David Kecman Dako: Svetionik/Živi zid

(Na papiru prah od zvezda)
1.

Preda mnom, na stolu otvorena knjiga, belih korica. Pre nastavka čitanja, prisećam se, zalio sam cveće u saksijama na obe terase, zaključao obe brave na ulaznim vratima, iz polumračnog predsoblja, kroz špijunku, pogled na osvetljen hodnik, delić stepeništa, navio budilnik, isključio telefon… Da, kaseta sa klasičnom muzikom. Najpre Šopen i snena šetnja Varšavom pod snegom, prtinom duž beskrajno dugog Bulevara mira do parka Laženjka, naklon Frederiku pod tužnom vrbom, veverica mi, bez straha, uzima lešnik s dlana… Potom Debisi i „Potonula katedrala“ koja još traje…

U knjizi (da li mojom rukom?) obeležene stranice. Vraćam im se, popunjavam, tankim, crnim flomasterom beline između redova, na marginama. Mešam se u Istoriju.
Sklapam knjigu, možda na tren samo, perem ruke, otvaram prozor, udišem sveži noćni zrak.
Za svaki slučaj, naručujem rano buđenje.

2.
U polusnu, između dve misli, ni van, ni unutra.
Nebom iznad grada, tamo s druge obale Dunava doleće veliki pano s portretom bivšeg Besmrtnog vođe. Nenadano – jeza: – Svet mu iznova u šaci!
Ne naređuje, a posećuju ga. Ne preti, a klanjaju mu se. Sve je više posmrčadi s njegovim imenom ili nadimkom.
Ponovo Besmrtni „u nama i ispred nas“, drži optimističke govore, putuje svim morima i svim okeanima, žari i pali kad, kako i gde god da stigne…
Posle njega, veliki potop. A Noje ni na vidiku.
Naspram knjige belih korica “Zašto klasici” Zbignjeva Herberta, ponovo, naspram Besmrtnog. Naspram nade u zemljotres. U vatru svetinju. U ono veliko, u neponovljivo Ništa.

3.
Iščitavam stare rukopise. Otkrivam se glasnim sumnjama, beleškama o odlascima (šifrovano) na tajne zborove, plitkim lirskim zapisima, nikad objavljenim snom o dobroti žigosanih.
Ustvari, tražim nešto drugo, možda uporište u prepoznavanju sreće o čemu odavno ni slova, mojom ili tuđom rukom napisanim.

4.
Sa magnetofonske trake, glas koji mi odavno ne pripada, koji jedino po sadržaju onog o čemu govorim jedva i da prepoznajem:
– Bojim se i psa koji laje i psa koji ne laje. Bojim se i zvezdane noći, i pomrčine. I uspomena, i budućnosti! Bojim se laži, od onih u civilnim odelima, ali i istine, od onih u uniformama. Bojim se svega što povišenim tonom sve više premrežuje nebo, poput pauka dalekog, nedostižnog svim vetrovima.
– Znam krivca! U pletenicu od trnja puteve mu svijam. Nastaniću ga vlastitim strahom. I baciti u vatru! Pepeo u vodu! Vodu u svoje grlo! Iz grla, ponovo glas koji mi pripada.

5.
– Miruj! Zatravljena su sva stepeništa. Ključevi pogubljeni, a brava sva u rđi. U takvom brlogu, niko te, zaslepljen kratkotrajnom vrelinom dana, ne može otkriti.
– Opusti krila! Sve noći su tvoje! I neka, sve do jutra, tragovi zvezda izblede pred okom onih, sna željnih, koji te uporno slede! Isceljujući je za tebe, makar i sećanjem, miris mora, krik galeba koji se, osamljen, s kopna vraća na pučinu.
– Krila da imam, i ja bih galeb bio. Srodstvo po kriku.

6.
Sve više ožiljaka. One ispod kože, odavno i ne brojim. Neprimetni, sve dok se žigom / krikom ne oglase.
Odećom, one na koži, vešto ih skrivam. Ipak, bespomoćan sam naspram onih sve brojnijih ožiljaka na ruci, kojom jedem, kojom se rukujem, kojom najčešće milujem, kojom mašem ždralovima skrivenih oblakom jesenje, neprozirne magle, kad me krikom na svoju putanju prizivaju. A ja? Severcem sleđen, bez krila…
Rukom kojom pišem, kao da bacam čini (u samoodbrani), kao da pouzdan trag belinom, kroz maglu (u samoobmani) ostavljam. Sve vidljiviji, novi ožiljci, oni ispod, tragovi novog ujeda.
U kapljicama pripitomljene krvi, rastvorenim ožiljkom – zgrušan miris starih staza.

7.
Pakujem kofer. Samo sitnice, jer na istom sam, ma gde da se nađem.
Tamo, privremenom staništu, gde ih raspakivam i na svetlost iznova iznosim, jedina promena u meni primetna nivou nataložene mučnine. Da, nad talogom je i poneki treptaj nade da sam se i ovim putovanjem sa starim prtljagom opreznije primakao do kraja nejasnom, sve zagonetnijem cilju: pedalj bliže sebi.

8.
Pre izricanja presude govorili su samo odabrani: na strogo pov. sednicama, potom na Forumu ispred Stuba srama, u katedralama, na malim ekranima i u filmskim žurnalima (desetak minuta pre vesterna) na talasima svih radio-stanica. Osudili, pa tumačili i svako na svoj način stizao do davno odobrene, pečatom – suvim žigom overene optužbe: – Veni, vidi, Amin! Veni, vidi… Amin!
Samo optuženi ni „A“.
Minuše godine. Kraj milenijuma. Govore braća po nevolji, iz užarenog kotla sumnjivih, za odstrel predodređenih, pera – vele – na vrhu otrovnog.
Dokazuju da ptica može biti ptica samo kad leti. Da je metafora jezik pesnika, a ne štit za zverku koja je zverka spolja i iznutra. Da paragrafi nisu slovo Božije i ne svetle u pomrčini…
Pred silom – glas dobrote / krik očajnika.
Jedino optuženi ne govori:
– Veni, vidi… Amin!
– Veni, vidi… Amin!

P.S. (Iz zaostavštine optuženog):
– Papagaji na krovu Palate pravde, na spomeniku Svetog Trojstva, koji više nije u centru starog grada, na krovovima katedrala, iznad ulaza glavnih gradskih zdanja, uvek u upotrebi, menjaju perje, trebe vaške slučajnim prolaznicima, kljucaju, na sav glas, mozak žutokljuncima i ponavljaju davno naučeni (nekad samo moj) monolog:
– Nebo je nebo, zemlja je zemlja, a domovina? Samo linija horizonta. Sve dalja što smo joj bliži.

/Napomena: Pri dešifrovanju rukopisa, a i posle, promena (u stilu i jeziku), stare i zaboravljene reči bile su neophodne. Ipak, pri tome se nametnulo / opstalo je iskreno svedočenje uz male izmene pripitomljene (čitaj: nužne) diskrecije./

9.
Mogao bih da umrem ove noći. I nakon takve misli, u meni – ravnodušnost. Nije li i sama slutnja takve mogućnosti eho strepnje od zaludnosti narednih dana sa obrisima neminovne ponovljivosti?
Zašto da se i to konačno ne dogodi upravo ove noći kad mi se uopšte ne spava i kad ne strepim od sumnje u sva uknjižena sećanja i glasne reči o svemu što se, inače, jasno vidi, a prećutkuje?
– Nije trenutak! – mnogi govore. I znam da je doista tako, samo… Strpljenjem, dugim bdenjem nad samim sobom ( – Ne istrčavaj! Neka sada neko drugi ponese barjak! Petao koji pri svitanju prvi zaorka, prvi u loncu završi!), sačekati da sunce sprži trnje na zatravljenom putu, upravo u ovaj tren u kome svi mogu videti sebe, ko su, šta su, gde stigoše, opet bez odgovora: – A šta ako opstanemo?
– Nije, doista nije trenutak, onaj pravi! – i sam šapućem sebi negdanjem, osmehnutom oku, čelu bez bora, portretu iz mladosti skromno opremljenom, svim svojim i prošlim i budućim samoćama.
– A mogao bih, mogao bih da umrem upravo ove noći, iako slutim, ravnodušan, da sam potpuniji bio, i da sam morao biti tu negde trenom uoči izricanja konačne presude. Bez ostatka, kao u ovom trenu, bez straha od jedino izvesne smrti, spreman za svedočenje.

10.
Nakon preselenja u novi stan, pre dvadesetak godina (Bože, zar već toliko prođe?), većinu od starih i za ovo trajnije stanište neodgovarajućih stvari, prodao sam ili razdelio. Oslobađao sam se svedoka, ćutljivih, opasnih i kao da sam se time oslobađao okova, tako sam se, zbilja, tako dobro osećao.
U stan sam doneo nove ormane, ležaje, termo-peći ( – Nikad više kante za ugalj, dim, pepeo!), karniše, nove zavese, police za knjige… I sve se učini kao da je sraslo, dimenzijama i bojom, s novim prostorom. Vremenom – sraslo i sa mnom.
Jedino u čemu sam se prevario bilo je veliko ogledalo u spavaćoj sobi, uz francuski ležaj. Za njega nikako nisam mogao da nađem odgovarajuće mesto, a da ne moram videti sebe pri ulasku u sobu.
Nakon mnogo godina, priznajem: – Možda bi se i našlo da sam tada imao dovoljno snage za pristajanje na sve ono što se između nas, na putu do budućeg sećanja, između mene i ogledala moralo dogoditi.
Novo ogledalo odneo sam pod krov stare, roditeljske kuće, među sve one predmete koji mi se i sada, u snu i na javi, sećanjem na detinjstvo, javljaju pred okom.

11.
– Vreme je za neko novo pozorište! I nova mesta su, umesto brojevima, obeležena sličicama onih kojima su namenjena!
– Sa pokretne scene, kroz tamu, nove reči? Kao pečurke posle kiše?
– Ne verujem! U jazbini smo! Vani mraz i zamke. Tišinom u tami – miris njuhu nepoznat.
– Oči nam svetle. Sa scene monolog o neukroćenom strahu: – Koga to opet izdaju?
– Niko od glavnih aktera, a tek od epizodista u ovoj igri strave, da bar nagovesti odgovor na pitanje: – Otkud su i kamo nas vode svetlosni tragovi zamke?
– Tražeći nas, scenom / tamom, naši mladunci ka zamkama mirno hode.

12.
Sakupljalo se, godinama, najpre neosetno, sitnica na sitnicu, dronjak po dronjak, kao: „sve je to neizbežno“, ili „tako se kali čelik“, uz savete iskusnih, onako u poverenju:
– Ne otimaj se dok te kurvini sinovi jašu, cepaju, rasturaju sve u šesnaest!
– Sila Boga ne moli!
– Poklopi se ušima!
– Il’ se skloni, il’ im se pokloni!
– Vrpoljenjem, otimanjem u trenucima dok su nad tobom, ništa ne postižeš. Samo im pričinjavaš veće zadovoljstvo i snažniji otpor onome ko te tako sladostrasno jaše. Za njega je tvoj otpor znak pridavanja značaja onom što ti čini, uverenje više da je pravi čovek na pravom mestu, u pravo vreme… I da je njegova uloga „cepača“, „jebača“, „vojnika revolucije koja teče“ doista od sudbinskog značaja za opstanak „i onih gore i onih dole“.

13.
Gomilalo se, prevršilo meru, granicu izdržljivosti, istanjio se oklop i – pukla ljuštura.
Od tada, zadugo – ni preko praga. Danima u noćnoj odori, svakog trena spreman za počinak. Pridržavam se saveta stručnjaka pronađenih u isečcima starih novina:
– Što duži san! Bez dnevnih novina, informativnih emisija, telefona, bez susreta sa onima koji donose ružne vesti! Odabrana muzika, tiha, okrepljujuća, koja budi lepe uspomene! Što više voća i povrća! Ako ste u mogućnosti, otputujte negde. Na planinu, ili more, na obližnje jezero. Preporučljiva je duga šetnja kroz borovu šumu, posvećenje nečem za šta nikad do sada niste imali dovoljno vremena. Slikanju, na primer, pisanju ili čitanju. Povratak klasici, razgovor sa prijateljima koji imaju smisla za šalu, ali ni u tome ne preterujte! Ne opterećujte se nedostižnim…
Tako prikupljam snagu. Sklopim oči: sam sam u vagonu brzog voza „Dioklecijan“ na relaciji Beograd-Vinkovci-Bosanski Novi-Bihać-Knin-Split. Presedanje u Kninu: burek na peronu; Zadar, Put plovanije; duge šetnje rivom od Branimirovog mosta do pristaništa. Toplo mi je. Berem narandže, smokve, bademe, čekam svoj brod.
Na rivi, pas samotnjak. Kruži, prilazi, umiljava se, njuška mi stopala. Zajedno nastavljamo put…

14.
Pregršt peska među dlanovima, kao između dve litice.
Curi između prstiju / sliva se kroz pukotine, između iznuđenog „Da“ i još neizgovorenog (za „Post mortem“, možda jedino važećeg) „Ne“.
Sumrak sve blži, noć svežija, otrežnjujuća. Pali se svetlost svetionika. Sa šumom talasa, kao da se neko odnekud sa pučine vriskom oglasi. Zastali smo u istom trenu, i pas, i ja. Očešao se, priljubio mi se uz nogu.
Tada sam ga prvi put pomilovao.

15.
Ni kamičak nismo pomerili između memljivih bedema gde su nas, kao stare mešine, sa sebe stresli, nove odore obukli i s novim znacima za međusobno raspoznavanje otišli u nepoznatom pravcu. Ostvarili su sve što su naumili i što je siguran zalog svakom njihovom budućem pohodu: iščupali nam jezik. Ispili svetlost iz oka. Istupili oštrice sećanja. Utišali nam i šum u venama.
Imamo samo svoje kosti i u nesnu – sliku sebe u njihovim kandžama

16.
– Na pravom si putu, ti koji misliš da je ovo samo odocnela ispovest bivšeg stražara.
– Isukanih mačeva, oštrom britvom čas pre obrijani, lica mekog k’o dečije dupence, čistih gaća, odeveni sve po Pravilu službe, zagledani u masu čuvali smo stražu, otkrivali, privodili sumnjivce…
Kad bi Cezar kroz špalir prolazio, video bih ga tek krajičkom oka, jer ko se i među nama, susretom ozaren, nepredviđenim gestom od propisanog stava, izrazom u oku, a tek rukom na džepu, ili korakom napred-nazad, usled vrtoglavice, poremećaja u centru za ravnotežu, razlog nebitan, nepredviđeno pomeri, biva uklonjen.
– Naše je bilo da stražarimo, da danonoćno b(d)ijemo, da čuvamo Njega od njih, a sebe – i od Njega, i od njih. Svi, ustvari, u istom kotlu, na istom žrtveniku. Svako sa svojom dobro uvežbanom ulogom. Svako sa svojom glavom u torbi.

(Napomena:
Nakon sedamnaest godina pronađena, a potom i dopunjena, ovo je beleška sa naznakom: „14. oktobar 1982. godine, u vozu, putujući u Zadar“).

17.
Prostran, dobro osvetljen Zatvor. Nikud ne primećen; uvek pod prismotrom nevidljivih.
Najteže je o ponoći, kada se javlja ptica glasom u kome nema straha. Ptica koja prebrojava pridošlice s obe strane linije ravnanja.
Prepoznam li, ponekad, u tom kriku i svoj glas, krećem na drugu stranu, što dalje od zidova, gde ni svoje ime glasno ne izgovaram.

18.
Dugo ih nisam video, poneke i više od jedne decenije, i sad, pri povratku u ovaj grad, što je sve više na kopnu nego na otoku (podizanjem Branimirovog mosta, za većinu je izgubio značenje na moru malog staništa okruženog bedemima sa sve četiri strane), nije mi teško pri misli kako se to, ustvari, srećem sa mrtvacima, ljudima koje tek svojim sećanjem oživljavam.
Kao i ja, šetaju osamljeni, u sebe zagnjureni, Kalalargom, razrušenim Forumom sa ostacima zidina iz doba starog Rima, sednu pored Stuba srama, na kiosku pored Svetog Donata kupuju novine, stavljaju ih u džep i odlaze do rive…
Iz dana u dan – isti ljudi i isti redosled zbivanja.
Među njima su i moji stari prijatelji. I pre, kako to reče danas među nama najtužniji ispisnik, čini se i smrti najbliži, a nekad „ždrebac, sa najdužim stažom neženje“, „dok smo bili živi“, najčešće smo se zimi nalazili u ovom gradu sklanjajući se od panonskih vetrova, ali i zarad pravog odmora.
Prvi mi prilaze; kažu da sam jedini koji se ne menja, a očekuju da im na sličan način, posle toliko dugog nesretanja, uzvratim; pitaju za zdravlje, imam li problema, sećam li se još kako smo ono, nekad…
I kao da im se u oku pri izgovoru „ono nekad“ otvori grobnica sa čijeg dna zaiskri svetlost koja će, koji tren posle toga, brzo da zgasne; kao da ću ponovo čuti lupu zemlje koju lopatama bacaju na pokrov.
U početku nelagodnost, ali što se češće srećemo, pa pri rastanku, obavezno, zakazujemo susret (zborno nam mesto bašta restorana na početku Branimirovog mosta, piće, kavica, poneko i cigaretu, u grupi s kopna na otok, lagano, sve nogu pred nogu, oprezno, kao da će se svakog trena most prepoloviti, prateći manje brodove koji ispod nas prolaze…), osećam – sve se više radujem takvim susretima sa svojim „mrtvacima na ulicama“.
Sređujem navike, mnogo savesnije nego pre saznanja da sam i sam u njihovim očima „jedan od onjih“.
Strog u pažnji na redosled zbivanja, ukrotio sam, primereno takvoj situaciji, standardni osmeh, proveravam sve na sebi, kao da mi je to poslednji izlazak i – poslednje sretanje.

(Napomena uz ove redove začete na rivi, u Zadru, 22. januara, a dovršene u Somboru, 13. februara 1983.:
„Dok ovo beležim:
Galebovi sleću u more. Počinje obred. Puni se žrtvenik. Oni nemoćniji i najbrojniji su izvan ovog, inače, preglasnog ptičjeg meteža“.)

19.
Biće da sam suviše očekivao od ovog puta. Tamo odakle dolazim ostale su samo stvari, ne i misli, ne i sećanje (uvek živo) na sve ono što me je nagnalo da spakujem kofer, da odem u toplije krajeve i da se za duži period stavim „u stanje mirovanja“.
Tamo – grad mržnje, a ovde?
Ni pri šetnji rivom, pred sumrak, ne oslobađam se koliko bih to želeo onog najživljeg iz prostora kojeg bih da zaboravim: ne oslobađam se dovoljno sebe samog!
Teške sumnje raskopčavaju mi košulju pod grlom. Kao da mi krate korak. Kao da brišu osmeh i sišu glas.

20.
Gomila sličnih – sve veća i to na onoj sunčanijoj strani obale što krivuda uz bedem oko grada na otoku, Branimirovim mostom za obalu privezanog. Inače, otok je poput velike školjke koja se nasukala i bez takve spone, mosta, mogla bi velikim talasima ponovo na pučinu, ili dublje, u nevidelicu.
Podignutih okovratnika, pogledom korak ispred sebe, samotnjaci / brodolomnici sve užurbaniji – od svetionika do luke, tamo i nazad, kao po naređenju, kao u zatvorskom krugu, nazad i – tamo…
Šetnja, sve do bure koja ih redom (svako svojim putom) do privremenih konačišta ispraća.

/Napomena uz ovu belešku: Dok ovo beležim, galebovi sleću u more. Počinje obred – puni se žrtvenik. Slabiji nikako da se domognu središta, najvećeg plena. Nakon nekoliko zaludnih pokušaja, odlaze, najčešće u pravcu kopna. Uporniji čekaju kraj gozbe, pa kad se jato zasiti i odleti još dublje pučinom, kao da im neko javlja o novim skrovištima izobilja, nejaki sleću po ostatke, još bučniji od svojih prethodnika, međusobno još agresivniji. I odleteće za onima čiji se krik sa pučine jedva čuje. (22. januar-13. februar 1983. Zadar-Sombor) /

21.
Izlažem lice poslednjim sunčevim zrakama. Pod kožom osuđenoj na mirovanje, a tek prividnim sjajem, oživljavaju jednodnevni leptiri, čuje se zavijanje vuka uhvaćenog u zamku. Vapaj brodolomnika za izgubljenim zavičajem.
Postajem svetionik.
Tama u koju iz trena u tren sve dublje propadam, bila je predvidljiva.
Pri ovakvom otkriću, dobra je samo ona misao oslobođena opijuma neprilagodljive mudrosti, čista i da je samo odraz ovog trena. Misao o nužnosti stalnog kretanja, istrajnog osluškivanja vlastitog krvotoka, ravnanje po dužini vlastite senke.

22.
Telo je ovo tu samo zato jer je smoglo dovoljno snage da sve izdrži.
Telo koje neprestalno putuje od krvi do krvi, meta je i usni, i metku.
Putuje i traži mirniju, topliju ložnicu.
Proždrljivo, nezasito, strašno telo, i kad prima, i kad se daje.
Vulkan u njemu, buđenjem, ravnomernim otkucajima prima u sebe sve što pređe granicu. Tako se napaja(m) otrovom, pada(m) u bunilo, prospe(m) užarenu lavu, ostavlja(m) telo i nastavlja(m) put samo sebi znanim pravcima t(r)ajnog kretanja. Trag za njim, opominje, ali i mami – druga tela.

(Dok ovo beležim:
Ruka na srcu. Ne dišem, na tren samo.
– Dobro je, – šapućem – još miruje. Još me ima. Ja sam taj Živi zid. Sav od kaplji, od damara, sav od trepeta. Svetionik u prostoru s dna vlastite tame.)

23.
Naspram vode sam što s vrha stene pada u ponor. Naspram, samo naspram, bez dodira ma i s kapljicom, a hladnoća mi uz kičmu; bivam ledenica.
Voda pada u ponor koji se nikad nebom neće ispuniti. I kao da sam i sam jedna u mnoštvu kapljica koja iščezava.
Shvatam: početak svakog kretanja padom je začet. Tako je već osam milijardi svetlosnih godina, koliko je, i kaplja, i telo ovo, nebo nad ponorom od prve zrake i prvog koraka udaljeno, od kako neumitni zakoni vladaju svemirom.
Pred ovakvim prizorom, sa ovakvom mišlju, zakazuju sve mere uobičajene predostrožnosti. I već sam, sećanjem na prapočetak, i pre pada prve kaplje – na dnu; u prostoru gde milenijumima umiru galaksije.

P. S.
Gledam u dlan. Dlanom linije nužnosti. U svakoj je po jedno sazvežđe. U svakom sazvežđu početak pada jasno naznačen.

24.
I ove noći, sve je u znaku neminovne ponovljivosti: gomilanje magle; krošnje pod injem; tamne prilike u brzom pohodu ispod drvoreda…
Nenadano – svetlo otkriva kuću u blizini; otkriva ženu u prozirnoj noćnoj odori pri hodu od vrata do prozora, od prozora do vrata. Između moje tame i njenog svetla – put bez magle.
Sve je jasno, osim glasa smrznutog negde između želje i straha.

(Dok ovo beležim:
Na papiru prah od zvezde što se tek izlegla.)

25.
Pred nejasnim rukopisom, sve zagonetniji(m) što mu duže ponorom između otvorenih belina prohodim.
Slika od koje ni u snu pogled ne odvajam:
U dnu zatravljenog dvorišta, pod velikim orahom, na levom boku leži otac. Podmlađen, oštri kosu sve dok sunce ne zađe. Potom ustaje, odlazi u štalu i dugo timari konje. Izlazi, staje na sred dvorišta, savija cigar, puši, gleda u nebo. Tek sada znam. To otac, pred odlazak od kuće, propituje zvezde.
Odlazak je imao značenje nade da ćemo i tokom naredne zime češće na stolu imati mekši hleb; da ćemo i u snu biti nasmejani; i da će svi ptići pod strehom biti na broju.
Najgušći deo nejasnog rukopisa koji nikako da odgonetnem: prizor kad majka mesi hleb i peva dok pada grad, a mi, u odsustvu oca, plačemo.

26.
U središtu ogoljenog prostora – Stub srama. Sačuvano sve kako je zatečeno posle bure. Možda i suviše jasni / prenaglašeni tragovi misli o zlu.
Iz postolja Stuba, iz pukotina niču biljke. Pukotinom dosluh između skrivenog praha i pupoljka.
Nad pukotinom – glasovi nevinih, na Stubu skončalih: – Hoćemo čisti u istoriju!

(Dok ovo beležim:
Nad Stubom srama – oblak. Ne kreće se, samo što menja obličje. U jednom trenu je jagnje, u drugom oklopnik, u trećem orao, potom riba, školjka, medved, u sedmom anđeo… Štiti ovo zlo / mesto od oštrica zvezdanih vetrova.)

27.
Idilična slika na zidu, u pročelju glavne gradske kuhinje:
Šumarak na proplanku. Iz šume, kroz svetlost stiže vitorogi jelen. Prestravljen, bez daha, njuška slobodu. Za njim – lavež.
Ulaze i izlaze. Metež. Hajka na vesti čiji se sadržaj, evo, već danima, ne sme glasno izgovoriti. Samo uho na uho, s kažiprstom na usni.
Odnekud, kroz šumu, pa niz polje iza proplanka, bat neukroćenih ždrebaca.
Miris pobune, kao što se po niskim oblacima, po zvuku sa gradskih tornjeva, oseća skori dolazak snega.

P. S.
Hoću da usnim miran, čist, bez straha za decu koju sam maločas uspavao iskrenom pričom iz svog budućeg dosijea.

28.
Zveri na pojilu, prvi nagoveštaji sve ugašenije zvezde. Uoči konačnog zgasnuća, mirne zveri na pojilu, sa spiska u rezervatu, zaštićene od ružnog lica, od fijuka strele, od zvižduka metka, otrovnih gasova, planske seče šume, od promene rečnog toka, od sebe samih, ali samo u vreme dok se žedne zveri ogledaju u vodi.
U pojilu – nebo, trava do oblaka.
Za svaku usputnu žrtvu – po jedno mladunče više na svet stiže. Do sledećeg obreda.

P. S.
Ono zversko, izvan rezervata, pripada samo ljudima. Naravno, samo / odabranim, koji veruju da na zverstvo imaju najviše prava.
Valja nam sačuvati životinje da bi nas budući prepoznali.

29.
Šetnja obalom, u pučinu, u Svetionik zagledan.
Iza velikih bedema – vreme je lovostaja. U dvor se vratiše tmurni oružnici. Posećuju prijatelje, groblja, kupleraje, pričaju dogodovštine s puta na kojem niko pre njih (iza bedema) nije bio. Timare konje i – prave decu.
Danju, tako-tako, ali ne prođe noć bez bola u kostima, bez jauka i bez suze nad mrtvim dvojnikom.
Jutrom dvorjani – med i mleko.
Prepoznavanje jave i žmarci pri svakoj najavi o dolasku nepoznatog u dvor njihovim povratkom preporođenog.
Crvenilo na nebu, iz predvečerja u predvečerje – sve bliže zemlji.
Pište, krikom ih sokoli na prvi zrak bude. Slepi od slutnje.

30.
Lagano, bez kišobrana, a pod pljuskom, kao da mu je svejedno šta se to izvan njegove misli u ovom trenu zbiva i dokle će stići, ide, samo ide i ne obazire se ni kad ulicu prelazi.
– Možda prijatelj? Možda – pomislih – konačno čovek od koga bih mogao dobiti odgovor na pitanje: Kako da izbrišem sve vidljive i da stišam sve nevidljive ožiljke?
Pratio sam ga i ne primećujući koliko uspešno podražavam njegov hod, ruke u džepovima starog kaputa, da su nam u glavi iste uspomene, pred očima ista kuća u plamenu, seobe, sirotinja…
Izlaskom iz grada, nasipom, preko mosta, preko mladog žita, sve do jasena usred njive u bagremar svakom brazdom zagledana.
Tu stade, okrenu se i prepoznah na njegovom – lice svoje, samo znatno starije, dubokim borama izbrazdano, bez osmeha… I kao da je maločas prestao da plače.
– Za danas je dosta! – strogim će, očinskim glasom. – Vrati se u grad! Nije ti vreme! Ovaj put te uvek i zasigurno čeka!
Nisam se osvrtao. Znao sam da sada on mene sledi.

One Response to David Kecman Dako: Svetionik/Živi zid

  1. Cica каже:

    „…Rukom kojom pišem, kao da bacam čini ( u samoodbrani )…“ „…Svetionik u prostoru s dna vlastite tame…“
    “ -Krila da imam, i ja bih galeb bio. Srodstvo po kriku.“

    Prelepo. Iskreno. Svakim novim čitanjem – druga slika. Kao kaleidoskop…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *