Izdavač: IND MEDIA PUBLISHING – 2015.
Autor prikaza: Živko Ivković
Od startne one o Dušku Gojkoviću pa zaključno sa onom Crni orfej – Miša Blam, te the end storije, „Hod po džezu“ nam donosi Blagojevića u slici ne tako konvencionalong književnog stvaraoca, a što je, usput, veoma dobro. Ovo kažem iz razloga bitnog čitaocu, nenaviklom da radnju, događaje, vreme, ambijent i ličnosti vezane za ovo štivo, kreira, osmisli na svoj neki majnd oblik. Podatak, recimo i to, da u Japanu egzistira Gojkovićev Fan Club, i to će iznenaditi one koji nisu barem i zagrebali džez, kao i novinarku koja je upitala Duška: „Kako to da do sada niste uspeli snimiti ništa?“
A to da su političari, i to po osnovu stranačke pripadnosti, najzaslužniji građani ovakve lijepe naše, stoji jer novinari u uređivačkim kolegijumima elektronskih i pisanih glasila podržavaju takve, truju jedanputa već otrovane, ali i tin-generacije baš ništa ne uspevaju ukapirati, iz razloga serviranja neukusa, bezvrednog kao vredno jer to se podvodi pod „in“.
Stoga i ne čudi da je ministar za kulturu, u stvari beogradski taj, iz čega proizilazi da će manifestacijama, onim vrhunskim u smislu značaja od nacionalnog interesa i u buduće biti zakinuta, uskraćena sredstva, a sve iz razloga pogrešne lociranosti tih. U delu vezanom za Bajramovića, dolazimo do zbilja zanimljivih i malo poznatih detalja vezanih za tog. Tu je turneja po Bugarskoj, popularnost koju je uživao i ne samo među otkupljivačima-sakupljačima puževa, kao i to da je njegovu „Đeli Mara“ prisvojio Bregović i naslovio je sa „Mesečina“. Tu je i autorova neugasla žeđ za basketom, pokušaj spašavanja od gašenja kultnih mesta u svome gradu, mada kao i svugde emotivna vezanost i pripadnost su jedno, gradsko-seljačka uzurpacija drugo, ali se ne da zastaviti.
Splet priča koje slede, u potpisu Nedemokratski izabranog, tako se provlače događaji za i oko Nišvilla, od dečačkih dana pa do odrastanja mu. I tu nema odvojivih, u smislu onom, bolja ili manje jer sve te su jednako vredne, a priznanja od UKS-a i srodnih organizacija koje podupiru književnost kao kuturni segment, prema očekivanju će izostati. Čovek je uložio sebe u Nišville (i ne samo taj), i to ostaje kao neizbrisiva hronika grada na Nišavi.
Tako je autor ne samo krivac za Nišville Festival nego i za Nišville Radio koji je besplatno emitovao džinglove i najave svih koncerata, pa dobro, uz Džunglovaču. Autor je u priče unosio zavidnu, potrebnu Nišville svežinu, duh grada kome pripada, i tu neponovljivost u oslikavanju detalja i nezaboravnih trenutaka bez kojih bi „Hod po džezu“ morao biti preimenovan u Hod po ne znam čemu već i ne tako suštinski važnom. Gotovo u sve priče je utkana Džunglovača zdravica, sa fokusom na plejboj zečicu Sonju Vasi i nastup na 1. Nišville Rock Festu (održana su tri u razdoblju od 1995–1998.godine). Činjenica da je Nedemokratski izabran, ili onaj što radi taj , direktor Nišvilla, ustanovio dodelu priznanja za životno delo je više nego za pohvalu! I sasvim je u redu to da su dodeljene dosdašnjim nosiocima, ali izostavljanje „Sedmorice mladih“ koji su na približavanju džeza (ne samo iskrenim nego i potencijalnim konzumentima) uradili najviše, te bi (po meni) tim višestrukim pobednicima bledskih džez festivala (i ne samo na tim) neizostavno trebalo dodeliti jedno takvo priznanje jer su zaboravljeni. Pristojan (egzistencijalno) čovek (kriterijum prenesen iz vremena kada smo se barem osećali tako, kada nam političari nisu pili krv, a puževi sa ponosom izbacivali svoje poljske ( kao sobne ) antene, se odlično sećaju kako njih ( Sedmorice mladih ) tako i vremena vladavine i brige za čoveka (bez osvrtanja na naknadna neka pametovanja). Autor je na izvestan način i fasciniran ciganskim načinom življenja, a razlog treba potražiti u povremenom i kakvom-takvom ali druženju i okruženju sa tom populacijom te ne čudi njegova naklonost liku (i delu) Bajramovića.
Ipak, ostaje autorova uloga u ispisivanju stranica urbanog Niša i to je nesporno, kreću se te od otkupljivanja puževa za pokrivanje troškova festivala (kada to već grad tada nije našao za potrebno) preko senke anđela (gde se iskazao kao režiser), it’s time za velika dela, put beznađa , trnovit više , snalaženje prdodređenost je tako nakon svega i rezultirala stabilnom jednom džez manifestacijom, stabilnom svojevremeno , danas najznačajnijom ! Ima ovde i insert bisera autobiografskih, što , this book čini dodatno zanimljivijom , ali i neprimerenog onog , Titove govorancije po Africi o samoupravnom socijalizmu ( to nisam moga podeliti sa autorom ) . Mislim, kako se kod nas brzo zaboravi dobro ! Na Hodu(u) po džez(u) stranicama se provlače manje-više gotovo svi stejdž akteri sa Nišvilla( uz , kapiram autorovu dvd selekciju numera koji ide uz knjigu ) , što će potencijalnog čitaoca navesti na ispravan zaključak , sasvim , a taj je, kako knjiga nema samo informativnobiografski nego i zvučni karakter, te da je , kao takva, prisutnost ovog izdanja na policama džezu okrenutih više nego li opravdana. Imamo i podatak da je sastav Jolly Boys svirao džez u hotelu Union ( Niška banja ) 1934. godine, a potom i u dubrovačkom hotelu Argentina. Sastav su činili Raka Blam, Boško Bošković, Mirko Marković Viktor Konstrumin i Kolja (uz Petra Miljkovića, prvog niškog džez singera), te da su na repertoaru imali stvari: Zračak viri kroz grančice, Balajka, Mona Vana) što zbilja zaslužuje iznošenje tih. Stresno pedantan i istrajan kada je džez u pitanju , ne sumnjam da će autor jednoga dana (who knows, maybe soon) uspeti u nastojanju otvaranja niškog Bimhuis Jazz Cluba i bez pomoći šire zajednice. Po kriterijumu Ministarstva za kulturu (mislim da se ne varam) Nišvill je svrstan u samo prvih deset poznačaju manifestacija od nacionalnog značaja.
I kao što to stoji u jednoj priči ovde, autor se poveo za onim: Neću služiti ničemu u šta ne verujem, bilo da se radi o mome domu, mojoj otadžbini ili mojoj crkvi jer , čovek je posvetio – podredio svoj život džezu, te iz tog razloga , verujem , ostaje bez priznanja ! A taj , prolazak kroz vrata traumatičnosti , kada je u pitanju podizanje spomenika Šabanu Bajramoviću ostaće u domenu sećanja( kakvo god da je )samog autora te drugima ne bih preporučio kretanje po istom tragu . Bio sam jedan od srećnika koji su prisustvovali Solomon Burk koncertu! Uzalud sam obigravao oko stejdža sa singlom iz 1969. godine na kom je A strana sadržala kompoziciju „Proud Mary“. Nisam uspeo probiti se do Kinga Solomona i zamoliti ga za ispisivanje inicijala barem na tom iz Šapca donesenom crnom vinilu. Izmakla mi je i Martina Vrbos, ali šta da se radi.
King je dva meseca nakon nastupa na Nišvillu preminuo, a za Martinu ima vremena, tešio sam se uz odličan koncert Zdenke Kovačiček.Nisam se te godine našao ni na listi (primljenih) volontera, ali ono ostaje Zahvalnica Nišville Teamu za četiri dana raja! Poznavajući ekipu iz korena etabliranoiskrenih Nišlija sa Duletom Sretenovićem (neka mu je večna slava i hvala) na čelu, kome, usput, dugujem zahvalnost za knjigu „Istorija niškog rokenrola“, uvek sam se pitao ko je zapravo čovek na naslovnoj korici iste, i evo hvala autoru za podatke o Bezimenom streetguitarplayeru, Legendi sa niškog pločnika. To da je autor jedva izbegao zlonamerne optužbe i kvalifikacije koje su trebale rezultirati dugogodišnjom zatvorskom kaznom, te da je u svemu prevladala prepoznatljiva srpska sujeta ili zloba, meni je barem kristalno jasno, ne zato jer sam na Blagojevićevoj strani ( mada ga podržavam ) nego mnogo više iz razloga neverovanja napisima u dnevnoj štampi ( koju usput ne kupujem od 1992. ) , a saopštenja sa Nišville tima su mi poslužila kao vodič kroz realnost i istinu. Čovek se borio i izborio za Nišville (najznačajniju muzičku manifestaciju u nas uz Zaječarsku gitarijadu) uspeo u nastojanju podizanja te na evropski nivo, i umesto nagrade/priznanja, umalo zatvor zahvalnica, uz ono, da je njegov jedini greh taj da sve to nema i prizvuk barem (fusnotu) beogradskog, a što je neoprostivo.
Kude je taj Niš mora da se pitaju u Ministarstvu kulture ( čitaj beogradskom ).Iz tog (razloga ) se i nadam da je autor uspeo zaboraviti na Markusovu zbirku pripovedaka „Neverovatna i tužna istorija nevine Erendire i nj. bezdušne babe“! Za utehu mu, Beograd nema ulicu Zorana Miščevića, pa tako who knows da li će on kao zaslužan građanin, dobiti svoju. Dolazimo tako, potkraj, i do Tome Radulovića, kog se sećam sa reklama na bek korici Džuboks Magazina gde je reklamirao i nudio muzičke instrumente (Ludi Toma ), ali i do Klinta Istvuda u ulozi Čarlija Parkera. To da je njegov sin Kajl imao nastup na Nišvillu 2013. godine je Ministarstvu kulture, nadam se dojavljeno. Hod po mukama (pardon, džezu) jeste svakako najsvetliji primer borbe jednog čoveka za najsvetije mu, their majesty jazza, uz od mene, congratulations samo!
U Šapcu, 26. 05. 2015. godine