Stevan Šarčević: IZA PANSIONA

Šumo, šumo, crna šumo, šta sam tebi kriv? Svega tri dana. Samo toliko je proteklo. Bio sam veselo i zaljubljeno stvorenje. Prepun života i radosti. Sad drhturim ovde u dubokim senkama. Osluškujem.
Na prvi pogled sve su devojke iste. Dok ih ne upoznate. Dok ne saznate njihove male tajne. Dok ne otkrijete lice bez šminke. Sa naličja, sve su karte iste, ali tek kad ih okrenete upoznate prave boje. I ponekad sudbina zavisi od lica izvučene karte.
Kako sam uopšte ovamo dospeo? Nasmejao bih se. Zabrinuo. Zaplakao.
Vraćam se ponovo i ponovo u onaj čudesni dan. Nebo bez oblačka, popločana ulica, belina zidova, znoj niz leđa. Zvuk tika-taka iza mene; štikle; žensko. Odsečno, kratko; zvuk koji nagoni na oprez. Zvuk što izaziva zatezanje u pantalonama. Ne okrećem se. Usporavam. Obilazi me. Visoka, tanana, otmena. Letnja haljina, gole noge. Ramena otkrivena, preduga crna kosa. Zatezanje u pantalonama postaje nesnošljivo. Svaka oblina je na svome mestu; svaki njen pokret je svrsishodan. Roba je na tezgi;
Izvinite, gospođice, možete li mi pomoći? Pomalo sam izgubljen u ovim uličicama.
Okreće se. Lice je ogledalo. Vidim svoju požudu u njenim ogromnim očima. Kupujem!
Tek sam stigao. Tražim pansion „Marija“. Znate li gde se nalazi?
Zna! Ima boga. Odvešće me. Stanuje u blizini. Hodam kraj nje. Brbljam. Smeši se. Odgovara kratko. Ostavlja me pred pansionom. Nasmešila se. Nisam dobio ništa. Nema sastanka, nema telefona nema adrese. Uzimam sobu. Gledam kroz prozor. Spremam se. Odlazim do plaže.
Mnogo lepih žena. Minimalni kostimi, ponegde sevaju gole dojke. Posmatram. Nešto mi nedostaje. Tražim. Zar ona ne izlazi na plažu? Nema je. Tražim i dalje . Obilazim obalu, guram se između dušeka, peškira i telesa. Mnogo lepih žena. Nema je!
Veče u gradu. Obilazim konobe. Kafiće. Restorane. Disko klub. Mnogo lepih žena. Neke mi se nametljivo osmehuju. Nje nema! Razočaran sam.
Noć je odmakla. Sedim na rivi. Parovi prolaze. Ovo je besmisleno. Ustanem, zakoračim.
Vraćam se u pansion. Mrak. Ulično osvetljenje ne postoji, ili je u kvaru. Zvuk tika-taka iza mene; štikle; žensko. Odsečno, kratko; zvuk koji izaziva zatezanje u pantalonama. Okrećem se. Ona je. Sustiže me. Hvata me pod ruku. Ćuti. Nastavljamo do pansiona. Ulazi ispred mene. Tek u sobi podiže pogled.U njenim očima vidim svoje suze. Svoje tuge. Svoju požudu. Grabim je. Steže me. Usne na usnama, telo na telu. Padamo na ležaj. Spadaju omotači i nastavljamo. Umiremo. Ponovo se rađamo. Svet nestaje i ponovo se uzdiže. Ruke, usne, požuda. Premoren sam. Kad je završeno? Gubim se u snu.
Budim se. Dan je odmakao. Nema je. Nemam ime, telefon, adresu, sastanak. Samo njen miris na posteljini. Čim sam se rodio bio sam osuđen na smrt. Ono što ne znam je vreme izvršenja.
Još jedan dan. Plaža. Veče. Kafići, restorani. Kasnije riva. Duboka noć. Mračna ulica. Tika-taka iza mene; štikle; zvuk koji izaziva zatezanje u pantalonama. Hvata me pod ruku. Ćuti. Ulazimo. Dohvatamo se. Gruba je. Grize. Prodirem u nju. Kida me. Kidam je. Pitam je za ime. Ništa. Pitam je za adresu. Smeje se. Ustaje, odlazi. Buljim u plafon.
Jutro. Posteljina je krvava. Gledam u ogledalo. Rana na vratu. Previjam ugrize. Strahujem. Ostajem u sobi.
Dan ističe. Provirujem kroz prozor. Ulica, crkveni toranj u daljini. Sa druge strane šuma Obalu samo slutim. Do mraka očajavam. Veče pada. Legao sam. Oči otvorene. Ne mislim.
Noć odmiče. Tak-tak na vratima. Odsečno, kratko; zvuk koji izaziva bol u preponama. Otvaram. Njeno lice nije njeno. Uvek je tamo neko drugi. Prodirem u nju. Kida me. Kidam je. Odlazi pred zoru kao i svaki put. Vraćam zavoj koji sam uklonio pred njenim čeljustima. Pitao sam za ime. Ništa. Pitao za adresu. Smejala se.
Iza pansiona je staro groblje. Prolazim kraj njega i pitam se. Zadrhtim. Ne želim da znam.
U produžetku je borova šuma. Osećam mekani miris četinara i smole. Magnetična aroma. Privlači me. Trzam se. Žurno odlazim.
Čudna devojka. Kad god bih susreo njen pogled video bih svoje suze. Kad god bih je dodirnuo osetio bih svoj bol. Zašto ta šuma podseća na nju? Tamna, mirisna; preteća…
Sad se pitam da li sam ikada o nečemu odlučivao? Da li sam bio marioneta koja pleše na koncima sudbine? Sudbine koja je odavno iscrtana.
Neće mi dozvoliti da odem. Sad drhturim ovde u dubokim senkama. Osluškujem. Šumo, šumo, crna šumo, šta sam tebi kriv?
Zvuk krckanja pod nežnim stopalima; žensko; zvuk koji izaziva zatezanje u pantalonama. Okrećem se. Ona je. Hvata me pod ruku. Ćuti. Polazimo…




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *