Milivoj Anđelković: OKO OD PLAVOG TIRKIZA

Kada se despot Stefan Lazarević vraćao iz Konstantinopolja u Srbiju, da u vojni povrati presto i vlast, zadržao se na ostrvu Mitileni (Lezbosu). Tu se i oženio, ne iz ljubavi na prvi pogled, već iz promišljenih političkih razloga: Jelena Gatiluzi, buduća srpska despotica, bila je svastika moćnog vizantijskog suvladara – cara Jovana, sinovca i zastupnika velikog vizantijskog cara Manojla Paleologa. Brak je prethodno ugovoren u Konstantinopolju, posle učešća srpske vojske u boju kod Angore i tek tada, kada je postao carski rođak, Stefan Lazarević je mogao da dobije kraljevsku titulu srpskog despota.

U probranoj pratnji mlade despotice, okićenoj nakitom, svilenim velovima i venčićima ispletenim od žita, bila je i jedna razroka Turkinja. Mada stara i neprijatna, svi su se trudili da budu u njenom društvu ili bar blizu nje. Srbi su se tome prvo čudili, a onda potajno podsmevali: stara gospa je verovatno znala sve tajne čuvene lezboske ljubavi.
Međutim, kada su se vratili u Srbiju i despot Stefan povratio vlast i presto, videli su da i on sam provodi mnogo vremena u njenom društvu, zapostavljajući suprugu, velikaše i sveštenstvo.
Omađijala ga je, zaključili su velikaši i zapretili mladom despotovom štitonoši:
– Ako zapostavljaš svoje dužnosti, bićeš izbatinan i izgnan. Umotaj balčak u somot i pozovi nas…
Onesvešćenu staru gospu velikaši su detaljno pregledali. Ali gusti velovi zelene svile nisu ništa skrivali, ni u pojasu, ni među isušenim dojkama, ni u sedoj kosi… Kada su je pridigli, jedno njeno oko se otvorilo, sjajno-plavo i ukočeno, zureći u prostore iza njih. Ustuknuše, ali se najstariji velikaš odmah pribra: on pritisnu oko sa strane i u šaku mu upade obli, sjajno-plavi tirkiz, blještav na dimljivoj svetlosti buktinja.
Šta uraditi sa urokljivim okom od dragog kamena? Šteta je baciti ga, zaključiše velikaši i u hanu ga prodadoše trgovcu na putu za Konstantinopolj.
Tog dana despot Stefan je lutao po utvrđenju, rasterivao sluge i kaštigovao stražare. Najzad ode u grad, pregleda ono malo robe što se zateklo u dućanima i magazama i naredi da potere sustignu i vrate sve karavane. Zatim se smiri u svojim odajama.
Svu noć velikaši su užurbano prevrtali bale platna i čoje, vrećice začina, džakove soli, kovčege pune odeće, alata i posuđa, kutije nakita. Pred jutro se u čamcima izvezoše na sredinu Velike Vode, tamo gde se u gibajućem trouglu venčavaju Sava i Dunav.
Sutradan, despot nikako nije mogao da se smiri. Najzad, u sam smiraj dana, izađe na bedeme i zagleda se u talase. Mutne vode su proticale lagano i nezaustavljivo, kao vreme, blistajući na suncu i srebreći na mesečini.
Dane i noći despot Stefan je proveo na bedemu, pod baldahinom, okružen vernom i zabrinutom stražom. Onda je naredio da se sa svih strana sakupe kamenoresci, zidari i dunđeri i da na najvišoj zaravni sagrade dvor, ali tako da se iz svake odaje i sa svake kule vidi blještavo treperenje Velike Vode, onaj magični trogao u koji se sliva samo Vreme.
Dvor je sagrađen oko 1410. godine, a nekoliko godina kasnije Stefan Lazarević je završio čarobno “Slovo ljubve”, najlepšu pesmu stare srpske književnosti o duhovnoj i čulnoj ljubavi i radosti obnavljanja.
I danas se na Kalemegdanu, u svako doba dana i noći, mogu sresti parovi i osamljenici zagledani u magični trougao Velike Vode. U Turskoj je “plavo oko” postalo je simbol duhovne senzibilnosti i sreće – “oko srca”, a danas i turistički suvenir koji se proizvodi u milionima komada.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *