PRIKAZ – ŽIVKO IVKOVIĆ
Evo još jednog naslova vezanog za Dylana, ovog puta iz pera Zorana Paunovića, znanog mi kao vrsnog pevodioca dela iz sfere rocknrolla, i priznaću, prepoznatljivog mi samo kao takvog, pa tako imamo više od deset tih, što prevedenih što romansiranih te onih koja podležu detaljnoj, slojevitoj analizi njegovih dela. Start naslova ovog donosi slike Dylanovih varoši odrastanja u tim, te konstataciju-kvalifikaciju kako god da se odrastanje u takvim posleratnim dekadama u U.S.A. i kod nas uglavnom svodilo na isto ono, barem u urbanijim sredinama, a to su bioskopi i radio aparati te nezaobilazne putujuće zabavljačke trupe gde smo sa razglasa slušali uglavnom rane rocknroll numere ali i meksikanske one. Magija tog, kvadratnog a kasnije i sinemaskop bioskopskog platna je iznosila potpunu savršenost i prozor u svet, pogled na življenje u dalekim zemljama, nedokučivim nam, urezivala se ta, slika, nije nam davala mira, odlazilo se na počinak sa odgledanim i budjenjem uz ono, ‘šta zar mi nismo sa junacima iz tog i tog filma’. Radio prijemnik i famozna skala sijalica na tom će nas pratiti do dana današnjeg, baš kao i Dylana. Paunović podseća na uzor-ulogu Vudija Gatrija u nj. životu, preciznije na samom startu karijere mu, te podatak da je već u jedanaestoj godini napisao svoj prvi song, a što nedvosmisleno govori o njegovoj već tada potrebi za umetničkim izražavanjem a imamo ovde i Golden Chords prvi Bobov sastav u karijeri. Autor verno oslikava Dylana kao ličnost i to od malih nogu, kako to već kažu, te osobine karakterne po kojima ćemo kasnije imati prepoznatljivog Boba, onog kome i nije ne znam koliko stalo do zavredjivanja priznanja pa i pristojnog slušalačkog auditorijuma, mada će se to ‘tijekom vremena’ promeniti, i da li zbilja, jer, rekao bih da njegova nestalna narav upućuje na sukob sa alter egom, iz kog kao pobednika imamo čas ovu čas onu ličnost. Paunović nam ovde otkriva svoje shvatanje pojedinih postupaka njegovih, te dolazak u Njujork kao jednu zbilja zanimljivu epizodu na tom putu ka vrhu u kantrirok sferi. Došav u Njujork snalazio se i dovijao na razne mu načine i sve tako do prvog značajnijeg angažmana 05.maja 1961. u tom gradu da bi odmah potom usledio drugi u klubu Gerds gde Boba Imamo ispred Džona Lija Hukera, te kao studijskog muzičara, gde njegov stil sviranja ostavlja utisak na Džona Hemonda (Columbia) koji mu nudi snimanje solo albuma, sa kojim se naš Bob i nije proslavio (na tom je Song To Woody), no tek će poznanstvo sa Suzi Rotolo uneti u njegov do tada klasičan izvodjački folk opus i stil pisanja značajke za neiskrojenu mu tada, karijeru koja se smešila. Naglašava Paunović ne tako prepoznatljivu onu, ali rocknroll crtu Dylanovu, naziruću na tom prvom albumu. Piše protestnu The Death of Emmeth Till 1962. ali i Blowin’ In The Wind ….. da bi potom nenadano sasvim dosanjao jedan svoj san, odlazak u Evropu, tačnije u London. U tv emisiji Ludnica u ulici Kasl Boba imamo u maloj, ne tako zapaženoj ulozi, naime radi se o liku ‘Boba lutalice’ a u tom peva Blowin’ In The Wind i Ballad of Gilding Swan’. Paunovićeva prevodilačka snaga (i ne samo) zadivljuje, znao sam za njega samo kao takvog, no, pored te, imamo ga i u drugim zbilja vrednim ulogama, na šta mi je sin skrenuo pažnju, tek, nisam internet fan i o ljudima se informišem isključivo putem literature koju posedujem, te je nesumnjivo da čovek uživa pristojnu reputaciju i ne samo kao prevodilac. Imamo potom poznanstvo Dilanovo sa Joan Baez te snimanje LP albuma ‘The Freewheelin’ Bob Dylan’ u 1963. godini a u svom osvrtu Paunović do u tančine piše o tekstovima na tom te dodaje da je album postigao tek skroman uspeh. To, da li je Bob iskoristio Džoan-Džoun Baez, te da je pomenuta poslužila samo kao prečica na putu do vrha …… Autor dodaje kako su njegovi tekstovi tada govorili isključivo o ukorenjenom rasizmu u U.S.A. nazirućem, ili tek mogućem nuklearnom ratu , lovu na veštice Makartijevom ….. Za album The Times They Are A Changin’ iz 1964. nalazi odgovore na tadašnje stanje nacije u U.S.A., no tek će onaj drugi iz te godine novinari i ostali koji su pratili njegovu karijeru najaviti kao diskretan način napuštanja protestnog folk notara i stidljiv nagoveštaj naginjanja rocknrollu, i kako to ovde već stoji radi se o albumu bez el. gitare. Paunović je autor osobenog izraza, pa tako ovde svojim jezikom doživljava Dilanov opus, opus prepoznatljiv nama starijima, no slojevitiji prikazi, drugačiji pogledi na njegov opus dobro dodju iz razloga već pomenutog višesmernog životnog putovanja Dilanovog. O Dylanu je toliko napisano te uvek pomislim, šta ja tu tražim i prežvakavam, zar već nije sve rečeno više puta, Dylan na startu karijere protestni singer, potom se preorijentiše na rnr, prelazi u hiršćanstvo, budizam, pa ipak, poezija njegova je ono što pleni, zavredjuje pažnju, mada za današnje generacije Bob i nije neko ime…… Dylan i Ginsberg su odlični prijatelji, a pod izuzetno značajan trenutak u karijeri njegovoj autor podvodi saradnju sa grupom The Band koja se u izvornom onom zvala Leon & The Hawks, te da će saradnja sa tom potrajati sve do 1974. I naravno, Paunović naglašava to da je Dylan zaokruženi umetnik, stvaralac, jer se bavio slikarstvom i filmom.
1966. će ostati po mnogo čemu upamćena, a pored Narednika Pepera Bitlsa tu je i Dilanova neočekivana (i da li logična) odluka o povlačenju sa scene na neodredjeno, saradnja sa Ginzbergom se nastavlja ali imamo i primetan verski uticaj na albumu Basement Tapes iz 1967. ((objavljenom tek 1975.) i to u stvarima I Shall Be Relesed te Sign On The Cross, po autoru, ali da ćemo ih naći i na onom koji je usledio ‘John Wesley Harding’. Ono, vremena mu nije manjkalo, oporavljao se tih godina od udesa koji je doživeo vozeći motocikl. Da li je Dylan koncipirajući taj album svoju oporavak fazu video, doživeo i kao život nakon smrti, povratak medju žive, ne znam kako bih to okarakerisao, tek, Paunović je ovde sasvim nedvosmislen, Bob je čitajući, tumačeći bibliju na svoj način nalazio inspiraciju, nadahnuća neophodna, pogotovo za one u folk fazonu američkom. Autor smelo tvrdi kako je Dylan otac američkog countryrocka kao i da se to vidi na albumu Neshville Skyline (1969) i nesumnjiv, te sasvim primetan uticaj na C.S. N.& Y. i Eagles. No, i danas ostaje otvoreno pitanje ono, zašto je odbio nastup na istorijskom Woodstocku 1969. a prihvatio poziv za onaj drugi 1994. Kao moguć razlog (po ekspertima) je naravno ubedjenost da taj neće biti toliko masovan i zauvek ostati zabeležen u analima rocknrolla kao najznačajniji, te je uvidevši katastrofalnu pogrešku, jedva dočekao poziv za nastup na tom drugom. Autor se dobrano potrudio, svojim osvrtima na svaki snimljen album Dylanov, pa tako, u tom razlučivanju ostvarenja njegovih, stoji da je Self Portrait onaj kojim je hteo zbaciti sa sebe taj teret ličnosti u kakvu su ga do tada pretvorili sledbenici, želeo je sebe predstaviti kao kantautora zaokruženog, a što je, piše dalje autor, vazda primetno na albumu The New Morning (1971) godini takodje bitnoj iz razloga obznanjivanja Tarantule (naslova koji je i preveo) štivu o kom je svojevremeno pisao kako se tu radi o Dylanovom pokušaju izdizanja iznad do tada ustanovljenih ili važećih vrenosti sistema komunikacionih …. Autor iznosi i ono da je na turneji sa The Band (1974) po prvi put vidjeno ono, hiljade i tisuće ruku je držalo visoko podignute ruke sa plamtećim palidrvcima i upaljačima. Sa tog imamo zbilja značajan dvostruki LP album ‘’ Before The Flood’’. Novoustanovljena cirkuska predstava Rolling Thunder (1975) vezana ponajviše za oslobadjanje Rubena ‘Hurricane’ Karlosa, motivisana valjda i rasnim predrasudama je odjeknula, mada me ni Paunović ne može ubediti kako hipiji nisu promenili svet…. A ono o panku iz 1978. i tvrdnji da je taj navodno iz korena promenio pop muziku i nisam u potpunosti shvatio jer, nije nepoznanica da pomenuti pravac uopšte nije imao značajno uporište medju mladima, skromno tek…..a u literaturi stoji da se pank držao u Londonu sve do prvog koncerta australijske grupe AC/DC (1978) nakon kog je pomenuti utihnuo. Imamo potom i Dilanovo interesovanje za hrišćanstvo (negde sam nalazio i ono da je prelazio u budizam) prihvatanje te kroz prethodni obred krštenja, što u principu ne znači ne znam šta, izuzev trenutne navučenosti, jer, i ne morate biti kršteni da biste bili dobar hrišćanin, a možete se krstiti no ukoliko se ne držite izvornih principa vere te, niste Taj naravno. E sad, Dilanov trenutni hir, taj, prelazak iz judaizma u hrišćanstvo je svakako posledica njegovih unutrašnjih nemira, sukoba sa alter egom, iz kog potonji izlazi kao pobednik, trenutni barem. Inspirisan novoprihvaćenom verom piše Slow Train i Do Right To Me Baby. I to je Dylan, kolebljiv i prevrtljiv u nekim fazama, nestalne naravi, oprobati se u svemu, dvojaka ličnost………Osvrće se autor i na start osamdesetih , pojavu MTVja, muzičke spotove te ono da se od tada muzika gleda a manje sluša i tu je na žalost prokleto u pravu, jer ta materijalizacija uz obezvredjivanje i ne samo rocknrolla dolaze do potpunog izražaja a što se da primetiti po generacijama stasalim u trećem ovom, po svemu za rnr beznačajnom startu novog milenijuma. U svome zbilja objektivnom i veoma slojevitom pedstavljanju numera sa svih četrdeset i šest albuma Dilanovh, Paunović zavredjuje ne samo visoku ocenu nego i priznanje za posvećenost te svrstati ga u grupaciju visokorangiranih poznavalaca i ne samo Dilanovog opusa je sasvim u redu. Tu je i Paunovićev doprinos u tumačenju ili raskrinkavanju Dilanove najtmer, pad kreativni, nemogućnost prividna barem izlaska iz ‘zastoj’ faze koja je potrajala. No, Dilan ne bi bio Dilan da se nije iskobeljao iz te, uspeo je vratiti se, prevashodno svojim beskonačnim turnejama, koje , po autoru traju i danas …… a sve je krenulo sa Traveling Wilburys. Zadivljuje ono, da se pored desetak naslova o Dilanu na domaćem rnr book tržištu, Paunović kao autor ni malo nije ugledao na dotadašnja ta, nego je u maniru onog velikog zaljubljenika i poznavaoca Bobovog opusa izneo svoje vidjenje njegovih izdanja do 2020. Iskreno, sve do 229. stranice sam bio u strahu, jer, nigde ni reči o butleg izdanju Great White Wonder iz 1969. koje slovi kao prvo takvo u istoriji rnr. Na Together Through Life iz 2009. se izdvajaju one, pisane po narudžbini za film ‘My Own Love Song’ Olivijea Dana (Olivie Dahan), no, ovde ću citirati Paunovića gde piše doslovno : ‘’Umetnost ne živi od odgovora na pitanja, nego od pitanja na koja nema odgovora’’ I to je po svemu Dylan. Na albumu Rough and Rowdy Ways iz 2022. autor izdvaja stvar Key West, priča je to o još jednom ostarelom odmetniku….. Posebnost Paunovićevog knjiženog izraza ovim nije kulminirala, potvrdiće to i u svojim budućim radovima vezanim za rnr i tu uopšte nisam u dilemi.
18.10.2024.