Dragana Džajević: TRAŽIM SUŠTINU OGRANIČENJA

(Reč o knjizi “Obala nespokoja“, autorke Grozdane Crepajac)

Čovek pred silama prirode. Kao greben na buri. Saznanje koje budi nemir, slutnje i strahove. Ovako bi se mogla postaviti početna intonacija poezije Grozdane Crepajac. Onda bi mogli zastati, otrgnuti trenutak, kako pesnikinja preporučuje. I razmisliti.
Ipak, samo postavljanje pitanja o smislu, znači neku vrstu spiritualnog buđenja. Zato, treba uhvatiti taj trenutak. Promisliti: Život je trajanje. Smena tuge i radosti. To nije nikakvo “otkrovenje“ već “prepoznavanje“ odavno bliskih, lično preživljenih fenomena.

Kroz neobičnu kontemplativnu liriku, u zbirci “Obala nespokoja“, Grozdana Crepajac, upravo predočava tu čovekovu potrebu za promišljanjem, iza viđenog, metafizički. Kroz sugestivnu evokaciju ljudske sudbine. “Crv nagriza postojanje svega“
Postoji uvrežen, donekle i vrlo istinit stav, da o smislu razmišljaju samo nesrećni ljudi, dok srećni žive, i ta sreća je njihov smisao. Srećni, kao da svesno izbegavaju jednu aksiomatičnu činjenicu: Da smisao vrlo često ubija oči koje ga vide. Zato se i relativitet njihove sreće ovde dovodi u pitanje. Ko je zaista srećan: onaj koji ne traži više od zadovoljenja osnovnih egzistencijalnih potreba, i guši svoju ambiciju besplodnom utehom da ne može uticati na postojeće ustrojstvo. Ili je srećan onaj koji želi da se uzdigne od svakodnevne prozaike i banalnosti, u sebi i oko sebe. Ovo su samo neki od pokušaja tumačenja naših neminovnosti, koji nam se nameću kroz Grozdanine stihove. “Šta smo u stvari hteli“
Nije li zastrašujuća pomisao živeti u svetu IZVRNUTE REALNOSTI, alogičnom, amoralnom. U kome su opšteprihvaćeni ideali, nažalost i idoli nametnuti, putem reklama, medija, propagiranjem onoga što je željeno, a ne onoga što je potrebno. “Raskorak i bespuće drobe nadu i stid“ Racionalan um se tada jako često nalazi u situacijama beznađa, pomišljajući da su konci njegovog usuda van njegove kontrole.
Kroz stihove “Skamenjen pogled izriče tišinu zaborava“, provejava bojazan od ljudske hipokrizije koja prlja, kvari lepotu. “Kad si bolestan nikome ne trebaš“, jasna je Grozdanina težnja da na nekim mestima realističkim vokabularom, zanemarujući pesnički, iznijansira svoje poglede na pojedine segmente života.
Zbog toga bi, analizu ove zbirke poezije trebalo usmeriti na tonsku versifikaciju stiha, jer je u pesmama interpunkcjia svedena na minimum, a rime nema. Naročito zbog osećanja koja nam pesnikinja iskazuje, koja povremeno varaju spoljni poetski efekat, i čitalac u njima može prepoznati vrstu spontanog afekta. Pažljivijim iščitavanjem, ova poezija može podstaći na analitičko prodiranje u podsvesne uzroke, suštine, čak i podsvesne posledice.
“Obalu nespokoja“ karaktriše neka vrsta romantizma zatvorenog tipa, sa prelaskom u realizam. Racionalnost se prepliće sa senzibilnim, maštovitim, arabesknim. Sa velikim poverenjem u iracionalno, poštujući kult zaokupljenosti lično svojim, pesnikinja slika fabulu jednog života nespokojnog, na obali punoj bura.
“Plivam na obali plača“, je samo jedan stih u moru pesama koje stvaraju i brišu bure, gde se očituje strahovit pesimizam, uslovljen nekom vrstom poraza pred društvenim konvencijama. Uslovljen umorom od civilizacije. Za nekoga pesimizam, za drugoga prihvatanje boli kao sastavnog segmenta života, osećaja kao i svakog drugog. Jer bez tog osećaja, pravu sreću i vrednost življenja, nikada ne bi uvideli.
“Usamljenost obećava odbegli uzdah“ usamljenost, patnja, nemiri, ne moraju biti suprotstavljeni lepoti, jedinstvu, ljubavi, življenju… Ne moraju sledstveno voditi duhovnoj mlitavosti i apatiji.Usamljen čovek, nezadovoljan postojećim ustrojstvom sveta, neshvaćen, ponižavan, traži utehu u umetnosti. Umetnost uspokojava, ona nam neće pokazati lepši svet, ona će nam samo predstaviti lepote ovog našeg, jer smo ih mi zanemarili, previše opterećeni prosečnostima i primitivizmom svakodnevice.
“Pusti me da uđem da zasunčim dušu“.
Po napred zadatim modusima, mogla bi se tumačiti čitava zbirka, bilo da se radi o misaonoj, ljubavnoj poeziji, ili elegiji. Kroz stihove, “Pusti me da te zovem“, “A sve u želji da večnost opravda svoje ime“, jasno je da je ljubavno osećanje snažno, ali uvek pomućeno skepsom, mislima o relativitetu i prolaznosti. I brojnim preokretima u mislenim tokovima: “List sam okrenula kao da sam se probudila u nekom novom životu’’.
Sklapamo ‘’Obalu nespokoja’’, žudnog duha, tražeći snagu da se uzdignemo nad ovozemaljskim neminovnostima i ličnim usudom. A pitanje ostaje: Da li ćemo dopustiti da nas more, puno bura, taj život prepun poteškoća nosi sa obale na obalu, ili ćemo svom snagom plivati?




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *