, pa ipak singl sa Bohemain Rapsody/I’m In Love With My Car je objavljen 1975. a odmah potom i Lp album ‘ A Night At The Opera’. I singl i Lp mnogo, mnogo bolje prolaze u G.B. nego u U.S.A., uz napomenu da će tek reizdanje pomenutog singla (nakon Fredijeve smrti) doživeti zaslužen uspeh. Ovde je potom akcenat na nekim Fredijevim privatnostima uz večito ono, da li je homos, heteros ili biskeksualac te nj. dugogodišnjoj vezu sa Meri Ostin i to su teme koje me uopšte ne dotiču te ih iz tog razloga  zaobilazim. U naslovu (izdanje kuće Sezam pro iz Zrenjanina) autora Pitera Fristona njegovog telohranitelja imamo sasvim dovoljno tih detalja pa kome je do tih može pokušati sa nabavkom pomenutog naslova. A Day at the Races, naredni album Kvinovaca je umnogome nalikovao na predhodni onaj, Noć u opera, i, po Tejloru  ovde , to uopšte I  ne začudjuje jer, stvari sa oba albuma su pisane u istom razdoblju. I na prvom ostvarenju svi članovi grupe su se oprobali kao autori, barem sa po jednom napisanom. Ono, druga polovina sedamdesetih se podvodi pod častan pokušaj zaživljavanja panka, tog ogoljenog i uprošćenog rokenrola a u afirmaciji tog su prednjačili NME ali i drugi magazini sa redakcijskim kollegijumima koji su naginjali tom muzičkom pravcu. No, sastavi starije generacije se nisu dali, pored grupa Led Zeppelin, Pink Floyd, Deep Purple, Black Sabbath i brojnih iz hard grupacije tu su i Queen pridodavani, mada su novinari (više nabedjeni) pomenutu grupu prezirali a razlog svakako treba tražiti u načinu i stilu Fredijevog scenskog nastupa, nj. narcisoidnosti navodne, mada je Fredi težio isključivo i samo savršenosti, kako u pisanju i stvaranju tako i u izvodjenju tih uz nedvosmislenu i sasvim jasnu onu, mi ne šaljemo nikakvu fakin poruku, samo sviramo i stvaramo rokenrol. Tvrdio je usput, kako u nj. kreacijama i stvaralaštvu uopšte, ima izvesnih elemenata Mocarta, Gilberta O Salivena i Noela Kauarda, te otuda složeni i respektabilni u svakom pogledu mjuzikl koncepti.  Imamo ovde i Fredijev negativan stav vezan za pank, gde kaže da na kapira taj pravac, za nj. to i nije bila muzika, ali tek stasali klinci su hteli izgurati svoje u toj 1977. godini kada se obeležavalo dvadeset i pet godina vladavine kraljice Elizabete II. Taj start panka je naravno isfabrikovan (Vivien Vestvud ….) mnogi taj pravac nisu uzimali za ozbljan, složio se sa takvim navodima i Brajan Mej, Queen gitarist. Te 1977. na listi najprodavanijih Lp albuma u Londonu nema ni jednog pank sastava (izuzev onog grupe Stranglers na desetom mestu) a članovi Queena su ponovo u studiju gde kreću sa snimanjem novog albuma, naslovljenog sa News of the World. Stoji ovde i zaključak autora ovog naslova (Marka Blejka) u kom se navodi da su novi talas osmislila marketinška odeljenja diskografskih kuća, u cilju potiskivanja panka i prilagodjavanju tog (novog talasa) radio talasima (The Cars, Elvis Colstelo, Blondie, Police itd).  Članovi grupe Queen se uopšte nisu osvrtali na sve te smišljenokonfuzne informacije i izmišljotine nego su se bacilli na pisanje stvari za novi album pod nazivom ‘Jazz’, koji su obzanili na turneji po Evropi (1979.) u koju ulaze i dva nastupa u Yu (Dom sportova Zagreb i Tivoli Ljubljana). Uspeh grupe Queen se ne odražava negativno na članove grupe, ono, nisu izostajali žurevi i terevenke  nakon svirki (širom sveta) ali neka autokontrola svih članova se podrazumevala. Fredi pri tom uopšte nije krio svoje sekslualno opredeljenje, a preostalih trojica su to primili sasvim normalno. Ima reči I o turneji po Južnoj Americi (Sarsfild, Mar Del Plata, Sao Paolo). Snimanje Lp albuma Hot Space nije krenulo u željenom smeru jer, javio se Dejvid Bouvi i zahtevao da njegov glas brišu iz snimka Cool Cat, navodno nije bio zadovoljan pruženim vokalnim svojim mogućnostima. Potom su na promotivnoj turneji ali se ispostavio negativan vrlo izbor predgrupe pank usmerenja (Bow Wow Wow) čije su članove posetioci na koncertima gadjali flašama te su zamenjeni čistokrvnim rokenrol sastavom After The Fire. Imamo i sugestiju  ovde  Brajana Meja gitariste koji je insistirao na opšteprihvatljivim tekstovima a ne samo na onim upućenoj gej populaciji, što je , po njemu, jedan od razloga slabije prihvaćenosti novog albuma, mada je taj sadržavao i stvari sa prizvukom drugih muzičkih pravaca, što je, takodje uticalo na slabiju prodaju istog. Sa prvim solo albumom My Bad Guy i nije postigao ne znam kakav rezultat, delom  iz razloga skretanja sa hevi Queen zvuka,  prebacivanje u nadolazeći fank ritam, ali su zato na Live aidu (1985.) po mnogima odneli zasluženu prevagu jer, ne pamti se da je bilo koja grupa digla sve prisutne na noge. Završne stranice ovog naslova nam nude Fredija iznurenog od bolesti, svesnog neizlečivosti od te ali i onog istinskog koji nikada nije pomislio na povlačenje. Ostaju upamćene reči upućene njegovoj ekipi: ‘’Hoću da radim kao i uvek, sve dok jebeno ne crknem. To je sve što želim. Voleo bih da  me podržite u tome, bez rasprave.’’. Tako su krenuli u realzaciju oproštajnog albuma sa njim, a na tom je i stvar ‘A Winters Tale’ poslednja koju je on napisao. Izgarao jeu studiju, primetno iscrpljen, pa ipak, pružio je, kao i uvek očekivani maksimum, stvarao je rokenrol do poslednjeg svog daha, do kobnog 25.11.1990. kada je umro. Nakon nj. smrti imamo i Queen plus Paul Rodgers (Free)  a saradnja donosi   album Cosmos Rocks. Brajan Mej i Rodžer Tejlor su  još uvek aktivni i kako sada stvari stoje, ne nameravaju da se povuku.

05.06.2019.