Izdavač: PRESING
MLADENOVAC prikaz: ŽIVKO IVKOVIĆ
2022.
Štivo specifičnog naslova ‘Smrtonosne i opasne knjige’ dokazanog već i neumornog negotinskog autora Miljana Ristića, samo to i jeste, dakle smrtonosno i opasno, uvodi nas u svet takvih, kojih je, ruku na srce mnogo, a sadržaj ove nam otkriva, upućuje na takve, od kojih već u uvodnom delu imamo religijske one u kategoriji pomenutih. Prava i iznad svega objektivna lekcija o stradanju čovečanstva kroz istoriju sveta zarad utopijskih pogleda moćnika, koji su zločine pravdali verom u boga i za tog. Miljan piše perom svevidećeg, dakle kompetentnog onog, a što, ruku na srce i stoji, te utisak koji sam stekao iščitavajući redove ove ostaje, rečju, ubedljiv je kao i uvek, i to se Ristiću ne može osporiti. U tom, startnom poglavlju ‘Religijske knjige’ stoji da su najsmrotnosnije one najrasprostranjenije u stvari, Biblija i Kuran, iz razloga individualnih tumačenja tih, a sve u skladu sa političkim i potrebama vlastodržaca, te zaključak kako su zbog navedenih kroz svetsku istoriju milioni ljudi stradali, sasvim stoji. Ono, ne znam za slično štivo na našim prostorima (valjda pišem isključivo o rokenrolu ), možda se ovde radi i o pionirskom takvom, te je, po meni (ne verujem da grešim) značaj ove zbilja izuzetan, neprevazidjen, što ne čudi, jer, dosadašnji Ristićevi naslovi (uz ovaj) su samo potvrda njegovih intelektualnih kapaciteta. Ima reči i o naslovu ‘Satanska biblija’ iz koje su inspiraciju vukle hevimetal grupe Black Sabbath, Slayer, King Diamond, Venom itd, ali su i mnogi filmovi utemeljeni na ovom. U poglavlju ‘Ideologije i doktrine’ , dolazimo tako do svih pojašnjenja vezanih za pomenute, te primere šta su sve ideologije donele čovečanstvu, kao recimo genocid Engleza nad Aboridžinima u Australiji i da ne nabrajam, stuži se čoveku i pomisao na zločine ‘civilizovanih’, a kamoli čitanje i podsećanje, prelaženje preko redova tih. I tu je ta veličina Ristićeva, jer, drugima pisanje na pomenutu i ne pada na pamet (možda u funsotama samo). Autor se ovde smelo i beskompromisno uhvatio u koštac sa zastrašujućim. Istorijske istine su grozne, pa tako i ovde, po njemu , zapita se onda čovek, čemu te silne vere, kakvo dobro je čovečanstvo videlo od tih. Odgovor nije u domenu složenog onog, nego je sasvim prost, apsolutno nikakve uz nesagledivu štetu. Ristić me ovde navodi i podseća na ono što sam oduvek tvrdio i isticao jer, čovek koji puno čita se jednostavno prečita, dodje mu nažao za sva ta nova saznanja do kojih je došao……. Nema ovde reči o istrebljenju Indijanaca na tlu Severne Amerike, ali, kapiram da su sa tim manje-više svi upoznati, pa čemu onda….. Usput, Ristićeva objektivnost i književna zrelost (iako je relativno mlad stvaralac) je fascinantna i neizmerna te u bliskoj budućnosti očekujem od njega daleko značajnija dela, pa tako, to da je on na vrhuncu svojih književnih moći uopšte ne stoji jer sa razlogom očekujem da će se za njega tek čuti, te nekako ne mogu prežaliti činjenicu vezanu za male tiraže njegovih dela koja, nema tu dileme, moraju naći put do šireg čitalačkog auditorijuma. Duboko poštovati njegovu kreativnu ličnost se sasvim nameće, a iz svega možemo ukapirati kako on uopšte nema tih stagnirajućih ili isključenih brein ćelija, te je zbilja porazno štampati njegova dela u skromnim nekim tiražima. U odeljku ‘Zabranjene i cenzurisane knige’ imamo onu, Isaka Asimova, Svaka knjiga vredna zabrane je knjiga vredna čitanja! Na sreću, ova Ristićeva još uvek ne podleže, nije na toj listi, pa je sa dužnom pažnjom i uživanjem možemo pročitati. Realno, opasnost od zabrane ili eventualne cenzure ovog naslova postoji jer je prikupio sve one naslove koji su čovečanstvu pričinili nepopravljivu štetu, a sve to na jednom mestu je prava bomba – izazov za one koji znaju promućkati sadržaj ove i izvući primenjivo, pokušati sprovesti u delo ili realizovati, a što samo ukazuje na veličinu književnog duha i zrelost njegovu. Nakon poglavlja Zabranjene i cenzurisane knjige, vrlo zanimljivog, imamo i naredno ono,’ Cenzura u Srbiji’, gde Ristić piše kako je možda besmisleno pisati o toj, ali je neophodno iz razloga zaokruživanja storije o zabranjenim knjigama. Stoji da su dve vladarske dinastije (Karadjordjevići i Obrenovići) satiričare onog vremena proganjali i osudjivali zbog kritike vlasti (Dučić, Domanović, Nušić, Pelagić i Tucović) a to se nastavilo i kasnije do dana današnjeg. Doduše, danas zabraniti bilo kakvu publikaciju je gotovo neshvatljivo, znajući da se iste mogu čitati (i pročitati) u elektronskoj formi, rečju, knjiga je obesmišljena, interesovanje mladih za literaturu je ravno nuli, te je svaki komentar izlišan. Zapravo se ovde ne zna kom poglavlju dati prednost, izneti zanimljive detalje jer, jednostavno, svi su takvi, dakle zanimljivi i vredni pažnje, čitanja više puta. Pa tako u poglavlju ‘Spaljivanje knjiga’ autor iznosi stav izvesne Rebeke Knut, po kojoj je spaljivanje knjiga akt kojim se želi uništiti neprijaelj i njegovo učenje i verovanje, te da je primera tih, od antičkog doba pa do dana današnjeg bezbroj. Autor potom navodi koji su knjiški naslovi spaljivani, konsekvence po autore i tu imamo Aleksandrijsku biblioteku koja je u potpunosti nestala u požaru, a isti je skrivio Cezar prilikom opsade istoimenog grada. Potom su tu i brojni primeri spaljivanja knjiga, pergamenata, natpisa na bakarnim pločicama ….. Imali smo i spaljivanje knjiga po raspadu Jugoslavije, a to se dogadjalo bezmalo u svim republikama, sa neutvrdjenom cifrom spaljenih tih. Piše Ristić potom, da je spaljivanje knjiga i progon autora čist antiintelektualizam. U zaključku nekom a po onom Borhesovom naslovu ‘Peščana knjiga’ (Ni knjiga ni pesak nemaju ni početak ni kraj), očekujem, iskreno, da autor ove, nikada neće stati sa književnim stvaralaštvom, uz beskonačan broj stanica, a što priželjkuju svi njegovi iskreni poštovaoci. Konačno, Ristić navodi svoje čitaoce na izvesnu barem promenu kapiranja stvarnosti, drugačijeg sagledavanja realnog, objektivnog ali i upitnog onog.
datum: 18.09.2022.