Bojan Marjanović: Satisfaction

Čuo sam ili pročitao nekada davno jednu anegdotu o Bob Dilanu i Roling Stonsima. Kao i za većinu stvari koje ne znam odakle znam, negde mi u glavi stoji da sam to pročitao u Politikinom zabavniku, premda nikada nisam bio redovan čitalac. Elem, ne samo da ne mogu da se setim gde sam pročitao, nego ne mogu da se setim ni kako tačno ide, te sam u svojoj glavi napravio jednu prilično romansiranu verziju anegdote koja se možda sastojala od jedne rečenice ili dve na poslednjoj strani časopisa za decu. Bilo kako bilo, moja anegdota ide otprilike ovako.

Posle jedne svirke Stonsa, Bob je visio sa njima u bekstejdžu, neposredno posle Bobovog skandala na Njuport festivalu kada je iznenadio sa svojm glasnim, električnim nastupom; dakle u vreme kada se rešavao slike protesnog, folk pevača i iz karirane košulje ulazio u Londonsku odoru rok zvezde. U bekstejdžu je bio pravi haos, kakav i priliči najvećem rok bendu na svetu (ili drugom ako više volite Liverpul). Haos u svetu rok bendova znači otelotvorenje čuvene krilatice „Sex, drugs & rock’n’roll“ koju će deceniju kasnije smisliti Jan Djuri. I to kakvo otelotvorenje. Stonsi su tek završili nastup, svirajući „(I can’t get no) Satisfaction“, pesmom koju su završavali mnoge koncerte i četrdeset godina posle tog nastupa time obesmislivši njihove čuvene izjave da bi pre umrli nego u četrdesetim (a kamoli sedamdesetim) svirali tu „prokletu stvar“ (ne znam da li su je nekada nazvali prokletom, ali baš zvuči kao nešto što bi oni rekli). Masa je frenetično uzvikivala nasumično izabrane delove pesama, Mikovo i Kitovo ime ili jednostavno „we want more“. Kit se već zbunjeno vrteo tražeći svog specijalnog pomoćnika, a Mik se smejao i smejao, verovatno želeći da napiše neku besmrtnu pesmu, ali nije mogao da uzme gitaru jer mu je jedna ruka držala čašu viskija, a druga je trljala jedva punoletni klitoris koji pripada vagini iz koje će možda nekad u budućnosti izaći još jedna mesečna alimentacija koju će morati da plaća. Bob je stajao tu negde sa strane, naravno, ni on nije bio imun na čari bekstejdža. Možda je imao sreću što je mnogo ružniji od Mika. Pošto se bahato spustio u fotelju pored Dilana, upitao ga je lenjo: „Jebote, Bobi, čoveče, vidi sve ove ljude, vidi sve ove pičkice, ovo piće, tripove, ugovore. Imam novca toliko da mogu njime da brišem ne svoje dupe, nego dupe komšijskom psu ako treba. Kad češ ti, čoveče, ovako? Ovo je život, mili moj, Bobi.“ Bob ga je pogledao prezrivo drugarski, kao što inače gledate prijatelja kada ispada idiot: „Slušaj, Mik, da ti nešto kažem. Ti imaš veće tiraže i to svi znaju. Ti skupljaš mnogo više ljudi na koncertima, to se zna, naravno, veća si zvezda. Takođe, spavaš sa više devojaka od mene, to se vidi, to može da vidi svako zna kako izgledaš ti, kako ja. Međutim, ja svaki dan mogu da napišem pesmu kao što je Satisfaction, a ti, koliko god se trudio, nikada nećeš napisati Mr. Tambourine Man. A to, dragi moj, znamo samo ti i ja.“ Bobi je ustao, okrenuo se i otišao iz prostorije, a Mik je ostao, tužno primajući felacio od malopređašnje jedva punoletne ili neke druge, nepomenute, osim možda ako joj Mik ne bude slao ček jednom mesečno.
Od kada sam čuo ovu priču, shvatio sam da ne postoje dobro i zlo, Bog i Đavo, pravda i nepravda. Postoji samo težnja da budeš što više Bob, što manje Mik.

* * *
Živim u Beogradu. Studiram novinarstvo. Moja devojka živi u Užicu. Užice je moj rodni grad. Viđamo se vikendima. Živimo vikendima. Radnim danima radimo. Konkretno, učimo.
Kad ne radim, onda čitam. Čitanje je još teži rad nego učenje, iako bi to trebalo da bude isto. Nažalost, kod nas učiti uglavnom znači pamtiti. Meni čitati znači misliti. Čitam dakle postojim. Sistem generiše ljude koji ne misle, dakle ljude koji ne čitaju, stvarajući tako idealne vojnike obrazovnog sistema. Podaci, brojke, teorije i aksiome su pažljivo raspoređene u fioke sa jakim pregradnim zidovima da se slučajno ne bi pomešale i napravile koktel koji bi mogao biti smrtonosan za mozak idealnog, nemislećeg studenta koji mora ispuniti svoju dužnost – pokušati da ubije, nagrize i obesmisli moju tananu, misao, znajući da mi je ona jedino oružje u borbi protiv aktn tašni, skupih satova i lakonskog smeha na seminaru za mlade, uspešne studente. Kad ne čitam, onda radim. Zapravo, kad ne čitam, onda učim. Dopuštam kandži da me izgrebe zbog višeg cilja.
Moja devojka i ja smo već jedno duže vreme zajedno. Zvao bih je Euridika da ne znam kako se završava ta prokleta priča. Plašim se da ne ureknem svoju Euridiku i lautu. Zato je zovem njenim imenom. Neću da ga kažem. Za potrebe priče može biti i Veronika, iako to previše podseća na jeftine spise estradnog filozofa. Može biti i Virdžinija, premda je to jeftina asocijacija na njene privatne bogove. Možemo je zvati kako god hoćemo, jer ona nije ime, kao što kaže pesma. Ona je kada punim plućima osetiš miris grada u predvečerje, žureći kroz uličice da bi što pre stigao do mesta sastanka. Ona je muzika koja se kači za roletne da prikrije šupljine između njih jer ne želi da dozvoli da radoznali pogledi uprljaju gola, mlada tela. Ona je lik koji mi padne na pamet kada čujem na radiju potresnu priču o devojci (devojčici?) od sedamnaest i po godina koju je pet pijanih monstruma silovalo svakodnevno za vreme rata, pa ju je majka krila od njih u zamrzivaču. Ona je belo platno koje treba sačuvati od loših slikara sa Holivudskom slikom o subverziji i neukusnim nakitom. Ona je stranica papira koju treba sačuvati od ideja slatkorečivih fašista. Ona je Euridika sa hepi endom.
Moje kolege i ja smo u čudnim odnosima. Neke od njih smatram dobrim ljudima. Oni vole da čitaju. Neke od kolega smatram i prolaznim ljudima, koji postoje u mom vidokrugu, verovatno nikada neću ništa o njima više saznati, osim toga da su ljudi, da studiraju moj fakultet i da vole ponekad da popiju kafu sa mnom. Ne znam kako stoje sa slovima. Za neke od kolega mislim da nisu loši u smislu da ne bi nikoga ubili, ali su patetični i jadni toliko da teraju i Boga, starog ljubitelja gluposti (ljudi?) na povraćanje. Čitaju loše knjige, a uče mnogo, uglavnom neefikasno. Neki od kolega su loši ljudi. Kako to loši? Baš tako, loši. Oni ne čitaju. Ali sjajno uče. Efikasno. Neki od najčuvenijih istorijskih brkova bi bili ponosni njima.
Jednom sam bio na jednoj kućnoj sedeljci, mislim kod nekog od prolaznih kolega. Alkohol Pride. Legalna „Sodoma i Gomora“. Ne zbog alkohola, već zbog oslobođenih podsvesti. Naravno, o tome niko nikad niko neće reći loše. Nadobudni propovednici sede u svojim brdima, pišu propovedi, snimaju filmove i brane zemlju (premda sam ja jedan mali miš skriven u rupu dok pacovčine ruše našu, njihovu i moju zemlju) od čudne ideje kako bi Sodoma i Gomora trebalo da izgleda. Dušebrižničke oči ne gledaju kako deca umaču delove jetri, mozga i uspomena u alkohol. A alkohol kao alkohol, budi najbolje, budi najgore, sobom se šetaju gole misli. Jedna od patetičnih koleginica je očito bila jako nesrećna ili možda je imala previše rakije u svom telu kada je tako očajnički želela moje telo. Svakom svojom novom rečju je pokušavala da obuhvati moj penis, a ja sam te reči junački odbacivao pristojnim, ali hladnim i nezainteresovanim pogledima. Misli su mi dozivale miris jastuka i traganje sa loknama koje su ostale na njemu. Patetična koleginica je povišenim glasom pokušala da otera moje lokne: „Znam ja da imaš devojku, ona je daleko, a ja ti svaki dan mogu pružati zadovoljenje. Znaš, želim te. Želim da se jebem sa tobom.“ Nasmejao sam se: „Misliš, možeš svaki dan da mi pružaš satisfakciju?“. „Ako voliš tu reč, onda neka bude tako.“, pokušala je da iskrivi usta u nešto što bi trebalo da izgleda krajnje zavodnički. „Da, satisfakcija je u redu. Mogu ti reći, povremena masturbacija radnim danima tu pomaže dosta. Ali, draga koleginice moja, šta ćemo sa Mr Tambourine Man?“ „Šta ćemo sa čim?“, dreknula je rakijasto. Nasmešio sam se i otišao kući da prizivam miris grada u predvečerje.
Već je bio četvrtak.




3 Responses to Bojan Marjanović: Satisfaction

  1. Slavisa Bogdanovic каже:

    pun si mladalacke energije…samo furaj….

  2. Amika каже:

    Dobra ti je priča. Za moj ukus malo novinarski „raspričana“, ali su likovi, scene i zapažanja veoma dobri.
    Ličnosti sa faha su bili baš takvi i u moje vreme, to je izgleda nepromenljivo.

  3. Rajko Glibo каже:

    FORENZIČAR DUŠA

    I OVDE SI DOBAR BIO
    NIŠTA NISI PROMAŠIO
    Šetam vani, motrim ljude
    Koliko su karirani
    Naši novi zgubidani
    Neka, živi oni bili
    A sve su obesmislili
    Ćorak topovima
    Po pustinji gruvam
    Kusasti identitet kažu čuvam
    Oko mene bića mraka
    Grebu zadaću vidovnjaka
    Alimentaciju mi
    Još ne plaćaju
    Da su me suoblikovali
    Neće da priznaju
    Dopunjavam svoje
    Krikove za poček
    Jer im mrakaste kose
    Imaju pripremljen doček
    Moj Ami je duša fina
    Duhu i dah je Beograđanina
    Njegovih je pet-šest riječi
    Meza za evokaciju fina
    Grad se iz gliba čupa
    Sve mu teža balkanrupa
    Trudim se možda naopako
    U meni kuka virusna muka
    Ami, moj toliko za sada
    Pisac u meni kriči
    Sve češće ono joooooj
    Nisi ti, blento, Višnjićev broj
    Okreni-obrni opet isto
    Moj Amiko dobro sudi
    Slušajte ga dobri ljudi
    I Glibo ga je fino pratio
    Ali kod je promašio
    Pljusnuo je krivi hod
    I dobio novi kod
    Možda je ova isprika
    Čudnog oblika
    Ali nek jaši zahvale tron
    Dok je ne stigne novi bonton

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *