Fedor Lučić: LAJOŠ

Bence je stajao pred pešačkim prelazom i čekao promenu svetla na semaforu kada mu je Lajoš prišao. Neko vreme su zajedno gledali ljude kako lagano prolaze drugom stranom ulice, u različitim pravcima, većina njih prema centru. Bence je na leđima imao ruksak iz kojeg su vireli omoti starih ploča i ruke je držao u džepu, mirno.
– Imate lepe pantalone.
Lajoševo staro lice, kao i njegove upale i vlažne oči, smešile su se Benceu kome se iznenadno obraćanje strančevo učinilo neobičnim, no on nije tome pridodao naročit značaj, niti su ljudi koji su tekli oko njih, nezaustavljivi i bezlični. Zahvalio mu se na komplimentu u trenutku kada se već svetlo promenilo, i obojica pođoše preko zebre, Bence malko žureći pred Lajošem.
– Gde žurite toliko?
– Na fakultet – dobacio je on preko ramena, sada već pomalo uznemireno.
Tek što su prešli ulicu usledilo je novo pitanje:
– A šta studirate?
Sada su već stajali jedan naspram drugog, mladom studentu su se po glavi vrzmale misli o raznim uličnim prepadima, ali ih je brzo rasterivao mišlju da su oni neizvodljivi danju, usred grada, u ovakvoj masi ljudi. Dok je očima hitro razgledao prolaznike, mumlajući nešto da da sebi vremena za odgovor, jedan od njih ga je okrznuo u žurbi i Bence se malko smiri.
– Engleski. Što?
– Pa samo pitam.
Bence požele da se stopi sa gomilom i nestane. Zavideo je njihovoj slobodi. Starac ga je izdvojio, da li slučajno, i prikovao ga kao čioda leptira za stiropor.
Sa starčevog vrata, sa plavih vena, visila je mlitava koža i njegovi obrazi i brada bili su glatki i suvi, sa po kojom dlakom, kratkom, belom i tvrdom kao čekinja.
– I, odakle ste vi? – nastavi Lajoš.
– Odavde, iz Segedina.
– Iz kojeg dela?
Kao da je osmeh njegovog sagovornika bodrio Bence da nastavi razgovor, uprkos njegovom protkanošću ovakvim pitanjima. Starac sigurno ne bi znao kako da proveri istinitost odgovora.
– Tamo gore imam stan, kod onog trga. A vi?
– Ja živim blizu mosta, onamo.
– Aha.
Razmišljao je kako da dodirne Lajoša za rame, da iskorači iz ovog stava, ali ništa nije činio.
– I kako je na fakultetu? Prva godina?
– Ne, druga. Ali, da – dobro je.
– Voliš li da čitaš? Voliš knjige? Pazi, ako žuriš, nije problem.
Ovo mu je nesumnjivo ličilo na ispitivanje, osim što ovde nije bilo strogosti, već je Lajoš, izgleda, stvarno bio jedan detinjast i radoznao starac, u suštini bezopasan i pomalo dosadan.
– Da, da, naravno, volim ih.
– A pivo?
– I to.
– Kol’ko možeš da popiješ?
– Šta?
– Pa pitam te. Ja ne mogu baš puno.
– Ni ja, mislim da sam oko tri piva.
– Igraš li šah?
– Naravno.
Bence nije mogao da ustanovi da li se iza osmeha krije skrivena namera. Starčevo lice bilo je izmučeno i staro, prosto je budilo sažaljenje, ali oči, usne i um bili su mu nekako dečački živahni. Bili su jalovi pokušaji da Lajoša proceni samo posmatrajući ga.
On poče da se oseća slobodnijim i zasmetalo mu je što pitanja ne teku unakrsno.
– Čime se vi bavite?
Prožimala ga je misao da sada postaje nalik svome sagovorniku, pomalo bezobrazan, ali po bontonu starčevom, ovakva pitanja i ponašanje valjda su trebali biti dozvoljeni.
– O, pa ja sam ti bio arhitekta. Sada sam u penziji, od nedavno.
– I kako je u penziji?
– Pa nikako. Žena mi je umrla i sada živim sam. Zato tražim društvo.
– Po ulicama?
Bence je osećao da postavlja sve slobodnija pitanja, ali starac izgleda na to nije obraćao pažnju. On se jednostavno radovao razgovoru.
– Pa gde ću?
Lajoš se zagleda u daljinu čežnjivo, i Bence se uplašio da starac neće možda zaplakati na sred ulice. Ali nije.
– Da, znaš, nije lako živeti sam.
– Znam, i ja živim sam. Potrebno je društvo.
– Voliš li šetnje? – Lajoš mu skoro uskoči u reč.
– Da, ali…
– Ne moramo ići nigde. Samo se šetamo tu, po ulici, sednemo na klupu.
– Moram da idem. Fakultet, znate.
Bence beše navikao da sa starim ljudima priča kao sa decom zbog svog dede koji je bio veoma star i senilan. Kada bi sa njim razgovarao, činilo mu se kao da je dedin mozak otupeo, sve je trebalo da se izgovara polako i veoma jasno. No, ovaj je izgleda bio bistriji nego što se od njegove pojave moglo očekivati.
– Naravno, nemoj zbog mene da izostaneš sa predavanja.
Bence klimnu s osmehom, prijatno iznenađen što ne mora da objašnjava ništa i što ga starac napokon pušta.
– Hoćeš mi dati telefonski broj?
– Bolje vi meni dajte vaš.
– Pa, dobro. Pišeš?
– Da.
– Napiši Lajoš. Možeš i čika Lajoš.
– Dobro.
– Nazovi me onda i javi mi kad ti odgovara da se šetamo. A možemo i na pivo da odemo.
– Možete vi da pijete pivo?
– Naravno.
– Dobro, zvaću vas ovih dana, kad nemam toliko obaveza.
– U četvrtak bi bilo baš pogodno.
– Ovih dana.
Bence pomisli kako je starcu svejedno kog će dana biti susret, pošto je inače u penziji i živi sam. Zaključio je da je verovatno samoća nagnala Lajoša na ovakav bezobrazluk i pouzdanost u sebe. Znao je iz iskustva da se čovek ne koleba mnogo u društvu ljudi kada je pre toga mnogo vremena proveo sam.
– Idem, stvarno. Doviđenja.
– Doviđenja.
I Bence je opet zaronio u ulični tok ljudi, nije se ni osvrtao, pri kraju susreta mu se nekako zgadio starac pošto ga je sve vreme tako teško puštao da ode. On se seti engleske reči needy.

U restoranu ga je za jednim stolom čekao otac, u ruci sa cigaretom i s čajem koji se pušio pred sobom.
– Ćao, kako si?
– Ćao, sine.
– Pazi šta mi se desilo – neki starac me zaustavio na sred ulice i počeo da me ispituje o mom životu. Posle je hteo da ugovori sa mnom sastanak.
– Šta? Gde se to desilo?
– Onamo, sa druge strane centra. I pazi – iz čista mira mi prišao i tražio mi telefonski broj.
– Što, šta je hteo?
– Pa kažem ti – hteo je da se vidimo jednom. Da pričamo.
– Pederčina.
– Šta? To misliš?
– Nego šta. Pali se na mlade momke.
– Ali šta bi uopšte mogao da radi? Bio je jako star i sav smežuran.
– Ne znam, ali pusti ga.
– Možda je stvarno hteo samo da priča.
– Pa, možda.
– Rekao je da je usamljen. Žena mu je umrla. Traži društvo.
– A, može on tebi reći bilo šta.
– Uostalom, nije me zvao kući kod sebe, već samo u šetnju.
– Pa, tako je i bolje, ali ostavi se ti njega.
– Mislim da je bezopasan, mada malo dosađuje.
– I šta ćeš sa njim? Pretpostavimo da je to stvarno samo usamljen čovek, što je sasvim moguće u ovakvom gradu. Šta ćeš uraditi? Mani se.
– Otići na jedno pivo sa njim u neku kafanu.
– Pa dobro, radi kako hoćeš. Ako te on baš zanima.
– Inače, doneo sam ti ploče.
– Znam, vidim. Sve su tu?
– Da. Kad će ručak?
– Evo, tebe sam čekao.

Sutradan, dok se vozio kući tramvajem sa fakulteta, Bence je susreo jednog kolegu i ispričao mu o susretu sa Lajošem.
– Matori je lud.
– Znam, i sad imam njegov broj. Rekao mi je da ga pozovem.
– Bolje nemoj. Šta će ti to?
– Radoznao sam.
– Inače, i meni se desilo jednom nešto slično.
– Kako? Stvarno?
– Bio sam sa nekim drugom dole na Tisi, uveče, pili smo vino. Prišao nam isti starac kojeg si opisao, isto takve oči, tako star i propao, i hteo je sa nama da priča.
– Čekaj, kad se to desilo?
– Nedavno. Pre mesec dana možda.
– Dobro, i?
– Pa drug mi rekao da odemo, no ja sam hteo da vidim šta hoće čiča. I isto tako – hteo je da se vidi sa mnom, zvao me da igramo šah, i uopšte bio je dosta sumnjiv tako da smo ga ubrzo i napustili.
– I, ništa?
– Ništa. Posle mi je neko pričao kako se neki tip šeta oko gimnazije i pokazuje ga klinkama. Možda je to isti taj. Čuo sam da je čak neke od njih i zvao kod sebe, govoreći da je pun para i da će, ako budu sa njim, kada on umre, ostaviti njima svoje pare.
– Aha.
– Tako sam ja čuo.
– Pa dobro.
Bence primeti da su već prošli njegovu stanicu, pa siđe na sledećoj i uputi se peške prema svom stanu, posmatrajući usput stare ljude po ulicama i pokušavajući da telepatski prodre u njihove namere.

Bila je subota popodne, ležao je na krevetu, glava mu je visila sa njegovog kraja i rukama je pred sobom prebirao neke stare ploče, zagledajući im omote dugo, a ne gledajući ih zapravo.
Danima je već razmišljao o Lajošu i o tome koje bi bile posledice da ga nazove. Šta bi taj starac rekao kada bi se zaista našli negde? Bence je tajno slutio mogućnost koju čak ni sebi nije hteo da prizna – da će sa boljim upoznavanjem starca steći neku ranu mudrost, neku vrstu uvida u položaj matorih čudaka koji se drugima retko pruža.
Odlučio je da ga nazove.
– Dobardan čika Lajoše!
– Ko je to?
– Bence. Onaj skim ste pričali pre par dana na ulici kod pešačkog prelaza. Student engleskog, sećate se?
Na drugoj strani veze neko vreme vladala je tišina i Benceu se to učini pomalo sumnjivim, kao da ga se Lajoš ne seća, ili kao da razmišlja šta da kaže, što bi značilo da pokušava da nađe načina da ostvari neke svoje namere, ma kakve one bile.
– Bence! Hoćemo na pivo Bence?
– Pa, može! – Bence odgovori hitro i zbunjeno.
– Zapravo, i kod mene u stanu ima piva.
– O, pa ne, ne..
Opet pauza. Ceo ovaj telefonski razgovor tekao je tako da je između smene govornika proticalo osetna i zbunjujuća količina vremena.
– Pivo je pivo. Ni kod mene nije drugačije.
– Da, ali zašto ga ne bi popili u kafani? Uostalom, neobično je da čovek odlazi u stan potpunog stranca da bi pio, ne mislite? – Bence je sad osećao nalet prava da se buni; neka vrsta moralne logike bila je sada na njegovoj strani. Uostalom, Lajoš je trebao da mu bude drug, dakle trebao je da uzme u obzir i Benceove ideje.
– U pravu si. No ti se ne bojiš mene, to bi bilo čudno. Šta ima jedan mladić da se boji od stranca? Ti bi ga mogao isprebijati začas. Posebno još ako je taj neko ovako star, kao ja – šalio se Lajoš.

Spustio je slušalicu sa obećanjem da će za najviše pola sata biti tamo. Izašao je na ulicu i uputio se ka Čongradskom putu, ka velikoj skupini zgrada u kojima su mu živeli i neki drugovi i kolege. Bilo je vedro zimsko vreme napolju, vazduh svež i bezmirisan, a u džepu od Benceovih farmerki bio je mali, oštar kuhinjski nož. Sakrio ga je da bi se osećao sigurnijim.

Sve zgrade su bile svetložute, oštrih ivica, vrlo obične, postavljene u blizini gimnazije, ali Bence pomisli da to sigurno ne može biti isti čovek, pošto bi se, da je na njegovom mestu, on stideo da ga pokazuje srednjoškolcima u takvoj starosti. Penjao se stepenicama smiren činjenicom da je na interfonu pisalo „Lajoš Berze“, što se poklapalo sa onim što mu je njegov novi drug rekao preko telefona. Zidovi zgrade bili su svetli i na pola puta između spratova bili su veliki prozori i ispod njih uredno održavano cveće i zelenilo.

U stanu je bio manji nered, što je donekle i iznenadilo Bencea koji je očekivao da će se Lajoš, znajući da mu dolazi gost, potruditi da pospremi svoj penzionerski životni kutak. No, bio je i zahvalan što ga nije dočekala hirurška čistoća i nečovečan red.
Čekao je Lajoša sedeći u dnevnoj sobi na kauču; on beše otišao u drugu sobu po pivo. Dnevna soba je bila srednje veličine, nameštaj je bio staromodan, bledosive boje sa pravim crnim linijama, zid je bio čist i beo i na njemu je bio okačen samo plastični sat i kalendar, koji je za mesec januar prikazivao fotografiju ogolelog i avetinjski nakostrešenog drveća u snegu.
Knjige na policama nije video. Umesto njih, tamo su bile neke kutijice, stari držači od sveća i ukrasi od drveta. Zbog nedostatka knjiga Bence se osećao pomalo prevarenim, iako to osećanje sebi nije hteo da prizna. „Sigurno su u drugoj sobi“. Nikakvih fotografija ljudi nije bilo u celoj sobi. TV je bio u uglu, i stajao je tamo star i u tišini, zaobljenog, tvrdog i sivog ekrana, sa crnim, kockastim dugmićima.

Lajoš se vraćao, gurnuo je vrata nogom i uneo dve čaše pune crvenog soka.
– Ja se izvinjavam, ali nije bilo piva.
Bence je zavrteo glavom, potom ga upitno pogledao.
– Ovo je sok od brusnice – Lajoš kao da se opravdavao.
– Mogao sam da skoknem dole do radnje.
– Šta?
– Svejedno, zapravo. Hvala.

Lajoš je seo u drugu fotelju i uključio je TV.
– Malo muzike dok pričamo.
Bence klimnu sa razumevanjem. Duboko u njemu tinjao je strah, kao da je samo čekao da se razbukta, kao da je čekao neki iznenadan događaj, ujedno ga i nagoveštavajući. Posmatrao je starca pažljivo, ali starac kao da je osetio to i nastojao je da deluje bezazleno, da ne govori ništa preterano sumnjivo i neumesno. Otpio je malo brusnice i Bence je gledao njegove bele, slabe ruke kako vraćaju čašu na sto.
– I otkad živite sami?
– Pa, otkad mi je žena umrla – reče starac skoro sa nestrpljenjem, kao da se to samo po sebi razumelo, i kao da je mislio da Bence postavlja suvišna pitanja; da zapravo i nisu tu da bi razgovorali, već da bi prešli na nešto drugo. „Na šta to?“
– A kada se to desilo?
– Pre godinu dana.
– A što?
– Pa, bila je stara. Kao što sam i ja. Ponekad već čekam…
– Nemojte tako – reče Bence mirno i učtivo.
– Što da ne? Misliš da je meni zabavno što živim sam?
„Starcima ništa nije zabavno. Nemoguće je da neko u tim godinama očekuje da se na bilo koji način izuzetno zabavlja. Mogao bi on umreti i u miru, prihvatajući svoju situaciju, bez sejanja patetičnih reči naokolo. Mirno i spokojno. Dostojanstveno.“
– Sigurno da nije. Ali, pogledajte – i ja živim sam. Takva su valjda, vremena.
– Da, ali ti si još mlad. Vi se družite. Više vas je.
– Pa evo došao sam kod vas na pivo.
– Da.
Pili su neko vreme ćutke. Benceu je bilo neprijatno, iako je bio uveren da je u pravu. Počeo je da misli da je ovde nepoželjan, da bi bolje bilo da ode i ostavi starca samog sa sobom.
– Kakve knjige imate?
– Nemam ja ništa.
– Kako mislite? Rekli ste da imate puno knjiga.
– Kada sam ja to rekao?
– Na ulici.
Lajoš se sumnjičavo zagledao kroz pod, nekud u neodređenu dubinu.
„Nešto smera.“ Bence se seti svog nožića u farmerkama, opipa ga i oseti mlak talas blage sigurnosti. Njegov novi drug se dugo zadržao u tom ukočenom stavu, čak ni očima ne mrdajući. Disao je duboko, možda da razblaži neke gorke uspomene kojih se prisećao. Njegovi tanki prstići počeli su da maze, sasvim nežno, rukohvate fotelje. Potekle su mu suze niz oči. Sasvim tiho, ni glasa nije ispuštao, nije jecao, nije pokušavao gorčinu da proguta. Ćutao je, a Bence kada je uvideo šta se dešava, oborio je pogled, bojeći se da pogleda čoveka u fotelji, odbijajući da na sebe uzme odgovornost i svest o tuđoj patnji. Starac je ćutao ukočen, trepćući samo da bi se suze slile.
– Ja sam niko.
Bence skrenu svoj pogled sa prozora na sto, ne gledajući u sagovornika i stideći se njegovih suza.
– Samo mi je trebao neko da mu to kažem.

4 Responses to Fedor Lučić: LAJOŠ

  1. Lada Vukić каже:

    …svaka čast za izuzetnoj priči…:))

  2. Ela каже:

    Brafo Fedore, zadnja rečenice ti je podigla celu priču do neba.Odlično si napisao

  3. Sáfrány Ferenc каже:

    Svaka cast Fedore. Bilo mi je drago procitati i slazem se sa komentarem, zadnje recenice. Samo tako dalje…

    Ferika

  4. aniko каже:

    Pišeš zaista lepo. I pametno. usavršavaj se, jednog dana ćeš biti poznat.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *