Saša Čokljat: KAJNE SARAJVO, ALLAHA MI!

Za ne vjerovati je kakvih budaletina danas ima na ovome svijetu. I u pravilu su takvi praznoglavi dobro situirani, ni na što ne misle, tupi do bola, štetočine. Kad s njima razgovaraš, puno je dosadnije od razgovora s bukvom jer se bukvi možeš iskreno povjeriti. Njima, i da se povjeriš, blijedo bi te gledali, dok bi im vid prolazio kroz tvoju glavu, prema nečemu sljedećem što bi tek tako mogli kupiti, požderati, konzumirati… Ako su muškarci, ništa ne rade ali na večer izvoze bijesne zvijeri iz garaža ili bolje da kažem da ih izvode. U grad. Na cugu, dobru večeru i poneku kriminalnu aktivnost, a inače su eto, na biroima za zapošljavanje. Ili uopće nisu. Imaju ribe, imaju mačke, a bogme imaju i viagru i cialis. E, al imaju i macane ali to su im jarani, prijatelji, drugari (i još poneki ali za njih nitko ne smije znati) i tu im već ne treba viagra. A ni cialis. Tu su – svoji na svome. Haha.
Ako su žene, onda su, naravno, dobro unovčene. U braku su sa velikim bankovnim računima i jadne, stvarno nisu sposobne razmišljati. Kako ćeš razmišljati o bilo čemu, kada sav kapacitet sivih stanica, koje su jako sive, upotrijebiš za pronalazak banke svoga života. Mislim, ljubavi svoga života. Ja ih potpuno razumijem. Teško im je jer imaju svoje probleme. Kupiti kod Armanija ili kod Channela. Bukirati paket aranžman za Maldive ili Južnu Afriku. Naravno, odavno znaju kamo idu. Pa, dobiju hrpu kataloga, na njima je sve lijepo nacrtano. Zar je bitno pod kojim suncobranom ležiš, sve dok to ne plaćaš jeftino ?
E, o ovome ne bih smio pričati, ne zato što još nisam rekao mami, tati, tetkama i prababi (o sebi, haha – pa znaju za mene od kad sam se rodio !), nego zato što bi kupovanje vjereničkog prstena trebalo biti iznenađenje. Ali dobro sad, on, moj sadašnjobudući ionako ne čita kolumne, pa ću ga u međuvremenu ipak iznenaditi ovim prstenom, kojeg sam nazvao « Together Forever ». I naravno, dva su prstena. Kad nabijem njemu na prst, e, onda moram i sebi. Ali to je ono što smo i željeli. Oba. I evo, konačno imamo ovo prekrasno prstenje, koje će on tek vidjeti.
Dogovorimo se Danijela i ja tako, da se nađemo ispred Bosmala. Prvo smo sjeli na naše staro mjesto i pili, ona cappuccino, a ja po običaju, dupli espresso. Pa onda njene teme i njena potraga za mužem (otišao da uplati lotto i nije se vratio), pa o poslu i kako svi znamo da treba dati ili plavu kovertu ili onu stvar, iako se plava koverta puno više cijeni ali koga god pitaš, nitko pojma nema kome treba dati. A svi uzimaju. I bogami, daju. Ovi što daju, ne znaju kome daju. A ovi što uzimaju, ne postoje. Al’ opet postoje. Jer da ne postoje, ne bi uzimali. A ovi što daju, sigurni su da uzimaju jer dobiju ugovor o radu na određeno. Ako si pohlepan (ili proklet, kako bismo mi rekli), pa želiš na neodređeno, onda ti mora bit veći. I deblji. Tanak novčanik nikome nije donio dobro. Kakve kartice.
Obišli smo sve što se dalo obići, usput raspravljali o tome kakav prsten bi onaj moj htio imati, ali to smo lako riješili jer oba smo željeli isti prsten. Jednostavan. S ugraviranim « Together Forever ». Zato jer će vjerenički ujedno biti i vjenčani. I baš kad smo se oboje divili kupljenom prstenju, evo ti iskoči pred nas ona Salkina Juliet, djevojački Dženana. Ma, jedna od onih… Onih… o kojima sam mlatio na početku. Udala se za nekog Oberhausena ali se rijetko viđaju. Kaže ona da se udala u najboljim njihovim godinama. Ona imala 25, a on 66. Juliet je sada već u tridesetim, a on je na aparatima, pa joj je dosadno. I tako… hoda po Sarajevu, pa se onda opet vrati gore… ne može bez informacija iz prve ruke ovdje.
– Šta, ti znači…. Jel se ti ženiš Adise i ko je tvoja buduća? A lijepe su ti te burme. Samo brate, obe nekako muške, preširoke, preglomazne. Nije ti to ba narukvica, nego prsten !
– A vidi Dženanu ! – malo sam ko bio iznenađen. Na njen ljutit izraz lica, Danijela doda : – Juliet, Adise ! A i ti ko da si senilan – namigne mi – Kako si Juliet, šta ima ? – smješka joj se Danijela.
– Evo, došla malo kod vas u provinciju, da vidim za neke nekretnine. Ne reče koja ti je buduća, Adise ! Al’ ‘ajmo neđe sjest, kafu da popijemo i da se ispričamo – reče sva uzbuđena i mi se složismo da malo posjedimo.
– Uf, Juliet, samo da znaš… Buduća je jedna koka, ma samo da znaš kakva. Prilično je bradata, bolje joj je da se nikako ni ne brije jer grebe kad se obrije upm…Visoka bogme 193 cm, poteška, pomasna… al i razvijena, mišićava.
– Uj, jebote, kakva ti je to?! – zijeva Dženana ko peš.
– Ma samo da znaš, kažem ti. Mrzim kad joj moram depilirat leđa i dupe, da prostiš. Ne zato što mi je teško, nego zato jer joj svaki kurac smeta. Uh, što lanu! Svaka dlaka, hoću reći. „Boli, pazi, pazi!“ A jake dlake, treba to depilirat! Jebenog je karaktera al‘ ni meni nije mane. Eno, već nekoliko mjeseci se nešto ljuti, jebi me ako znam zašto. Dobro peče uštipke i boji se horor filmova, al ona obožava ono čega se boji. Ma, sve u svemu, draga Juliet Dženana, moja buduća je najbolje stvorenje na svijetu, iako je zadrta ko ona stvar, da prostiš. Do daske ljubomorna al to nekako ublažava ogromnim količinama čokolade.
– Haaaaaaaa, hahahaha – Danijela se hvata za trbuh i jedva udiše zrak od napada smijeha. Pa se onda uozbilji i obrati Dženani: – Jest, Juliet draga, baš je takva, znam je ja, a ti mene znaš. Al voleeeeeee se… Adis bi život za nju dao.
– Pa daj Danijela, nemoj se smijati sad. Takva je kakva je. Meni dobra. Najbolja!
– Ma, naravno. Najbitnije je da si ti zadovoljan svojom dragom. U tvojim očima, nema ljepše. A i ne fali joj ništa – reče Danijela, a Dženana razrogačenih očiju zijeva, opet ko peš.
– Pa eto, i sinoć mi neki anonimus usput reče kako mi je draga slatka. Rekoh, jeste, slatka je ali ništa za tebe. Tvoj pokušaj je urodio neplodom hahaha…
– Ona je samo tvoja. Nek se anonimus ne miješa jer nema šanse kod tebe. A ni kod nje – opet se Danijela stade smijati.
– Hej ja to ne razumijem tebe. Ako te jedna perzona stvarno voli, ona će akzeptirat tvoje mane, ja? Kao i ti njene jer niko od nas nije perfektan. Kajne perfekcion majn ti. Ti ne ideš na mlađe, Adise, jaaa, neg’ na starije i da oženiš žemsku sam’ zato jer zna peći uštipke i bojati se filmova, to ti ja ne b’ nikad uradla tako jer sa njom ćes da živiš još par godina i ‘oćeš li do kraja života samo uštipke da jedeš? Moraš sad dobro da ajnfah plaho misliš, man. Majn Got, jel b‘ ti uštipke samo il možda i nešto skuhato? A ja znam peći i njemačka jela i talijaniš i vrancuziš. Vaša baš i ne znam jer sam zaborav’la al’ ja imam starog čoeka, pa eto… On i ne jede oto, više voli hape – izbifla Dženana Juliet.
– Pa znaš Juliet, ona i kafu skuha svako jutro, pa me zove dok se nije ohladila. Naravno, ako prije toga ne sjebe sve po kuhinji. Onda viče i lupa i tako me probudi. Trampava je malo, pa je zovem međed. Ali zato redovito pegla i usisava prašinu. Juliet, ma ja bih sa svojom dragom do kraja života živio od uštipaka i… da prostiš – seksa. Voli ona i ćevape, pa naručimo mi i ćevape ponekad. Naravno, ako se prije toga ne posvađamo. Ako se posvađamo, onda jedemo smoki. I rum pločice. Kad voliš, vjeruj mi – ne biraš je li uštipak ili šipak.
– Ja, und? Šta ondak? Ondak nema ni kafe ni uštipaka ili šta? Kako ona misli dijete da ‘rani sutra? Sa uštipkom? Da kaže, dajn uštipak , za fruštuk i esen? – užasnuto će Dženana.
– Ma ima. Onda prvo ide rasprava od jedno dva i po sata, pa se onda sjetimo da bismo mogli popit kafu, pa onda ide ono: „Hajd ja ću! De nemoj ja ću. Neš’ ti. Ma ja ću!”, pa se i oko toga posvađamo i dok ja kuham, ona stoji kraj mene i čeka. Onda kada počnemo piti kafu, počnemo se i seksat. I tako se kafa ohladi i onda mislimo… šta li je još otvoreno da nešto i jedemo. Obožavam je! Uvijek se sjeti da ima griza, pa ga skuhamo na vodi. Ali pregladnimo i griza bude malo, pa počnemo otimat jedno drugome i posvađamo se jbg.
– Hahahahaha… jooooj umrijeću! – opali Danijela – To je ljubav! Pusti hranu… Ti se hraniš njenom ljubavlju, Adise – opali Danijela drugi put.
– Nas dvoje smo utjelovljenje ljubavi. Mi smo jedno drugom duhovna hrana. Jest da nismo jeli jedno 10 mjeseci al’ ko da je to sad neko vrijeme!
– Ma nema veze Adise. Imam ja svog čojka u Njemačkoj – oglasi se Dženana Juliet. Znaš kako se kaže, ko se svađa, taj se i voli, ja? A druga stvar, alzo daklem, barem nećeš umrt pored nje jer ćeš uvijek imat uštipaka i kafe, a seks će joj pomoći da skine koju kilu, pa ne morate ići u fitnes študio jer imate fitnes kući, gratis. Al’ ne mere ona nikad bit ljepa ko ja! To da znadeš kad budeš sam – odbrusi odlučno Dženana.
– Ma nije da se mi svađamo. Kod nas samo sijevaju varnice. Al’ znamo nekad bit i mirni, ako jedno od nas nije kod kuće. A i nisu samo uštipci… Nadam se da će mi moja draga oprostiti što se nisam sjetio da je pred prošlu Novu godinu pravila sarmu. Prvi put u životu! I dobro je ispala, samo ne znam je li stavila rižu, al ko da je to bitno… I da, ispekla je pile s krompirom i pozvala prijateljicu. Sve su smazale. Kad sam pitao ima li pileta, rekla je da me jebalo nako malo pile. Al ko da je to važno. Dakle, osim uštipaka, zna još napravit sarmu i pile. Nije da je branim ali je vatrena i obećava dobru karijeru kuharice i supruge. A to s težinom, to su ti kod nje više mišići. Znaš, ona je s Trebevića, kršna, ko međed.
– A i bolje da ljulja, nego da žulja hahaha – reče Danijela.
– Ondak, šta želiš više Adise? Treba viza i deviza? Kod mene ima, naturlih, a ti idi pa je što prije ženi, dok je neko drugi nije zaprosio.Vidiš, ja sam se skroz već pošvabičila, niti znam uštipke da pravim, niti sarmu. Baš sam dojčer iberales. I ne b’ se mijenjala s tom tvojom, sam’ da znaš…
– Ma, naučit ćeš ti, naučit će tebe moja Šošana. Tako se zove. Jaka cura. Ma čekam da nađe odgovarajuću vjenčanicu, treba šivat neku specijalku, nema tako velikih modela, pa dok ona pronađe odgovarajući materijal itd, a i djeveruše mora naći. Poželi nam sreću.
– Pa tako ti znači! Dok ti buduća kroji vjenčanicu, ti krojiš plan šta i gdje bi se zadovoljio. Povaljotku bi ti! Ne dam se ja tako lako. Aaaaa, najn. Ne, neću da učim da pečem uštipke. Ja ti znam njemački i talijaniš kuhat, a tu vašu kuhinju sam zaborav’la jer sam udata za Nijemca. Ja dobro zadovoljajem. A muž imo infrakt, pa ne smim. Mogu ti pokazat bolan, ajd’ otpusti ovu – pokazuje na Danijelu – pa da idemo. Jest da mi je prsten prevelik, al ja to smanjim. A ta je tvoja muškarača neka. Aaa, da t’ pokažem tehn’ke šta znam po dojčlandski?
– Mene samo Šošanka može zadovoljit, Juliet draga. Kad me ona uhvati svojim ručetinama, pa me zažvali, ja ne dolazim do sebe satima. Kakve druge, ni jedna joj nije do koljena. Doslovno. Sve su preniske. A i svaka je se boji, svaka niže od Trebevića. Inače, ona se bavi usmjeravanjem vukova. Usmjerava čopore zimi, da ne idu na stada. A priznala mi je da je i ona jednom priklala ovcu – zubima. Prvo nisam vjerovao, onda je kupila kokoš živu i odgrizla joj vrat. Najviše voli sirovo. Ja samo krojim plan, kako da joj umaknem, ako nešto zgriješim. Ima jaku ruku.
– Adise, opasna ova tvoja vučica s Trebevića. Ja bih se plašila bavit usmjeravanjem vukova. Opasno je to. Ali ako tvoje mače to voli, onda je ok – izrecitira Danijela.
– Ja poslaaaaaaaa jakog – Dženana Juliet napravi oduran izraz lica.
– A te trebe s Trebevića su strava opasne vučice.. Eeee… pa, sad se sjećam da si mi pričao da ima zeznut posao. Divim se tako hrabrim ženama. Svaka njoj čast! Ovo je sad sve nešto razmaženo, pekmezasto… To je prava žena za brak. Još tako vatrena u krevetu … Čovječe, koji si ti sretnik! Evo, ja sam djeveruša. Ne propuštaj tu vučicu Šošanu – reče Danijela i natjera me na smijeh.
– Ma, svaka ti je na mjestu, Danijela. Ona i ja smo sudbinski vezani. Kad god je vidim kažem WUF! Moram joj nekako javiti da ima jednu djeverušu, super. Samo, nemaju telefon ali ću probat preko vojnih releja ili po kuriru. Puno ti hvala.
– Ma, nema na čemu. Tu sam za vas. Nego, ima i onaj golub pismonoša… pa da joj ga pošalješ, da prhne do planine? A za djeverušu dogovoreno. Nema mijenjanja ni djeveruše, a ni vučice s Trebevića! – izjavi Danijela i lupi šakom o stol.
– Ja se slažem. Ah, kako li joj je sad gore u planinama… – rekoh.
– Zna ona kako joj je. Žena – borac! To je za brak, a ne ove sad… metiljavke. Čim se s vukovima bori, to je žena o kojoj pjesme treba pisat!
– Junačke! – rekoh s teškim uzdahom, dok nam je Dženana Juliet već bila sva purpurna u licu i lupkala nogom o pod.
– Junačke… nego šta … za junakinju! – odlučno će Danijela – A i kršna li je…. – doda.
– Kršna bogami, ko od stijene odvaljena. Vučica moja!

A onda će Dženana Juliet kroz suze: – Kako to od srca kažeš, da je vučica tvoja, životinjo. Znaš, da si jediti s tim skupim prstenjem, ni u pako s tobom ne b’! – briznu u plač.
Mi je gledamo, isčekujemo, a ona se okrenu prema šanku i viknu iz sve snage : – Konobar ! Calen bite!!! Onda ustade, pogleda Danijelu, pa mene i ljutito odbrusi: – Balkaniše švajne! Kajne Sarajvo više, Allaha mi, ne zvala se ja Juliet!

Na povratku, Danijela i ja smo se i smijali i plakali.
– Ovako nešto još nisam vidio.
– A svakakvih budala ima, Adise. Nego, hoće li se Edi svidjeti prsten?
– Ma ima da kaže da je pravo dobar! Djeverušo draga.
– Ma u svako doba, drug.
***

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *