Škripnu gvozdena starinska kapija. Betonska stazica smeštena među nisko potkresanom živicom, pruža se mom laganom koraku. Preko zelenila žive ogradice izvijaju svoja tanana, trnovita tela, baštenski manekeni, ruže puzavice. Mirisne lepotice emituju svoje boje ka nebu i daruju ih suncu, svoje slatke, pomamne arome nesebično razotkrivaju mojim čulima.
Rubin crvena je najupornija u intenzivitetu svoga kolorita, ni nevino roze lepotica ne odriče se pažnje koju zaslužuje, žuta prkosnica je ponosna, bledo crvena nenametljivica je magijski smerna. Izmamiše mi čežnjivi, pokajnički smešak: ‘’Ružice, lepotice, drugarice, ne ljutite se na mene, u igri vam kidah lati, da ih među dlanovima protljam i sanjam, ne ljutite se na me, dete sam bila nestašno i osiono…
Ružice, sunca i pesnika miljenice! Ne ljutite se, dete sam bila, kada šarena lopta padne na vaša stabla krhka, kako sam mogla znati… da može boleti, kako sam mogla znati da i cveće ište dodir i ljubav, svetlost i vodu, vazduh! I san! Kada uveče pognete, skupite svoje glavice za počinak, a ja vam prstima, detinjim, nezgrapnim remetim san, u želji da mirišete kao i danju.
Oprostite mi, lepotice… nisam mogla znati zašto me baka grdi kada vas dodirima slamam, oprostite mi na detinjem inatu, na vražjoj igri, na mašti bez kraja. Nosio me vetar raspusni, mladost me zapaljiva ponela i ugasila u trenu…Kada napunim ruke latima vašim i bacam ih po sebi maštajući, zamišljajući da sam Doroti na putu za čarobnjakov Oz!’’
U mislima sam molila ruže za oprost, I bila sam čudno setna, koračala sam kroz hodnik, koji je miomirisao na moje detinjstvo. Onda ugledah svoju čukun babu, ona sedi na tronošcu sa malom motikom u ruci, okopava ruže.
-Baba Rado!, moj usklik je prenu iz misli… ko zna kakvih.
Baba ustade hitro, kao da joj sto i kusur nije: ‘’Eh, diko moja, ti si kod babe tvoje došla! A zašto si, lalo moja, kosu odsekla?’’
Baba me zagrli, kako više nikada niko nije.
-Bako, to je sad u modi.
-Ako, ako, ‘ćeri, I ja sam modu terala! Eh, da ti znaš, kakva sam ja devojka bila! Pletenice do zadnjice, pa kad se ja u kolo u’vatim, sve se momci otimaju do mene ko će!
-Ne sumnjam bako, zapanjuju me tvoji životni poleti, bez obzira na srebro u kosi!
Ona se nasmeja, ali žal u pitanju i navikama staračkim, probija se notama nostalgije. Isplivavaju stari albumi sa fotografijam, pitanja bez kraja: Da li će neko otvoriti moja vrata? Ova reka života gde se uliva?
Ali, ćuti, osmehuje se, raduje se zbog mene i za mene, govorim joj da sam krenula na prava, biću sudija kada porastem, kao i većina familije. Baba se raduje, kaže da dočeka moju diplomu, pa mirno da umre. Ja slažem da joj ne pričinim bol… neće razumeti zašto mi se srce otima, po nekad, kada do zore pišem poeziju…a prava me odbijaju poput hladnog, neprijatnog leda. Zato ne govorim sa njom o svojim knjigama, zna ona dovoljno, milo joj je… ona je nepismena, ali zna. Zna, ali me verovatno neće podržati. Varovatno ću i ja tako, ako budem imala dece. Naračito ako bude bila devojčica. Naučiću je da ogrubi svoju slobodu, da ne krije samoću u svojoj duši, i ne hrani porok duboke emotivne boemštine u srcu! Znam i sama, nije lako buditi se umoran i pevati pesmu koju ne sluša niko. Davati mladost i leteti ka zažarenoj zvezdi. Ustajati, opet padati, i tako… potroši se mladost slatka. A nakon slatkog, svi oseti su kiseli ili gorki. Ali baba zna da ima svoju sreću, ima nas… ima nekoga ko će otvoriti vrata kada zatreba… pružiti ruku, imati zahvalnosti.
– Eto, ćeri, niko mene nije hteo da da u školu. Udali mi sa šesnaest, a učila bi’ ja školu, važno je to! Zato ti uči, ljubi knjigu! A znaš kako, okreneš knjižicu, pa dole, dole u zadnjicu je poljubiš, e baš tako!
Ja se nasmejah naivno, mladalački. Nisam shvatala tada, šta znači “knjigu ljubiti u zadnjicu’’. Ali, ona je znala, jednostavnim i lakim rečenicama, narodskim, mudrost izgovoriti i to veliku. Dok ja tražim odgovore za sve, i lutajući užasnim lavirintima grešaka i izgovora, ključ ne nalazim!
Ko je to rek’o da vreme leči? Sve i da sam stena…. Ali babin topli osmeh ne daje mesta mojim tugama.
-Baba Rado, ruže su prekrasne!
-Više ih ne mogu negovati kao nekad, ali čučnem ovako na stoličicu, pa ih zalijem, okopam, ne dam korovu da ih guši!
Gledam je, shvatam značaj i lepotu životnih vojevanja. I sedeći se cveće može negovati.
-Nabraću ti kad kreneš posle, da ti miriše đul u sobi.“
-Ne, baba, to nikako, one ovde najlepše mirišu!, pomislih, dosta sam ih čerečila, neka žive kud im je namenjeno, naka rastu i kopne u zemlji!
Uđosmo u prizemnu kućicu, uvuče mi se pod kožu, poznati miris dunja, oraha i šerbeta.
Prababa Mica, puši i pažljivo prati sapunsku seriju na televiziji.
– O, došla si!, poljubi me, i okrenuta ka televizoru dodade: Samo da se završi serija, pa ću postaviti da se ruča.
Baba Rada iskoristi situaciju, znajući da je za sada niko neće prekidati:
-Ali, iako ni dana škole nemam, zaradila sam penziju.
Prababa se nasmeja ironično, i ne okrenuvši se: “To je bilo drugo vreme, mogao si i bez škole da dobiješ penziju! Ne uči dete pogrešno!“
– Ne vantarizgaj! Ja sam radila u Zastavi, u Vojnoj fabrici, velvorele sam pravila! A pusti moj Grujica, Bog da mu dušu prosti, vucarao se sa onom ciganšturom…
– ‘Ajde, baba, šta je sa tobom, kuku meni, šta traskaš pred detetom, revoltirano je prekida kćerka, moja prababa, babinim rečima zvana Crna Mica.
– Pa jes’ tako je bilo, nisam ništa slagala! Grujica otišao, sa Cigankom Vukom, rekli mi ljudi. Ja ga grdna čekala pet dana. Više ni ‘rane u kući nismo imali, dete mi plače gladno… ja ne znam kud ću i šta ću. Pomislih, idem kod svekrve, tetka Spasenije, da joj se izjadam. Spasenija me dočekala u avliji, eh… kakva je to žena bila…’ajduk!
– Baba ne dosađuj detetu, ima ono svoja posla, opet je prekida kćerka.
Baba se napravi da nije čula, pa nastavi: Spasenija bila nekako posebna žena, rgna žena, probijala se kroz život. Ne ovako kao ja… ja bila mirna, tiha, mlada, nisam ništa znala k’o duduk! Šta ćeš…
Mene uhvatio nekakav unutarnji napad smeha, ali nije red da se smejem, jedva se suzdržah da je pitam šta joj znače te reči: vantarizgati, rgna… ali shvatih iz konteksta.
Kada je prababa izašla na kratko da donese slatko od dunja, baba Rada iz unutarnjeg džepa crne, vunene bluze, drhtavom rukom izvlači novčanicu zamotanu u rolnicu:
– Uzmi ovo, sakrij, da ne vidi Crna Mica…sebična je, razmazila sam je, jedinica mi je, sve zagledajući bojažljivo oko sebe staračkim, vodnjikavim očima.
Uvek su to male sume, za dva sladoleda, možda kartu za bioskop, ali, značilo je više od toga, i njoj i meni.
– Baba, i šta se desilo kada si se obratila Spaseniji za pomoć?!, radoznala sam da čujem njenu pripovest.
– Da, sve je bilo tako, boga mi, Spasenija me dočeka u avliji…kada me ugleda sa detetom u naručju, plačem ja, plače dete, ko’ da je znala. “Jel’ Rado, moj Grujica pusti?!“
Ja plačem, suza suzu stiže, vidi ona šta je po sredi, te me uvede u kuću, na’rani mene i dete. Ćutimo obe… Spasenija vidim, grize se za jezik da ne kune rođenog sina: “Jes’ moj, ali ne valja žutu banku! Nagrdiću ga ja samo da mi padne šaka, uh, dabogda se… Ne sekiraj se ti Rado, evo, ja ću da ti pratim nešto para da imaš… nemam sad ništa u kući boga mi!
Spasenija mi dade jedan džakčić brašna i tikvu da pečem. Vučem onaj džak i tikvu, a teška ko tučak, a dete za ruku, a zapelo mi u grlu, ne znam šta bih sa sobom. Al’, da se živi mora… Ne prođe ni tri dana, kad evo ga Radojica, jadan onako gluv, jedva mi objasni da ga poslala teta Spasenija… da hitno dođem kod nje.
I tako… ja stigoh tamo, ona me dočeka odevena kao za nekakvu svetkovinu, pa reče:
“Rado, ne sekiraj se više ništa, ja sam sve sredila. Bila sam u Zastavi, ispričala ljudima situaciju celu, po nedelji, ti ćeš na Grujicinom poslu da radiš, a njega će da izbace kao poslednju mandžuku.“
Kad to reče, ja umalo ne padoh sa stolice. Ona to vide: “Rado, on jeste moj, ali ja ću njega da se odreknem preko novina! I ništa mu ne dam više, ni ovu kuću, ni onu dedinu njivetinu, ni onu kućerdu u selu. Nek’ propadne vala, nek’ sam grešna, ali sve ću da prepišem tvom detetu! Sutra idem, sve to da kažem u pero advokatu Dragoljubu, a on neka ga, nek’ se vuče sa kojekakvim, belosvetskim…“
Njena priča me vratila u vreme poštovanja visoko postavljenih etičkih standarda, negovanja tradicije i korena, kao što baba reče: “Znao se nekakav red… a ovo danas, da bog sačuva! Od drogoša i marifetluka. Kad ih vidiš ne znaš da li je muško ili žensko, ja sam kiku nosila, a momci danas kače minđuše k’o devojke. Nekad se znalo ko vozi traktor, a ko otvara kapiju!“
Razmišljam o njenim vremenima, u modi su bile pletenice, rumen na obrazima, vezene čarape i netaknuti devojački jelek. Čedna i naivna duša, vašar i kolo da se vije, kabeza i kibicovanje momka iz daleka. Momak nije smeo biti bećar ili muzikant, pesnik ne daj bože! Na devojku bez preslice ili pletiva anatema je pala, na onu što mnogo čita i sanjari demonska ruka. Ta, koja se u “vrzino kolo“ uhvati, teško se spase, osim pomoću nekakve basme ili utuka. Zato pravim sulude, nepotrebne paralele između babine i moje mladosti. Ponor nepremostivi, potonuću ako nastavim. Ponor dubok čitav vek. Teško je snaći se, nije to običan ponor. To je ponor lavirint! Ipak, uz “dobru nameru“ i “lepu reč“, kao životne lajt motive kojih se moja baba pridržavala, sve se nekako “preko pleći prevali“.
Kao da mi je pročitala misao, baba napravi malu digresiju za ručkom. Između zalogaja sarme sa ljutom paprikom, i gutljaja domaće graševine, reče kao za sebe: “Važno je biti čovek.“