Lada Vukić: Neisplakane suze

Kažu da je barba Marko bija dobar čovik i da nikome nikad nije učinija ništa nažao al eto, danas smo ga pokopali na našem malom mjesnom groblju. Kažu opet, da je nespretno sta na jednu sklisku stinu, da se poskliznija i da je tako završija u provaliji. Na našem malom otoku nije bilo toga ća jedni o drugima ne bi znali ni lipoga ni ružnoga, al ova smrt nas je nekako svih iznenadila, zatekla, ka da smo svi sumnjali u njenu slučajnost i ka da nitko nije tija virovat da se barba Marko može bit ubija.
Ja i mater držali smo se šoto braco(ruka pod ruku), ona s facolom(marama) na glavi, pogleda spuštenog i sva u nekim svojim mislima, a ja sam svojim lipim nemirnim očima, lovila ća li to ljudi šapuću i govore potiho jedni drugima.

Nakon odslužene mise zadušnice, mater je još samo čvršće navukla svoj facol na glavu, poravnala veštu(haljina) i požurila se prema izlazu, od kad je znan uvik je bila u koroti(crnina) zbog ćaće.
Poginija je, kažu ljudi, nesritnim slučajem na moru, nešto prije moga rođenja.
A običaji mista, pisani od pamtivika, nisu se smili kršiti, pa tako se korota, kad si je jednom navuka na se, nosila dovika(zauvijek) a i udovice su se ritko kad ponovo udavale, premda su moju mater mnogi tili, jer bila je lipa žena. Prava Dalmatinka, maslinaste puti, pravilnih crta lica, lipih punih usana, crne duge kose ispletene u debelu pletenicu omotanu oko glave poput vijenca, jednom riči bila je lipotica.
Ali ona se ka za inat sebi i svitu poružnjivala i osamnjivala, crnim ružnim facoletom skrivala je lice, fuštanom pokrivala lipe duge noge, nigdi nije izlazila nego na misu, ali je zato fala Bogu mene skroz drukčije odgojila, dala mi najbolje škole u gradu i makla me iz Malog mista gdje svak svakom viri u kužinu(kuhinja), i zna, ća li se taj tren kuva u teči(lonac).
Biće da nije tila da ikad kojim slučajem proživim njenu nesritnu sudbinu.
A na izlazu iz crkve, don Tomo se sa svakim mještaninom rukova i dvi tri riči prozborija o nesritnom slučaju.
Mater se nekako tila provuć neopaženo i ka da je slutila da će je on pozvati:
-Šjora Kate, di ćete? Imam nešto za vas, ne bižite.
Mater je prišla, ali je i dalje šutila ko zalivena, a don Tomo je nastavija:
-Naš, sad pok. šjor Marko, ostavija je cilo naslidstvo našoj maloj otočkoj crkvi, koji je to dobri čovik bija, njegovo će biti Kraljevstvo nebesko, a za vas je ostavija jedno pismo. Nisam zna da ste bili prijatelji? – znatiželjno će don Tomo, uperivši svoj pogled preko očala u mater.
A kad je mater i dalje šutila on je opet produžija;
-Bija je puno darežljiv prema crkvi premda nije baš zalazija puno u nju, ni na ispovid nije iša, nikad, a znate li vi zašto, da nije ima neku tajnu i baš se pitan da to pismo koje je ostavija vama ne nudi neke odgovore. Tajanstven i pomalo čudan bija je to svat.
Sve je tako mrmlja don Tomo, premečući krunicu u ruci, a mater je svejedno mučala(šutila) i pravila se ka da nije čula ća joj don Tomo govori i onda je na kraju samo istisla kroz svoje bile zube:
-Di je to pismo?
-Evo ga – i izvuče ga nevoljko iz svoje mantije sve ga nekako premečući iz ruke u ruku s virom i nadom da će mu mater nešto pobliže kazati o toj misteriji zvanoj šjor Marko. A kad je ona i dalje ka za dišpet(za inat) šutila, još je za kraj doda:
-Veliki je gubitak za naš mali otok, njegova smrt, slažete se sa mnom šjora Kate?
-Za mene je najveći gubitak bila smrt moga muža, nikad do kraja istražena. Za mene je veliki gubitak i to što ga nisam mogla pokopati kako priliči poštenom čoviku, što mu ne mogu otići na grob, što mi dite nema ćaću, što ga nisam isplakala kako treba…….
-Ajme, šjora Kate , ne zamirite što sam ovako potaka vaša bolna sjećanja, nisam tija, Bog mi je svidok…
-Ne spominjite Boga uzalud don Tomo, ne zamarajte se stvarima koje vas se ne tiču, ne sudite po bogatstvu ko će ući u Kraljestvo nebesko – odbruslila je moja mater tako kako je nikada u životu nisam čula.
I istrgne mater to pismo iz njegovih ruku, mene ščepa za ruku zabivši mi nokte do krvi i s jednim, zbogom, napustile smo crkvene dveri.
Na svojin leđima osjećala sam razgoračene i zaprepaštene oči našeg kurjožastog(znatiželjnog) don Tome.
Jedno vrime samo smo hodale a ja sam osluškivala nervozni titrajući zrak koji se uvukla između nas i ćutila njeno ubrzano disanje. Bilo je taman podne i s crkvice se začulo zvono, kao znak za uzbunu, kao upozorenje pred neveru. S nas se cidija znoj jer sunce je pripeklo žestoko a ja sam bila puna neizgovorenih pitanja.
– Mater!
– Muči.
– Mater, ća je ono bilo!
– Kući ćemo o tome a ne ovdi di svaki kamen i maslina imaju oči i uši. Samo da znaš, kad je moj Ive poginija, svi u mistu bili su i slipi i gluvi, čovik nestade u moru po jakoj misečini ka da je dan, bez vitra, bez nevrimena, Marko se vratija živ i zdrav ali zato čudniji neg ikada…… a tvoj ćaća……
-Nisam znala da je te noći Marko bija s njim…
-Nikad nije objasnija ća se dogodilo. Kaže da je zaspa a kad se probudija Ive je nesta. Uvik mi je ta priča bila sumnjiva pogotovo kad me nakon nekog vrimena od smrti muža počeo posićivat, nuditi mi brak, noseći mi poklone. Lipo sam mu rekla, kad mi budeš reka što se dogodilo, moći ćemo razgovarat, mene neš veslat žednu preko mora ka druge. Kleja se u sve živo da ne zna ništa, u Boga i crkvu, neš mi ti kada je on bija neki virnik. Boga misli privarit s kućon ća ju je ostavija don Tomi.
Ušle smo u kuću, mater je pritvorila škure(grile), skinila sa sebe veštu sljepljenu od znoja, raspustila kosu, njena migrena nailazila je poput plimnih valova, i otišla leći s Markovim pismom pod kušinom( jastuk).
Biće da je nešto uzela za migrenu jer spavala je dugo i duboko, cilu noć, nekoliko puta sam ulazila da provirim jel diše, a onda prid zoru mene je spopala znatiželja, bila sam u jednom trenutku gora od don Tome ali, razmišljala sam, zar joj ja nisam ćer, zar Ive nije moj ćaća, imam valjda pravo znati ća se dogodilo one večeri.
Nečujno sam izvukla pismo, prišla prozoru i malo rastvorila škure, misečina je prosula svoje srebro po sobi i mora da je bilo baš ka one večeri kad je moj ćaća nesta. Otvorila sam ga i počela čitati:
„Draga moja i ljubljena Kate“
Počet ću s onom riči koja te mučila svih ovih dvajst godina, je, ubija san ga, nije nesta i nije se utopija, ali svejedno nisam lud, možda sam jedino bija lud za tobom cili život od kad znam za sebe.
Znam da si ga volila, onako kako on nikad nije zaslužija, i ti zapravo o njemu iako ti je bija muž, nisi znala ništa. Da sam ti ovo onda reka, ti mi ne bi virovala, jer ljubav je tebe zaslipila i od tog ljubavnog slipila nisi vidila ništa.
Misliš li da ti je on pisa sve one pisme koji si nalazila zataknute u škurama svoga prozora, misliš li da ti je on bra lavandu i brnistru koju sam ti ostavlja na kućnom pragu, ne, Kate, ja sam to bija, a on se smija i govorija mi, moja Kate misli da joj ja pišem pisme i da sam ja pisnik, romantičar, a ja sam običan ribar, bolje da je tebe uzela Marko, jer i ona je romantična cura, baš ka i ti.
Ne viruješ što govorim, znam.
One noći u našoj barki pod misečinom potukli smo se, jer je reka da će te ostaviti, da ide u Ameriku i da se više neće vratiti, vidiš, moga sam se ja tome veselit, jer mi je život upravo pružija šansu i mica mi glavnog suparnika, al ja sam zna, da bi ti ginula ka i sad ća gineš cili život samo za njin, i čekala bi ga virno ka šta si ga svih ovih dvajst godina čekala, pogleda uperena u more, ka da će ti ono dati odgovore.
Ja sam ga napa ričima a onda je on poludija skroz pa je vriđa mene, vriđa je tebe, a kad on popije bude baš takav, sirov i grub, al je govorija što je trizan mislija.
Jači sam bija od njega, i u onom komešanju ugušija san ga vlastitin ruka, ali cilo vrime san plaka Kate, jer sam ima tvoje lice prid sobom. Onda sam ga pokuša vratiti, tresa san ga i doziva, molija da se vrati, dok nisam napokon shvatija da je kraj i da nema povratka kad jednom pređeš granicu kraja…
Ja sam taj, ubica, al sve jedno….pjesnik sam i romantičar…i nisam te prista voliti…
A sad, otvori škure, i na starom mistu naći ćeš papirić sa zadnjom pismom za tebe, kao dokaz da te nisam laga.
Sutra ću i onako umrit, reći će svi da sam se pokliza na stinu i pa, ti ćeš odma znat da nisam, jer tajna koju san nosija na duši mučila me cili život, to se ne da ispovidit, to se teško da oprostit.
A ti Kate, možeš li mi oprostit i jel grišim kad ti svejedno kažem
„Oprosti mi što te volim, Kate“
Marko
Bez riči i u jednom dahu pročitala sam ovo pismo, ispovid, kajanje, pogledala u onu stisnutu škuru kroz koju je uvik cvilija propuh a sad mi se činilo da struje stihovi barba Marka, i zaista nešto malo, bilo, svitlucalo je na misečini.
Ali mater se počela meškoljiti, misečina je pomalo blidila, zora je na obzoru rudila i ja nisam imala vrimena pogledati što piše na tom papiriću i da li je barba Marko kad se bacija sa stine, bacija samo tilo a srce zataka materi na prozor.
Brzo sam vratila pismo pod kušin i u jednom dijeliću sekunde, prije nego li sam izašla pomislila sam, što bi bilo kad bi sad uništila taj papirić, mater bi sigurno pomislila da Marko sve laže, i dalje bi slipo volila ćaću, a ako ga ostavim… sve njene fatamorgane ljubavi mogle bi joj slomit srce.
Ne, rekla sam sama sebi, tko sam ja da se mišam, to je njen život a ne moj, neka bude ća mora biti i izašla sam vanka na dvor upravo u trenutku kad su prve zrake sunce provirile iznad najvišeg brda našeg malog otoka.
U zraku se osjećao miris mora i soli.
I dugo je trajala neka čudna tišina. Iz kuće nisu dopirali nikakvi zvukovi i malo sam se uplašila za mater.
Polako i da je ne uznemirin, povirila san u sobu.
Sidila je na katrigi(stolica), sva je ušla u se, u jednoj ruci držala je pismo u drugoj pismu.
Suze su se cidile niz njeno lice, znala sam, to su one neisplakane…
Prišla sam joj i tiho rekla:
-Mater.
-Zagrli me – jedva je izustila.
Stajale smo dugo tako zagrljene poput osamljene barke na pučini a njene suze, slane poput mora i bile poput misečine govorile su sve riči ovoga svita.




3 Responses to Lada Vukić: Neisplakane suze

  1. Lada Vukić каже:

    zorane….
    :))
    ….
    hvala na strpljivosti…

  2. Zdenka каже:

    Tužno – lepa priča.
    I, jedno „naredjenje“.
    Lado, ne treba nam prevod pojedinih reči.

  3. Lada каже:

    OK….. primila na znanje…..
    🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *