Marijana Petrović: Maši čika policajcu!

Maši čika policajcu! – rekao bi moj tata svaki put kada bismo prošli pored mračnog čoveka u plavom.
Kroz kišom umrljani prozor, posmatrala sam prolaznike, nestrpljivo čekajući priliku da mahnem nekom, pa makar bio to i ovaj mrki, zgrbljeni čovečuljak.

Moj otac je oduvek živeo pod predpostavkom da se nešto neće desiti baš njemu. Pa smo tako uvek skretali, sa desne strane zaobilazeći nekoga ko ima „previše dobra kola da bi znao da ih vozi“, ili „vozi kao po…“ pa sledi neka prigodna imenica u zavisnosti od sporosti mučenika za volanom. Tako smo kod bake uvek putovali sa prikolicom različite registracije od one na prednjoj strani auta, levi žmigavac je uvek otkazivao poslušnost, iz zadnjeg dela uvek virio neki kabasti komad nameštaja koji je trebalo dopremiti.
Policajac bi nas po pravilu zaustavio, mada zaustavljala su se kola i bez njega. Uvek nešto nije „dihtovalo kako treba“, nešto „ne zvuči baš najbolje“ ili „ne valja neki filter“.
Čuvara reda se sećam isključivo u tom kontekstu: “Nasmeši se, reci da tata žuri, jer te boli noga pa moramo kod lekara i zatim ga tužno pogledaj.“
Policajci bi povremeno tražili novac za kafu i koka-kolu i puštali nas da prođemo. Mada, neretko su nam stizale i kazne, pa se to pretvaralo u pravu igru žmurki, sve dok kazna ne zastari. Svaki put kada bi poštar pozvonio, tata bi ga pitao da li je nešto iz policije. Njih dvojica bi pažljivo pregledali pošiljku, u pokušaju da utvrde pošiljaoca i njen sadržaj. I ukoliko bi se ispostavilo da je pošiljka sigurna tata bi je preuzeo, u suprotnom, poštar bi nesigurnim rukopisom na njoj napisao velikim štampanim slovima „odsutan“.
Nažalost, poštar je otišao u penziju. Od tada, svaki put kada se oglasi pištavo zvono, otvaram vrata sa spremnom recitacijom: „Tata nije tu. Ne znam kada će se vratiti. Ne, ne možete to meni ostaviti-ja sam maloletna. Doviđenja.“
Svaki put, moja utroba se snažno zgrči. Svaki put, osećam se kao kriminalac. Moj otac to ponosi više nego dobro. „Još dva meseca, pa će zastariti. Evo pisao sam prigovor, procedura je u toku.“
U međuvremenu se uvek desi još neka nezgoda, opet ga je neko uhvatio, a on „nije bio ni spreman, tek se isparkirao, samo što je skrenuo“.
Iako nikada ni pešački prelaz nisam prešla na crveno, živim sa tim osećajem krivca. Jutros je bio policajac. Tata je ovoga puta stvarno bio odsutan. Pozvala sam ga da mu javim, a on je odgovorio: „Lepo si mu sve to rekla.“ Sledeći put ići će u zatvor.

Marijana Petrović rođena je 1992. u Beogradu. Piše prozu i snima kratke filmove. Polaznik je škole „Kreativnog pisanja“ u Biblioteci „Milutin Bojić“.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *