Zdenka Feđver: Nekoliko kratkih priča

OCMOLJENOST

Izašla sam iz voza, nesigurna da li je uopšte svanulo.
Ono što vidim na nebu, ali samo ako uporno tražim, okruglo je, izgleda kao sunce, ali može biti i pun mesec. Niti zrači, toplo, žuto, kao što smo navikli, niti greje, niti žmirkam dok u to gledam.
Iznad mene i nekoliko metara ispred, magla je, ali magla koja se cedi, puzi niz krošnje, krovove, kroz vazduh.
I odjednom, paf!
Nešto mokro klepi me po glavi.
Kiša nije, jer je preveliko, nije ni ono od ptice, jer pipkam glavu i proverila sam. Kosa mi je mokra kao da sam dobila većom krpom po glavi. A asvalt je suv!
Možda je tako nastala ona izreka – Udaren mokrom čarapom?

BEOGRAĐANI

Podne je.
Nemoguće je da baš svi kasne na nešto veoma važno.
Pešaci pretrčavaju i na zeleno i na crveno. Vozači su neprestano u stavu za start i za psovanje, a znaju, kao i pešaci, semafor sebi da prilagode. Tramvaj se ne čeka, trči mu se u susret ili za njim. Ulazi se „na laktove“, a izlazi „na iskakanje“.
Skockana kao i Beogradjanke, sasvim lalinski koračam. Čim se pojavi žuto, stanem. Vozači, izbačeni iz kolotečine, s nevericom me odmeravaju. Hteli bi sve po spisku, no priznaju poraz.
Bez aduta su da makar sirenom zapište.
Sigurna u sebe, mirno uzvraćam poglede.
Grad se prvo stopalima upoznaje.

RUČAK

Sedim sama, za stolom u uglu. Ručam u stilu „Ja nisam odavde“ – i nevaspitano prisluškujem.
Na sredini restorana nekoliko spojenih stolova, sa vremešnim, polutreznim parovima i, u tim godinama, podrazumeva se, bučnom raspravom o seksu.
U uglu nasuprot mene, žena, takodje sama, sa debelom dioptrijom, bori se sa vidom i ogromnom porcijom ćevapčića, luka i krompirića. Na momenat prekida borbu, osluškuje šta sredina priča, pa se okrene zidu, poverljivo mu šapuće, sačeka odgovor, pa opet šapuće, dugo, dugo…
I gromoglasno naručuje pivo.
Tvrdim, ona se najbolje provela.

VEČERA

U hotelu „Beograd“, naravno u Beogradu, probudilo me vlastito češanje.
Sa obe ruke češem vrat, svrbi me, gušim se, treba mi vazduha… Sva zblanuta, palim svetlo, otvaram prozor, gledam se… Izujedana po vratu, nogama, rukama…, tražim dželata, a on mirno čuči na zidu, nespreman na moj lov.
Recepcionari nisu zblanuti. Plaćam punu cenu.
Zahvaljujući Miri i somborskim zaštitarima iz „Agroinstituta“, saznala sam: izujedala me Medena buba, crvenkastosmedja, hraneći decu. Hrane se svilom, lanenim proizvodima, papirom, kožom… Odrasli to ne jedu. Samo larve.
Hvala im na imenu.
Mogla je biti zunzara.

BEOGRAĐANKA

„Tepšićka, uspori! Nisi u Beogradu!“ – stalno sam je opominjala.
Probudila me u osam (zaspala sam u dva), da proveri da li sam kod kuće i da najavi posetu – za desetak minuta.
Sva u grču, stigla je u pola jedanaest, obavila nekoliko telefonskih razgovora, istresla kafu na eks i krenula u juriš po Somboru.
Bez želje da se pridružim jurnjavi ili da kaskam, kao pravi kočničar, uspešno sam usporavala gošću. Verovatno i nervirala, no nije mogla bez mene.
I, sve smo obavile.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *