Milena Stevanović: Priče

CIPELE

Odavno je čovek spoznao svoju potrebu za cipelama. One su jedan od najstarijih pronalazaka čoveka Osim čovekove nasušne potrebe da zaštiti svoja stopala od oštrih predmeta, prljavštine ili hladnoće, danas je cipela jedan od vodećih fetiša bezmalo svake žene.
Za ženu 21. veka, cipela nije puka potreba. Cipela nije deo mode, ona je danas MODA, odraz modnog stila, načina razmišljanja pa samim tim i odraz života svake žene.
U muško-ženskim odnosima cipela je važna stavka u shvatanju psihološkog profila onog drugog. Cipela mnogo govori o muškarcu, ali o ženi još i više.
Cipela danas predstavlja društveni status žene. Naravno, vrhunska cipela ne ide bez iste tašne, ali moja priča je posvećena Njenom Veličanstvu CIPELI ! Mislim da ne postoji tačan datum, kada je cipela prestala da bude samo potreba i doživela svoju katarzu na planeti Zemlji. Od potpuno ravnih rimljanki, ili isusovki, do baroknih šnala i savremenih platformi cipela je imala dug i mukotrpan put. Pojava štikli za koje se veruje da su buržoaski simbol, koje je 1533. godine uvela Katarina Mediči, francuska revolucija je zabranila da bi one svoj procvat doživele u 19. veku koji traje i danas.
Kada sam nedavno pitala moju mamu koje su cipele njene mladosti odgovorila je kao iz topa Bata. Ispričala mi je kako je u svojoj mladosti novac najlepše trošila u Trstu, u prodavnicama Madras i Bata cipela. Ova se tema inače povela zbog mog izbora cipela, jer ja martinke obožavam. To me je inspirisalo da napišem nešto i o cipelama. Kopala sam i saznala, da su cipele Bata naziv porodične kompanije osnovane 1900. godine,koja je do danas prodala 14 milijardi pari cipela. Glavna fabrika je u Švajcarskoj, a muzej cipela Bata nalazi se u Torontu sa oko 13 hiljada eksponata.
Zanimljiva je ona naša narodna izrka Kada opanak postane cipela, koja danas najviše oslikava vreme u kojem živimo. Niti svaki opanak može postati cipela, niti cipele treba mešati sa opancima. Treba da se zna gde je kome mesto i kad se šta nosi. Danas se na žalost više ništa ne zna. Bez reda, smisla i ukusa sve se nosi, a jadna cipela trpi da je svako nosi. Neću da ulazim u temu o vrhunskim proizvođačima najprodavanijeg ženskog fetiša na svetu ili o najskupljim cipelama, ali želim da poručim onima koji ne znaju- Cipela se ne nosi uz tašnu, već uz onog koje nosi!!!

DA SAM DIREKTOR…

Biti direktor nije mala stvar.Svi misle da se direktor samo ljuljuška u svojoj stolici (kao da svi direktori imaju baš takve stolice za skidanje celulita).Lično mislim da direkor-a to je danas u prevodu menadžer,ima svakodnevne glavobolje.
Odgovoran,disciplinovan,savestan,pravedan-mnogo lepih karakteristika.Da sam ja takav direkor,morala bih sve to da očekujem od svojih zaposlenih.A zamislite samo kad uđu namršteni,nezadovoljni,računi stigli a palate nema…Mislim da bi me izbacili iz „one“ moje stolice pravo kroz prozor.
Znam jedan zanimljiv primer iz Japana.Direktor (i vlasnik) jedne uspešne kompanije je gdin Jamamoto.U njegovoj kompaniji sve je u najboljem redu.A kako on to postiže?
Nezadovljan radnik dođe kod sekretarice,ona ga pošalje u sobu A gde ga čeka psiholog,psiholog ga pošalje u sobu V –sobu sa stotinu ogledala gde radnik može da se glupira,krevelji,da viče…Odatle on odlazi u sobu S gde se nalazi lutka koja predstavlja gospodina Jamamota.Radnik uzme štapove od bambusa,izlupa onu lutku,namesti šipke,zategne kravatu i zadovoljan se vrati svom poslu…
Kad malo bolje razmislim,ovo nije Japan-ovo je Srbija.Pa,možda je bolje da odustanem od te funkcije.

BROJEVA JE KOL’KO HOĆEŠ (Čovek je broj)

Dolazeći na ovaj svet ništa sa sobom ne nosimo,ali ono što prvo dobijamo u porodilištu to je broj. Tada postajemo beba broj…
Evidencijom u knjigu rođenih, zavedeni pod određenim brojem,ušli smo u prvu statistiku matične nam države,od koje kasnije dobijamo i državljanstvo- pod određenim brojem.
Savesni roditelji svom novorođenčetu vade zdavstvenu knjižicu i prijavljuju ga kod pedijatra- još dva broja.
Polaskom u vrtić,dobila sam broj. On se doduše razlikovao od onog koji sam dobila u osnovnoj školi- Stevanović Milena u dnevniku redni broj 18. Za mnoge sam u to vreme bila Milena iz 5/4 , 6/4 , 7/4 itd. Za komšije sam „ona mala iz broja 100“ …Preskočila sam mnogo drugih podataka,koji su zavedeni pod različitim brojevima. Pa ne bi to sve stalo na stotinu strana.
Inače sam drugo dete po rođenju svojim roditeljima, četvrto unuče svom dedi, treće praunuče svojoj prababi i tako dalje…
Trenutno se kotiram na rednom broju 14 u dnevniku. Za mnoge sam Milena 3/1 , za ortake iz kraja sam Mickej 26 (zbog seljobusa kojim idem u školu)…
Život je preda mnom. Ne znam koliko ću poživeti,ali imaću još mnogo brojeva u životu. Onaj poslednji biće u zemlji usnulih,na parceli broj „taj i taj“…
Čovekov život je zapravo jedan beskonačan niz prirodnih brojeva,kojima razne životne okolnosti za čas promene mesta.

Kako preživeti sa idiotima ?

Moj mlađi brat ( mnogo ga volim ), ima 75kg i mnogo me nervira. Stomak mu preliva preko lastiša od gaća, a kad uspe da zakopča farmerke, stomak kipi kao kiselo testo. Grešna mi duša stalno mu govorim „ Vidi kako si ružan ko svinja“, a bio je tako lep kad je bio mali. I zvali su ga Duka dizel i dr Sića. Naša mama nas je stvarno kul oblačila, a on je stvarno nosio dizel farmerke, a bio je sitan pa ga je Nena prozvala Sića. Danas on ima 14 godina, 75kg i lice puno akni i mitisera. Znoji se kao da ceo dan kopa, a u stvari je pravi trut. Sve mu je teško i šatro bole ga leđa. A leđa su mu široka pola metra.
On i moja baba su najluđi likovi u našoj kući. Baba je ponovo dete, a Dušan još nezreo. Igri nikad kraja, a na kraju se popičkaju za medalju.
Baba ga svaki dan tužaka.E tada na scenu stupa Dara, moja mila majka. Nema kod nje šest na pet. Popizdi pa izgrdi i babu i Dušana. Najžešće je bilo pre kad su je zvali dok je na poslu. Ona žena drži čas, jer radi kao nastavnik i u sred časa zvoni telefon. Žena se iskida, a baba će s druge strane telefona „ On nije normalan, samo me čvaka, ja ga udarim, a on me gura“, naravno nije tu kraj, jer ona sipa bujicu najgorih monstruoznih reči kojima se može počiniti zločin ono tipa „ ubiću ga, razbiću budalu, polomiću mu kosti“ itd. Dara ispočetka sve pažljivo slušala, crvenela na sred časa, neprijatno ženi, nervira se, a ne može ništa da učini jel, sve dok joj jednog dana nije pozlilo u školi posle jednog takvog poziva. Završila je na Urgentnom.. Od tada je više ne zovu zbog njihovih zajebancija. Ja zapravo mislim da problem među ljudima nije razlika u godinama, već dosada koja nastaje viškom slobodnog vremena koje ljudi imaju, a ne znaju da ga učine kreativnim.
Na galeriji likova sa kojima živim i delim 60 metara kvadratnih, najača je moja starija sestra Jelena. Ubeđena je da je intelektualac samo zato što studira , a nije još ni do pola došla. Strašno. Svi mi je nerviramo, ali ona se isprazni na dva načina , što zavisi od broja uspavanih hormona u pms-u. Ili odvrne televizor, neke treš narodnjake,one iz Granda koje ja ne podnosim, uzme bočicu od dezodoransa ( to joj je kao mikrofon ) i otkine se riba od pevanja. Naravno, baba pizdi „Utišaj to , jesi popizdela ?“, a ova ga još više odvrne. Ako ne peva, onda plače. Za tu priliku napravila je u svojoj sobi zid plača. Majke mi ! Soba je okrečena u roze, ali to nije bitno. Na ulazu u sobu sa desne strane lujka je nacrtala temperama neke krugove i ispisala sledeći tekst „ Izgubila sam znam, na zidu plača sam ime ti napisala, posle tebe ja sam žena u ljubav ranjena“. Šta dalje da vam kažem. Tanja Savić i Grand parada! Piše tu još svašta, ali i Jelena i Ahmet. Zaljubilo se devojče u Turčina. Išla proletos sa majka Darom u Istanbul i otkinula za nekim Ahmetom. Kuje zlato na Kapali čaršiji, a ne konja po mjesecu…
Dopisivali se preko fejsa, ona trućka na turskom, on pokušava nešto na engleskom i završi se ta zajebancija. Ostade mu ime na zidu plača. Jebem te živote ! Smirila se jer je morala da uči. Kad već od ljubavi nema ništa, bacila se na spremanje ispita. U junu je očistila godinu, zaradila neku kintu i otišla u Grčku na more. Ja nisam nigde otišla. Osim na časove matematike i nacrtne jer sam pala na popravni za avgust. E trebalo je i to preživeti. Otišla sam jedan dan sa društvom na Adu i izgorela kao debil. Još imam trag kupaćeg kostima na leđima. Raspust sam provela čuvajući babu, po Darinom naređenju.
Dara je ono spolja kao flegma, al se jede iznutra. A kad eksplodira, nek se spašava ko može. Najbezazlenija rečenica koju može da izgovori, a da se u kući svi sklone od njenog pogleda jeste „ Kako preživeti sa idiotima?“
Ako ste pomislili da sam naslov ja izgovorila, eto meni zgode da vas iznenadim- Ali zbog svega što se dešava oko mene ili u meni, počela sam da upotrebljavam ovu Darinu rečenicu. Geni su čudo.
U ovoj životnoj priči nedostaje lik mog oca. Ne živimo zajedno. Bilo bi to previše i za maštu.

Moja uloga u stvaranju miroljubivog sveta

Moja mama ima neku teoriju da nam Bog na rođenju da određenu količinu pameti i snage i pusti nas u život. Počinjem zadnjih
godina da shvatam tu njenu teoriju. Zapravo, mislim da sazrevam.
Osećam to! Snagom svog zdravog razuma prihvatam dobro, a odbijam
loše, a snagom svoje čiste, mladalačke duše činim dobro i pokušavam da popravim loše.
Vreme neumitno teče i sve se brzo menja u svetu oko mene. Neke me
situacije plaše. Uhvatim sebe da sam nemoćna pred naletom sile i
agresije, ali se ne predajem. Sve što osećam bacam na papir i pišem. Raduje me da još ima onih koji čitaju, pa će valjda i ovo moje iskreno razmišljanje neko pročitati. Možda će pokušati i da razume…
Da,moja duša pati, ali ume da peva i sneva. Ja svoj revolt prema lošem iskazujem na jedan sasvim običan način, a ipak tako suptilan.
To činim kroz muziku , crtanje, pisanje i kroz bezgraničnu količinu ljubavi prema svojim najdražima, prema drugim ljudima i svemu što me okružuje.
Osluškujem svoje, ali i tuđa srca. Pokušavam da izgradim spone među ljudima, poput neumorne tkalje tkam ćilime razumevanja i ljubavi.
Neko će reći: „Mladalački zanos!“ Možda , reći ću ja, ali kada zanos prođe ostaće dela iza mene.
Ljudi se pamte ne po tome što jesu, već po onome što čine. Snagom svoga uma činim dobro i ogrnuta svojim umetničkim plaštom ljubavi borim se protiv zla. A pod mojim plaštom , verujte mi, ima mnogo mesta.

KINESKI LAMPION

Sivi zimski dan.Na autobuskoj stanici linije 26 na Trgu Republike uobicajena guzva.Tiskaju se oni bez kisobrana da stanu pod nastresnicu,jer prve pahulje pocinju da padaju zajedno s’ kisom.
Medju prisutnima, paznju mi privuce gospodja u crnoj bundi.Drecavo crveni karmin na njenim usnama bio je zastrasujuci za mene.Srecom,nije se smejala pa joj usta nisu izgledala kao kineski lampion za Novu godinu.Autobus je stigao,putnici koji su pokusavali da izadju bili su blokirani od doticne gospodje.Ponavljala je kao luda: “Pobogu pomerite se,pomerite se!”
Uz coktanje,guranje i obostrano nezadovoljstvo, gospodja se pravo s vrata ustremi jurisem na slobodno mesto.Mora zena da sedne…U neuspelom pokusaju da se spusti na sediste, sela je coveku u krilo.
-Pardon, rece sredovecni gospodin.
-Sta pardon!?, odbrusi gospodja sa crvenim karminom. –Mogli biste da ustanete!
-Kome?, upita gospodin ljubazno.
-Pa meni! Iskrevelji se ona a ja sam imala utisak da ce prozderati onog coveka.
-A sta mislite,gospodjo,da ja sidjem na sledecoj stanici pa se vi lepo raskomotite… , sad je covek vec izgubio strpljenje.
-A sta vi mislite, zakrestala je ona dok su joj se crvene usne krivile, -Da se malo nosite u picku metrinu!
Okrenu se besno od njega,predje pogledom preko svih nas kao da bi nas najradije sve poubijala i izdera se: “Sta bre buljite seljacine?!”
Izasla je na prvoj stanici.Toliko je mozga imala…O komentarima na njen racun ne zelim izjasnjavam,vec samo da kazem da ja mislim da ljudi nose bundu samo zato sto im je hladno 

GOODBYE JOBS

„Globalni svet postaje globalno selo.“Pokušavam da dokučim realnost u ovoj rečenici.Razvoj tehnologije,posebno informatike doneo je veliki pomak ljudskoj civilizaciji,ali kao i sva velika dostignuca i ova sa sobom nose tamniju stranu.Zapravo,svet nije ni crn ni beo-ali ono što ga boji jesu odnosi među ljudima.A koliko smo danas bliski međusobno?Da li je porodica i dalje stub svakog pojedinca?Da li se u školama dovoljno socializujemo?Kada smo poslednji put bili u gostima kod rodbine ili su nam došli u kuću dragi ljudi?
Svet vrtoglavo juri,ne zastaje,ne pita…Mehanički razmišlja samo o onome što je ispred njega,da mora stići,a poželjno je da bude među prvima,jer budućnost ne računa na „usporene“ , „neodlučne“ , „emotivne“-pu bre!Njih vreme prosto pregazi…
Ne mogu da se ne osvrnem na nedavnu smrt Stiva Džobsa,valjda,tvorca „Apple“ kompanije, I-poda,I-phona…
Među brojnim ispitanicima širom sveta najviše je bilo onih koji su njegovu smrt doživeli na sledeći način-citiram: „Pružio nam je do sada neviđeno.Nadamo se da će ljudi u kompaniji uspešno voditi poslove i da ćemo uskoro na tržištu imati I-phone 4“ – zavšen citat.
A niko se ne obazire na jebenu činjenicu da je upravo govnar Džobs stvarao,samo ono što se prvenstveno njemu sviđa.Još igrica,još zabave,još tržnih centara širom sveta,još robota u fabrikama…
Čovek postaje jebeno nehuman i previše sebičan u takvom svetu.Ima i onih koji postaju i ostaju moralno nezreli,a takvima se lako nametnu „ljudi“ koji će ih voditi dalje.
Ovo je stvaran svet oko mene,ali ja ga ne želim.Ne umem u njemu da funkcionišem.Plivam,tonem,izlazim na površinu da uzmem vazduh i nastavljam da plivam,da tonem da izlazim na površinu da uzmem vazduh…

ZONA BEZ DROGE

Jesenja izmaglica vukla se gradom. Tužno sivilo prekrilo je i lica ljudi i ogolela stabla. U mojoj duši tiha seta. Koračam ulicom u kojoj sam odrasla…
U njoj danas okupljeni neki drugi klinci, odrastaju u duhu vremena u kojem živimo –za mene teškom za razumevanje i tužnom poput jesenjeg sivila.
U grupi golobradih dečaka, zapazih „devojčicu“ duge plave kose. Neprikladno odevena za kišni , jesenji dan, neprirodno se kikotala naginjući se drsko nad dvojicu dečaka. Stresla sam se . To je Tamara, dete iz moje ulice koje poznajem od rođenja. Mala, slatka trinaestogodišnjakinja.Do stana sam razmišljala šta se dešava sa ovim detetom, da li njeni roditelji znaju kako se ponaša, da li je to u redu ili ja nisam iz „ove priče“? Previše pitanja, a sa mojih usana ote se tihi uzdah.
Čim sam ušla u sobu , ispričah sestri šta me zapanjilo : „ Sad sam na ulici videla Tamaru“. „Pa?“, upita ona nezainteresovano. „Nije mi jasno šta se dešava sa tom devojčicom.“ Moja sestra je i dalje igrala igricu i ne pogledavši me reče „E, svašta se priča. Mala više nije „mala“.“ Ustuknula sam pred ovim rečima i načinom na koji su izgovorene, kao da smo pričale o sivom kišnom oblaku koji će otploviti dalje…Želudac je počeo da mi zavija od gladi, od muke, od tuge od nemoći. Razmišljam u sebi, kada se dogodi taj momenat koji život polako pretvara u pakao? Gde je ta nevidljiva granica za koju ne trebaju nikava dokumenta, jer najčešće odatle nema povratka.
Naslonjena na zid pored prozora, kao da sam je u mislima prizvala, ponovo ugledah Tamaru. Mazila se kao mačka oko nekog visokog „lika“ koji je svoje šake stavljao na njenu zadnjicu. Zgadio mi se! Iznenada odgurnu Tamaru od sebe, dade joj neki paketić, uđe u auto i ode. Ona je stajala još par minuta i kao da je postala svesna da je neko posmatra, podiže glavu u pravcu mog prozora. Osetila sam se kao uljez shvativši da sve to nije trebalo da vidim, ali eto, opet sam samo nemi svedok . Podigla je ruku i mahnula mi…Nisam odmahnula. Celo moje telo bilo je ukočeno od novog saznanja, tuge i nemoći da bilo šta uradim. Možda sam i mogla već sutradan, ali reči su se cepale u grlu , a suze nemoći tekle su i pekle kao žeravice. Videla sam je na školskom stepeništu. Pušila je i gasila se polako kao i cigareta u njenim rukama . Bez sjaja u očima, bez želje da se bori, predala se starijem muškarcu sa kojim je otišla negde.Kao munja opekla me je ona sestrina rečenica: „Svašta se priča“.
Razmišljam opet u sebi, jer više nemam kome da kažem -ko je sve ovo započeo, šta je u njenoj glavi, šta rade roditelji, škola, društvo…Šta ja radim, osim što plačem i razmišljam. Strah da ćete biti odbijeni, već vas čini slabim…Ja nisam ništa uradila! Možda je ovo način da se iskupim. Tamara je umrla u Urgentnom centru. Našli su je pred ulazom u njenu zgradu, još je davala znake života. U mojoj ulici život teče dalje. Smenjuju se generacije. Vremena nam donose skupe zabave. Cena je previsoka, zove se mladost.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *