Lada Vukić: U paukovoj mreži

Da vam se predstavim, ja sam kućni pauk, od one vrste za koju vi ljudi govorite da nosi sreću. E taj sam vam ja, glavom i ticalima. Moj dom je Gradska knjižnica u jednom gradu, nevažno kojem. Čim sam stupio na ovo sveto tlo književnosti i znanja znao sam da će mi se tu jako dopasti. Vječna živost ljudi, glazba u pozadini, Tv kada ti je dosadno, možeš pogledati vijesti ali i sapunice. Trenutno napeto pratim seriju 1001 noć s jednom knjižničarkom koja jako čezne za ljubavlju. Moram vam je opisati jer kako sad izgleda i kako se ponaša ta neće u svoju ljubavnu mrežu uloviti nikoga, možda bi je ja mogao podučiti umijeću pletenja mreže….hm….morati ću o tome razmisliti.

Dakle cura izgleda kao potencijalna novakinja za samostan, suknja do pola lista noge, kariranog uzorka kao da će na škotsku paradu, vrećasti džemper preširok, nedefiniranih boja koji sve živo sakriva tako da se pitaš ima li što ispod ili nema. Na nosu joj očale koje stalno diže prstom prema gore tako da mislim da joj je to već tik od nervoze. Znam po tome jer čim uđe kakav zgodan frajer ona počne prtljati po očalima i po kompjuteru, ko fol nešto traži, a mislim da najviše želi propasti u zemlju od srama. Ima tu još zanimljivih likova al ona mi je nešto najdraža takva smotana kakva je, nešto mi je baš omiljela srcu.
Da vam opišem mjesto gdje sam sapleo svoju mrežu ( na knjižničarku ćemo se kasnije opet vratiti ) jer pitati će te se gdje se to u knjižnici može napraviti dom za pauka i njegovu mrežu. Naravno izabrao sam mjesto gdje se najviše skuplja prašina i gdje je i Bog odavno reko „ laku noć“, shvaćate? To vam je odjel tehničkih knjiga na najvišem katu police, nema šanse da knjigu dohvatite osim ako niste Michael Jordan. Knjiga se zove „ Tehnički problemi izgradnje mostova“, razmislite malo, tko bi normalan to uzeo sebi doma. Ljudi vole čitati ljubavne romane, drame , trilere, na policama tih knjiga nikad nema prašine a knjige se sjaje i maste od bezbrojnih dodira tuđih prstiju. A meni je trebalo mirno mjesto za spavanje, lov i ljubavno gnijezdo.
Ali samo da znate, sagradio sam ja i vikendicu na nešto atraktivnijoj lokaciji, jer ne možete baš ljubavnicu odvesti na neko sumorno mjesto ali ni na prebučno i izloženo svačijim pogledima. Tako , ljubavničku – vikend mrežu sam smjestio uz knjige iz prirodnih znanosti, treća polica lijevo, red botanike i cvijeća. Nije baš nešto da je prometno, ali knjižničari uz tu policu vole otvarati prozor pa vam u trenucima opuštanja puca lijep pogled na vrt i more. A kad zatvore prozor onda možete opet zagnjuriti pipke po cvijeću u stranicama knjige ili po svojoj ljubljenoj paučici, kako vam drago.
Najomraženiji lik iz knjižnice je sam Voditelj. Taj lik je neki mlad i nadobudan egocentrik koje voli maltretirati osoblje knjižnice. Stalno im puše za vratom , ništa mu ne valja i stalno traži da se briše prašina, fuuuj, a kako ću ja bez prašine. Knjižničari se bune da oni nisu čistačice i da se nisu školovali da bi brisali prašinu ali egocentrik veli da ne može čistačica sve sama i neka ženi malo pomognu. Hm, nije li vam ovo malo sumnjivo, e pa vidite, ne da je sumnjivo nego smrdi na daljinu ali knjižničari ne znaju ono što ja znam a to je da naš Voditelj plete ljubavnu mrežu sa čistačicom. Ulovio sam ih jednom na djelu dok je knjižnica bila zaključana i kad su oni mislili da su sami.Heheheheh.
I tako prašina se skuplja a muškarcima ne pada na pamet brisati ju, jer pobogu tko je vidio da muškarci drže krpu u ruci a mogu vam reći da ni žene nisu lude za tim poslom. Ova naša smotana sa škotskom suknjicom odma počne kihati ko luda. E i tako jednog dana u predvečerje sjela naša knjižničarka u fotelju da pogleda seriju na TV a ja se objesio ko Tarzan na jednoj nevidljivoj niti sa najviše police jer nisam ni ja imun na ljubavne scene, i zapravo nikad dovoljno inspiracija. I sve tako skupa gledamo i uzdišemo, ona kriomice briše suze a ja muški razmišljam kakvih li sve dobrih komada ima u ovoj sapunici kad kroz vrata knjižnice uđe jedan lik od cirka 2 metra visine. Odma mi je došlo slabo jer razmišljao sam, evo jednog M. Jordana, izgleda baš onako kao da će sagraditi most na rijeci Kwai , neće njemu trebati pomoć oko najviših katova polica. Slutio sam ja i znao da taj ne čita ljubiće, čisti tvrdi intelektualac, knjiški moljac sa debelim očalima, pomalo ćelav od mukotrpnog i dugog učenja…..toliko sam se uživio u njegov lik da sam propustio vidjeti što radi moja knjižničarka.
A ona, zadojena na ljubavnim sapunicama, trenutno je shvatila da upravo ulazi ljubav njenoga života, pogurala očale na vrh nosića, digla se s fotelje i ostavila Tv-e serijal šprinterskom brzinom kao da je kroz vrata ušao glavom i bradom B. Pitt a ne Woody Allen. Vidim čeznete da vam i njega opišem.
Na njemu hlače ala „ sad će poplava“ uske, cjevaste, totalno out što se tiče današnjeg modnog trenda, njegov vuneni angora džemper ( ručno pleten, nagađam da mu je mama ili baka splela to vuneno čudo za rođendan pod parolom, sine nek je tebi toplo u zimskim noćima) kratak i uzak, skužio sam , samac bez žene pa ga je u muškom neznanju ubacio u veš mašinu, a vunu naravno ne smiješ prati u mašini već ručno, eh, treba mu žena pod hitno….dalje, cipele, koncertne crne lakirane na špic…ej, čim sam to ugledao razvalio sam se od smijeha. Malo je falilo da mi pukne ona nevidljiva nit o koju sam se zakačio. Nema sumnje, Woody Allen od 2 metra upravo je ušao u knjižnicu i obraća se našoj knjižničarki a ona odjednom niti muca niti prtlja po očalima niti bulji u kompjuter izgleda da joj je sve jasno što treba činit.
 – Izvolite, što trebate?
 – Hm, trebao bih jednu knjigu iz tehničkih znanosti.
 -Recite, ako imamo, tu sam da vam pomognem i budem na usluzi.
Ma gle ti zavodnice, „tu sam da vam pomognem“, a do jučer je bila nemoćna i jadna.
– Knjiga se zove „ Tehnički problemi izgradnje mostova“
Bacila cura pogled u kompjuter da vidi imaju li je jer nikad u životu to nitko nije tražio i ne malo se iznenadila i razveselila kao da joj je netko ispričao dobar vic, knjiga je bila na polici samo je čekala da je netko podigne.
– Dođite, da je skupa pronađemo. Malo stoji visoko pa je neću moći dohvatiti ali vi se tako zgodni, visoki….
Hej, ostao sam bez teksta, jel to moja omiljena knjižničarka, ona smotana, kad li se odmotala? I dolaze k meni da mi razbiju mrežu? Pomakao sam se u stranu sveudilj napeto prateći razvoj situacije.
– Evo vidite, zadnja polica do zida, ako vam ne bi bio problem jer ja je ne mogu dohvatiti. Stavite nogu na donju stepenicu, taaaakoo, pridržati ću vas da ne padnete.
Ma jel vi to pratite, još će ga i pridržati, za što?, pitam se, za stisnut džemper, e fala bogu možda se i otegne od pridržavanja, neka. Čim je dohvatio knjigu, puhnuo je u nju i prokomentirao.
 – Ima na njoj paučine i prašine, vidim nikome nije trebala i baš kao da je mene čekala.
– Da baš tako, dobro govorite. A slušajte danas je tako teško naći učene ljude, prave intelektualce kao što ste vi. Svi čitaju ljubiće prate sapunice,….nitko ne diže prave knjige a o stručnima da ne i govorimo.
I dalje sam bio bez teksta ali od sada i bez kuće, ma nije me toliko zabrinjavala razbijena mreža, sapletem ja nju u tren oka a privremeno imam i vikendicu u odjelu prirodnih znanosti, već ova moja nekadašnja miljenica koja se tako nabacuje ovom jadniku sa skraćenim džemperom.
 – Dođite da vam zadužim knjigu – rekla je najslađim mogućim glasom pa nastavila:
-Imate lijepo ime, a po adresi vidim da stanujete blizu mene pa kako li se nismo nikada sreli – gugutala je ona dalje.
A ja mislio da ja nju moram podučiti kako li se plete ljubavna mreža, bogami postidjela me, mislim da ću morati malo pozornije pratiti sapunice nešto mi je očito promaklo. I već je vidim pretvara se u Šeherezadu iz 1001 noći.
Znao sam da ću od sad pa nadalje naš zajednički serijal gledati sam ili možda ipak s nekom paučicom, morati ću malo pretražiti neke udaljene i slabo posjećene police ove moje knjižnice.
Zaljuljao sam se na mojoj niti, prebacio se na zid i dao se u potragu za netaknutim divljinama ovog mjesta zvanog Gradska knjižnica. Ako je istina što kažu ljudi da nosim sreću, onda neka im bude tako, ja svoju idem tražiti dalje jer dok je prašine bit će i mreža i paučica.

2 Responses to Lada Vukić: U paukovoj mreži

  1. Klara Poljarević каже:

    Simpatično, tečno, pročitala sam je u trenu i nasmiješila se. Hvala na tom osmijehu. Samo tako nastavite.
    Pozdrav

  2. Lada Vukić каже:

    …Hvala… 🙂




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *