Stevan Šarčević: OLUJA ŠTO DOLAZI

Mi dižemo čelo,
kročimo smelo
i čvrsto stežemo pest!

Niko se od žitelja varošice nije mogao sa potpunom preciznošću prisetiti trenutka kada se to zapravo gospođa Karamarković tako nenadano prozlila.
Nikada se niko nije zapitao šta se to promenilo u njenome životu.

Detinjstvo je provela u prosečnoj Jugoslovenskoj porodici koja letuje u Sutomorskom sindikalnom odmaralištu, a zime provodi u toploj sobi časteći se sa bogato postavljenog stola. Na crno-belom televizoru gledali bi Čkalju, pozorište u kući i Sandokana, a tata bi pratio sport, bistrio politiku i radio od šest do dva.
Nekada…
Malo ko je znao da je kršteno ime gospođe Karamarković bilo Zvezdana i da ga je nasledila od svoje pokojne babe. Nije, naravno, Zvezdana oduvek bila gospođa Karamarković.
Kao mala volela je priče o naočitosti svoga dede Jovana.
Onoga dede Jovana koji je nosio oluju u očima…
U njenoj mašti, deda Jovan je i dalje marširao po bespućima Sutjeske…
Jer:
Deda je netragom nestao jedne olujne noći usred bitke.
I nikada Zvezdana nije poverovala da je deda mrtav.
Verovala je da je on samo negde zalutao i da će se kad-tad pojaviti iznenadno kao bljesak munje u nekoj olujnoj, besanoj noći.
Vremena su se promenila.
Nema više Čkalje i Sandokana, niti Sutomora i Jugoslavije. Nema više tatinih priča – pa ni samoga tate više nema. Muža je našla u špajzu jedne olujne noći, nedelju dana pošto je dobio otkaz. Uredno obrijan i očešljan, visio je između uredno poređanih tegli krastavaca i pekmeza. Njegovo poplavelo lice i isplaženi jezik su poprilično odudarali od opšte sređenosti stana, i to je bilo prvo što je Zvezdana primetila.
Lično ga je skinula i odvezla u bolnicu.
Uzalud.
Gospođa Karamarković nikada nije bila zaposlena. Do nedavno je smatrala da to tako i treba da bude. Obijanje pragova čudnih i pomalo sumnjivih preduzeća, po kojima se susretala sa nasmešenom dečurlijom, što bi ponekad i saslušala njeno moljakanje, nije joj ni najmanje prijalo.
Verovatnoća nalaženja zaposlenja za nekoga poput nje je bila podjednako izgledna koliko i mogućnost da postane majka.
Nikakva…
Sa 49 godina, koliko je proletos napunila, njeno je vreme za stvaranje potomstva nepovratno prošlo.
Gospođa Karamarković nikada nije rađala.
Kazna je bila strašna.
Ostala je sama na svetu.
Još je imala nešto vremena do trenutka kada će se i poslednji novčić njihove zlehude ušteđevine istopiti poput snega na suncu. Noćima je plakala misleći o neminovnoj velikoj rasprodaji kukavne imovine koju su ona i njen pokojni muž, uz velika odricanja, zajednički stvorili.
A i to će biti samo kratkotrajni predah pre potpune propasti…
Pa ipak, hrabro je kročila gospođa Karamarković opustošenim gradom svoga detinjstva ne prepoznajući ga. Bilo joj je muka od sve te sivkaste jednoličnosti i sveopšteg raspada.
Ko zna šta ju je toga dana nateralo da krene tim pravcem. Šta li ju je nateralo da zastane baš na tome mestu?! Bila je to samo još jedna ruševina.
Pa ipak : vrlo posebna ruševina.
Onako zablenutu, gotovo ju je oborio jedan biciklista i preneraženi čovek jedva je, posle desetak minuta urlanja gospođe Karamarković, uspeo da se izmigolji i dalje pokušavajući da izgovori izvinjenje koje je sve vreme uzalud nastojao da procedi. Osokoljena svojim trijumfom i pobednički napuštajući bojište, Karamarkovićeva je načinila još par koraka ka cilju svoga hodočašća.
Gospođa Karamarković je mrzela ruševinu pred kojom se zaustavila…
Ruševinu narodnoga pozorišta, tog simbola staroga sveta koji više nije postojao.
Nepostojeće prelepo mesto do kojega ju je tata nekada dovodio. Mesto čarolije…
Mesto svečanih haljina i crvenih tepiha…
Mesto uzbuđenih došaptavanja…
Mesto maski i kostima… Nekada…
Sada – mesto sumornih ruševina.
Ruševina njene mladosti.
Zastade.
Sred razvalina na koje se već nevoljko svikla bilo je nešto neobično.
Stubovi su mogli biti premešteni sa nekadašnjeg pročelja pozorišne zgrade. Ipak…
Objekat pred sobom nije poznavala. Uzdizao se naglo – sjajno, živopisno zdanje, nešto poput plameno crvene kapije oivičene korintskim stubovima – kapije koja neodoljivo mami da se kroz nju prođe.
Kapije koja je zarobila čaroliju.
Bilo je to jače od nje
Prošla je kroz monumentalna vrata. Odmah po ulasku, tlo se stade strmo obrušavati tvoreći dugački, padajući i jarko osvetljeni tunel. Sredinom prolaza hujale su moderne pokretne stepenice i Zvezdana, se prepusti njihovome vođstvu, a da nije ni pokušala da shvati kako su se one našle pod njenim stopalima.
Čula je o ovome tunelu što je gostima trebalo da obezbedi lagodan prolaz od parkirališta do pozorišne zgrade, ali nije znala da su ga završili. Čak ni da su započeli gradnju.
Jednostavno se vozila i činilo joj se da čuje balalajke.
Predugo!
Na kojoj se dubini nalazi taj prolaz? Kao da je spuštanje trajalo beskonačno dugo!
Bilo joj je pomalo neobično što osim nje nikoga nema u toj novogradnji. Nikoga…
Osim…
Sa njene desne strane, još uvek daleko ispred nje, nalazio se jedan visoki mladić. Jasno je iz daljine opažala njegovo čudno odevanje. Sav u kožnoj garderobi – mantil, čizme, kačket – i sve je to bilo nekako anahrono i zastarelo.
Ako je odeća na njemu i bila demodirana, ono što je činio nije bilo ništa neuobičajeno- mada vrlo nekulturno. Gospođa Karamarković se po starom dobrom običaju naoštrila da ga izruži, jer nije volela vandale. Mladić je prskao boju po blještavom zidu novogradnje ostavljajući purpurno „ZV“ na njemu.
Odmicala je ka njemu i spremala se za svađu, istovremeno prateći njegovo delo – koje se razvijalo u „ZVEZDA“ – sve više pobuđujući njeno interesovanje. Slova su se i dalje ređala i dok je stigla do mesta zlodela, natpis je već činio njeno ime. Mladić joj je i dalje bio okrenut leđima, ali začudo – kao da joj je bio odnekud poznat.
Ko si ti? Zašto si napisao moje ime? – Ko je taj mladić bio?
Okrenuo se ka njoj i gusti brkovi zaigraše kada je progovorio.
Ja sam Jovan, Zvezdana… Čekao sam te… – Progovorio je naglo i njegove reči propratila je
melodija „Podmoskovskih večeri“. U njegovim očima ugledala je oluju.
Deda! Vratio se! Vratio se baš sada – sad kada ga je najviše trebala!
Tunela i stepeništa više nije bilo. Postojala je samo siva ravan svuda dokle god pogled doseže i purpurno blještavilo Zvezdaninoga imena.
Kroz sivu tminu vodio je put (dakako purprni) koji je naglo izronio iz sivila i ona postade snažnija no ikad.
Vreme više nije postojalo. Bila je Zvezdana – ova koja jeste i mnogo drugih.
Drugih koje se zovu Zvezdana.
Onih što lutaju po besmislu.
Sada je bila sigurna da njen put ima svoj kraj.
Možda je to oduvek znala samo nije mogla da veruje.
Da osim juče postoji i sutra…
Jovan joj je pružio ruku i osetila je topli dodir na podlaktici.
Prostor je nestao i balalajke setno zazvečaše. Ona i deda zakoračiše preko purpurne staze. Pogledala je ispod sebe i shvatila je da je sivilo nestalo. Marseljeza je odjekivala.
A daleko ispod nje…
Brigade su marširale, a na barikadama su se vijorile crvene zastave. Dim se uzdizao iz moćnih fabričkih dimnjaka, a mladi su proleteri na svojim biciklima hitali na posao. Duž urednih polja krstarili su Fergusoni, a raspevana radnička klasa skupljala je zlatno klasje.

Osećala je dah proleća i podigla je pogled na oluju u dedinim očima.
Najednom postade svesna da su munje i u njenim očima.
I znala je:
Oduvek su i bile tamo.

Pozornik Pavle Jovanović (za prijatelje Paja) podiže pogled na olujonosne oblake nad sobom. Vreme se mutilo i bilo bi dobro da doktor stigne pre nego što nevreme započne.
Kako nije video tragove nasilja, pretpostavio je da je uzrok smrti najverovatnije srčani udar ili moždana kap. Nije bio nadležan za davanje dijagnoze, ali po njegovom iskustvu ovo je jedna od najčistijih prirodnih smrti koju je video na svojim uviđajima. Pomalo ga je zbunjivao široki osmeh na licu pokojnice. Video je Paja mnogo mrtvaca u svojoj karijeri, ali ovakav izraz apsolutne sreće retko se viđao i na nekome mnogo življem od toga pokojnog bakutanera.
Svedok, zbog čijeg zadržavanja se svakog trenutka sve više kajao, neprestano se vrpoljio i premeštao bicikl na koji se oslanjao.
I brbljao, brbljao…
Znate, samo se derala, a ondak je k’o blesava krenila ovamo i nije napravila ni pet koraka pa se strovalila k’o klada, znate, pa sam vas ondak poz’vo… – Matori ga je strahovito nervirao.
Ali to ipak nije bilo uzrok dubokog nemira koji je Paja sada osećao.
Možda je na njegove živce uticalo preteće nebo ili vesti o jutrošnjim uličnim nemirima u Beogradu.. Ili oni neobjašnjivi prekidi na svim komunikacijama ?
Ne…
U stvari Paja je znao šta ga je plašilo, samo je to pokušavao da potisne.
Ova gomila besposlenih radoznalaca što bleji u nesvakidašnji prizor…
Nije Paja bio kukavica, susretao se on već sa gomilom, ali sada je bilo drugačije.
Među njima je bio neki kolovođa, neko ko je neprestano izmicao Pajinom pogledu. Visoki mladić gustih brkova, u kožnome mantilu, čizmama visokih sara i sa staromodnim kožnim kačketom na glavi.
Jeza koju je osećao nije poticala od prizora mrtve srednovečne žene zbog koje je bio pozvan

Ne… Ne…
Možda je to, ipak, bilo samo zbog oluje.
Oluje koja je neumitno dolazila…




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *