Fedor Lučić: PESNIK I PESMA

„… i ona slete, kao ptica.“ – usne mu se sklope u crtu, i njegov pogled skliznu sa lista papira ka strpljivim posmatračima posađenim po drvenim klupama pred njim. Promenu fokusa njegovih očiju dokrajči lak treptaj – sada je jasno mogao da razazna začuđena lica što ga nemo posmatraju kao da je učinio neko neverovatno zlodelo, nešto strašno, prosto nepojmljivo za ljudsko shvatanje. No, nakon kraćeg trenutka publika se već pribirala, kao da je došla policija da načini uviđaj, i njeni članovi počeše da se osmehuju i ćaskaju kao kakvi blebetavi ljubitelji nasilja, a njemu se obrati nastavnik:
– „Zaista nešto posebno. Mnogo mi se sviđa.“
I dobio je peticu iz srpskog. Kasnije, dok su mu patike mazale prašinu po vrelom, sivom letnjem asfaltu, izvadio je upaljač, i pre nego što je sebi pripalio cigaru u ustima, spalio je pesmu, gledajući pažljivo kako je nagriza plamen, držeći je uštipnutu za ivicu sve dok ga vrhovi prstiju nisu pekli, potom je pusti da odleprša i da izgori u nepostojeće. Pripalio je cigaru i duvajući gust dim, pomisli na nastavnika. Dao mu je pet. Mrzeo je srpski. Zašto je dobio pet? Šta su značili oni pogledi i grimase upereni iz publike? Da li mu je nastavnik poklonio pet iz sažaljenja? Imao je u vidu da ga ostala deca ne podnose zbog njegove večite ćutljivosti i otuđujuće, nespretne i po zdrave međuljudske odnose kobne osobenosti. Nije voleo da ih sledi u njihovim šablonskim glupostima, on se tako pravdao, premda nije bio siguran da li je između njega i njih stajala mržnja, ili prosto obostrani nedostatak želje za komunikacijom. Ponekad bi pomišljao da je to zapravo strah (njihov, naravno) i da ga se oni zapravo boje. Gordost ga je ispunjavala pri toj zamisli, i on, prisetivši je se, povuče jedan ponosan dim koji mu u potpunosti ispuni pluća.
Gotovo je bio ubeđen da je i u nastavnikovim očima nazirao strahopoštovanje, i čuo to neobično savijanje glasa nastavnikovog kada ga je ovaj obasipao rečima (možda lažne?) hvale.
A on je sada spalio tu pesmu koja je ulila jezu u njihove kosti! Kako se samo osećao moćnim! Dim postade neprijatno topao i on baci cigaru. Stigao je kući.
„Možeš misliti! Sletela je kao ptica!“, trudeći se da usne održi stisnutim, samo ih blago iskrivi i ne osmehne se u potpunosti mislima što izruguju spoljni svet i njegove ljude, uđe u dvorište i bacivši školsku torbu na stranu, leže u prljavu travu, i stade posmatrati isečke plavog neba kroz listove oraha koji su mu milovali pogled, drmusani nežnim letnjim vetrom. Položi dlan na mekanu nabreklinu između nogu i stade blago pritiskati. Vrela, nagonska žudnja stade da ga obuzima, da ga mami da nastavi. Međutim, morao je da prestane, čuo je korake kako trzaju travu i približavaju mu se.

* * *

Volim da ga posmatram tako samog kad sedi po strani i nalakćen podupire glavu, kao da pridržava neke teške misli koje nisu namenjene ostalima, već samo njemu, njihovom krojaču, što ih, nakon što ih iskroji, priveže sa po jednim tananim koncem za ružičaste, mesnate zidove svoje lobanje i ne pušta ih da se otrgnu. Čini mi se da je on prepun takvih misli, da mu je glava sita, da one divljaju i tegle njegovo tkivo, kao male ribice što uporno, u grču da prežive, streme da se oslobode iz ribareve mreže, u kojoj su se zatekle posle dugotrajnog lutanja slobodnim morem. On ih nije puštao, i one su tako bivale osuđene da se u njemu kovitlaju, grickaju jedna drugu i glođu mrežu u koju su se uplele; mislim da je to isto glodanje bilo uzrok njegovih neobičnim i burnih reakcija, koje su nastupale kada god bi on primetio moju nameru da mu se približim.
Uverena sam da je pametan, pametniji čak i od mene same, i stoga je mogao da pretpostavi da ne dolazim da mu otmem ono što je u njegovom vlasništvu, već samo želim da upoznam ribara i razmenim par reči sa njim. Ali, ribar bi odlučno održao svoj uporan stakleni pogled na svemu što je bilo izvan njegovog unutarnjeg mora, kao da ga uopšte nije briga za ono što se zbiva pred tim njim.
Te oči bi me gledale i njegova usta bi se otvarala i razgovarala sa mnom, slagala se sa mojim izjavama i ponekad bi mi se čak i nasmejala, ali ja i sada mislim da onaj što mi govori i što me gleda zapravo nije on… Moja komunikacija se odvija sa tromom fasadom, fasadom zastupljenom da zadrži bilo kakve pokušaje okoline od preskakanja ograde i gnjurenja po moru tajanstvenog ribara. Pravi on se krio negde iza – bojažljiv dečak čije telašce drhti povijeno uz sam luk svoje umne kolevke, bojeći se da spozna spoljašnjost kroz prozore očiju. A oči krupne, kao glomazni, bistri prozori, sačinjeni od strane nekoga ko ih potom ostavio tamo, da nevinom dečaku uvode sunčev sjaj i obasjaju mu njegovo igralište. Igralište puno klackalica na kojima se vagaju potajne želje. On se, međutim, ustručavao da pogleda napolje, strahujući možda od kojekakvih utvara i čupavih, narogušenih čudovišta koja vode poreklo iz davnih priča slitih niz njegovu ušnu školjku. Ja verujem da je tako, on je sasvim mali dečačić što čuči tamo negde u unutrašnjosti, i mene začuđuje moja iskrenost kada vam priznajem da sam zaljubljena baš u tog dečaka. Biološki gledano, verovatno je posredi instinkt majke. No, ja izbegavam da sebe smatram racionalnom osobom. To bi povlačilo za sobom previše odgovornosti i zahteva za suvišnu ozbiljnost i objektivnost, i to se meni sve, iskreno rečeno, gadi. Muka mi je od toga. Oduvek sam volela da se zanosim putevima mašte, kao što se i sami već verovatno primetili čitajući ove moje redove.
Jednu drugu misaonu igračku mi predstavlja slika Dušana kao odraslog čoveka, njegova beskrajno ozbiljna i moćna pojava i meke senke, što mu se tope sa preplanule muške kože i oivičavaju razvijena prsa njegovog priviđenja koje mi se javlja u polumraku moje sobe. U toj slici on dolazi po mene, dečak odrasta i postaje moj otac. Uloge se prevrću i dete sad postaje čuvar drugog deteta – mene. Obavija široke ruke oko mene i dopušta mi da se u njemu sakrijem. Niko me ne vidi, pa čak ni on sam, premda svestan mog prisustva, mog stapanja sa njegovom kožom, mog miljenja ispod nje. Ja sam slatka buba što jede bolest i leči organizam u koji je dospela, na taj skroman način se zahvaljujući svom preplašenom domaćinu… Melem za njegovu sivu bolest, za njegov tumor kojeg krije od svetlosti obdanice kao kakva nakaza. A ipak – takva buba ne postoji, i ja je samo tvrdoglavo izmišljam. Kao i sve drugo, ja i to izmišljam, i prosto mogu satima da ležim na krevetu i da se, kroz velike prozore dnevne sobe, divim orahovom drvetu u bašti moga komšije. Ono je tako raskošno i zdravo, sočno, njegove grane prosto pucaju od neke unutarnje snage koja ih izvija u vis. Drvo, ukočen vrisak umirućeg semena upućen ka modrom svodu.

* * *

– Halo?
– Dušane, ti si? Ovde tvoj nastavnik srpskog, Jovan Helebman.
– Izvolite?
– Pošto je sada raspust… sećaš se one tvoje pesme koju si napisao?
– Koje? A da…
– Dobra je. Nego slušaj… sviđaš se mojoj ćerci, i možda bi mogao da svratiš jednog dana do naše kuće da malo…
Tresnu telefonom, pričeka malo, potom ga ponovo podiže:
– Da, izvolite?
– Ćao Dušane, ovde Jovan Helebman, tvoj nastavnik srpskog.
– O, kako ste nastavniče? Kako vam je ćerka?
– Ja sam odlično. Ali ćerka baš i nije…
– O, nemojte? Kako…
– Ali srećan sam što imam tako darovitog učenika kao što si ti. Mislim da bi ti i ona mogli dobro da…
Zveknu slušalicu, ponovo. Pre nego što bi samom sebi izgovorio najslađe reči, prekinuo bi razgovor i započeo novi. Na taj način, fantazija je zauvek ostajala nedirnuta i čarobna, u gustoj Pre nego što je samome sebi izgovorio najslađe reči, prekinuo bi razgovor i započeo novi. Na taj način, fantazija je zauvek ostajala nedirnuta i čarobna, u dubokoj izmaglici sopstvene neizražene mašte. Šta je to nastavnik hteo od njega? Slatko bi obletao tu misao i lickao joj šećernu koru.

* * *

Orah leži uglavljen u crno blato između teških vlati mokre trave. Juče ga je jedna hrabra kap kiše otkinula i povela u let, prigrlivši ga čvrsto tokom veličanstvenog sunovrata, sve dok ih tlo zajedno nije zaustavilo.
Njihov sokove od tada pije crna zemlja, i pod njom se, sa isceđevinama parova iste sudbine, svi ti sokovi slivaju u jedno.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *