Ljiljana Đokić: MOJE NOVO LICE

MOJE NOVO LICE

„Probudila sam se. Znam da ne sanjam, gde god da sam. Opet taj jezivi bol!! Lice me peče, kao da je neko bacio vrelo ulje po njemu. Ja sam masa bola, koji se ugnjezdio i pulsira u mom središtu. Zašto sam se probudila!!? U snu sam bila žena, vedra, vesela, a sad sam opet samo telo koje pati“.
Trepnula sam sa velikim naporom, pomerila prste na rukama i nogama, da proverim šta uopšte mogu da zapovedim svome telu. Sa tim pokretima, polagano mi se vraćalo i sećanje.
Pre dva dana Vanja je došla na privatnu estetsku kliniku da izvrši operaciju lica koje joj unakaženo u saobraćajnoj nesreći. U toj saobraćajki, skrenula je sa puta, udarila u stub, kola su se zapalila. Imala je sreće, kažu, iako je bila noć, ubrzo su naišla druga kola, spasli su je. A bolje da nisu, jer je ostala reš pečena, opekotine po telu, licu, rukama. Zadnje što pamti je kako vozi, mrkla je noć, i ništa ne razaznaje, osim puta koji osvetljavaju svetla automobila. Put je bio čist i suv, pocrneli sneg pokrivao je okolna polja. Bila je sigurna, iako napregnuta i usredsređena na vožnju, noću joj se uvek činilo da ljudi iskaču na put iz pomrčine sa strane. U tim trenucima je obično skidala nogu sa gasa, da uspori, i čvrsto stiskala volan plašeći se same sebe i instiktivne radnje okretanja volana u stranu. I odjednom, opet taj osećaj da u vidno polje sdesna utrčava neka prilika, ona gazi po kočnici, mota volan ulevo. Kontrolu nad kolima preuzima neko ko nije ona, nevidljiva sila, ona više nije ni vozač ni pilot, uleće u sneg, poskakuje po njemu, mrak presecaju svetla farova, kao light-show na vrtešci. Nešto čvrsto i teško isprečilo se, sile kretanja i sile mirovanja sudarile su se stvarajući razarajući momentum. Prvo strah, onda tišina, ni udar, ni bol, ništa, samo tišina i potpuni mrak, neko je isključio light-show.
Sledeća slika je bolnička soba, ona nepokretna leži sva u zavojima. To nije ona, ona je nešto i neko drugi. Ovo je grudva bola, oganj vreloga gvožđa što teče venama! Zavoji su obavijali njeno telo da se ne bi raspalo, eksplodiralo od tolike vreline!
Mrak, i bol i patnja, i neki šapat u blizini. Doktor, sestra, pacijenti, ko je to? „Hoće li mi neko pomoći? Zašto sam sama??!!“, vrištala je nemo iz svog usijanog kaveza, pružala ruke da ih dohvati, kao da je dodir hladan, lekovit i isceljujući!
Onda bi došao san i sa njim mir, predah od bola. Često je u tim pauzama sanjala, i to jedan te isti san. U snu ona, Vanja, nije Vanja, ni likom ni imenom.
„Ogromnu, modro plavu, vodenu površinu Trondhajm fjorda Šila je obuhvatila pogledom, i vodu i zelene, strme obronke, koji su se spuštali do same vode. Pogled joj je prodirao u dubinu, stotine i stotine metara ispod mirne i glatke površine vode. Dno je bilo izbrazdana, stenovita konfiguracija raspukloga glečera, u čije pukotine se ulila voda i napravila fjord. „Dole je mračni Had“, tekle su joj misli, dok je mirnim pogledom bez fizičkih ograničenja u širinu i dubinu posmatrala taj prostor očima nekoga ko u njemu boravi. Nije osećala strah, niti ugroženost.
Ipak, mirnoća trenutka i okruženja se samo njenom pogledu prikazivala. „Unutra je buktinja. Rajska priroda je nad vodom, a pakleni Had u vodi. Koegzistiraju.“ A ona, Šila, deo je te dvojake slike, mirne i uzavrele, gleda sebe spolja, kao da je njeno jedno od dva dela sastavljeno, oba imaju njen lik, kao klonovi, replike, jednojajčani blizanci. Jedan od njih je anđeo čuvar, ali ne zna koji.

Ona bi da prodre u Had, da upozna i oseti uzavrelost, privlači je ta nevidljiva buktinja, ali kad se približi površini vode da bi je licem dotakla i kroz nju prodrla duboko, istog trenutka se pojavljuje nova slika.
Anđeo čuvar, korača nevidljivim stepenicama, izlazeći iz Hada u ovozemaljski prostor i svetlost, nosi u rukama mirno, uspavano telo nje same, sasvim spokojnog izraza lica. Trenutak prelaska iz vodenog sveta u vazdušni, izaziva promenu na nepomičnom telu. Voda, od neprozirne tečnosti bez gustine koja se trenutačno spira sa lica, postaje neprozirna gusta masa koja sliči nekom glicerinu, koji se sliva niz lice ali mnogo sporije, praveći nevidljivu masku, i otisak lica. Trenuci slivanja te silikonske materije traju, ali kada se sve slije i lice ostane suvo, slika se naglo menja, ostaje samo mirna vodena površina. Smrt ili rađanje, ili samo promena percepcije?“
Posle nekog vremena, Vanja nije znala koliko, prebacili su je iz intenzivne nege u običnu sobu. Bila je sama u sobi, potpuno neobično za srpske bolnice. Bolovi su nestali, ali je koža zatezala u predelu brade, usta i vrata. Iz pukog neznanja, mislila je da je prisustvo bola srazmerno težini opekotine. Nije znala da opekotine trećeg stepena ne bole, ali se koža ne regeneriše.
„Ili sam težak slučaj, ili je to Miloš sredio“, mislila je Vanja. Krevet je bio pored prozora, sa divnim pogledom na krošnju procvetale magnolije.
„Koliko sam u bolnici?“, užasnula se, „kad su magnolije procvetale!?“ Za trenutak im se ipak poradovala, živnula, možda je čak i blagi osmeh nastao na njenom licu, ili onom području glave što se licem zove. Još uvek se nije videla u ogledalu, nije ni žudela niti se požurivala. Odlagala je da vidi sebe.
Odlagala je da vidi i druge, branila im je da dođu, slala pozdrave i ohrabrujuće poruke preko doktora i sestara. Nije videla ni Milenu. Nije znala zašto se tako oseća, ali po prvi put u životu je potpuno slušala svoju intuiciju, koja joj je govorila da nije još stigao pravi trenutak za suočavanje.
„Za sve u životu postoji pravi trenutak, da, da, ali za ŠTA je trebalo sada čekati? Da se prikaže svojoj ćerki u pravom izgledu, nakon nesreće, sa svim tim opekotinama, ranama i ožiljcima? Činilo joj se potpuno uvrnuto, ali je i dalje želela samoću, da bude sama sa sobom.
Jednog jutra je zamolila sestru Milicu da joj donese ogledalo, što veće. Želela je da joj dan započne osvešćenjem.
Mnogo dana i noći, Vanja je razmišljala kako da se pripremi za susret sa svojim novim licem, da li da očekuje nešto, da postavi donji nivo prihvatanja kao na primer: Ako imam oči, nos, usta , u redu je biću zadovoljna. Ali znala je da ih ima, videla je dobro, sa malim ograničenjem u širini vidnog polja desnog oka, mogla je da diše, pipala je svoj nos, svoje kapke, otvarala je usta, čak je odskora i žvakala hranu, ne samo gutala. Zamišljala je svoju kožu lica, istopljenu, razlivenu i zalepljenu nevidljivim lepkom, usne iskrivljene i razvučene ka bradi, crvene i crne ogromne fleke od obraza preko oka i čela sve do korena kose, na mestu ušiju grudvice zbrčkane kožne mase. Kosu nije ni zamišljala, nije je osećala pod zavojima koji su joj obavijali glavu.
Mučeći sebe i zamarajući se svakojakim užasnim prizorima, neprepoznatljivog sopstvenog i ljudskog lika, na kraju je zaključila da je videla sve najgore što je mogla da vidi. Videla je sebe ružnu, izobličenu i samo znanje a ne prepoznavanje joj je govorilo da je to ona. Vežbala je prihvatanje sopstvene ružnoće, i navežbala ga je. Osećala se spremnom za susret.
Samo Milicu je mogla da podnese u tom činu, jer Milica nije mnogo pričala, nije zapitkivala niti nudila više nego što profesija nalaže. Imala je blag saosećajni pogled iz koga Vanja nije mogla da zaključi ništa o svom fizičkom izgledu i istovremeno je mogla da vidi sve što joj je trebalo. Na Miličinom licu Vanjina ružnoća se nije ogledala.
Milica je donela ogledalo iz svoje sobe za sestre i okačila ga u Vanjinu sobu na mesto iznad lavaboa.Vanja je prilazila nesigurnim koracima teškog ranjenika koji još jednom preispituje svoju odluku, daje sebi vremena da se predomisli, i ovaj hod pretvori u redovnu dnevnu šetnju po sobi.
Milica je posmatrala ćutke sa strane, već je naučila da joj ne pomaže u nečemu što Vanja može sama. Gledala je pažljivo i uznemireno, ustreptala ali spremna da prihvati Vanjinu reakciju.
Zadnji korak pred lavaboom, Vanja je načinila vidni napor, i u jednom, dužem koraku utrčala u vidno polje ogledala. Kao da sebe uteruje u situaciju, kao da je jednim pogledom htela da obuhvati prizor, ne postepeno, nego sve i odjednom, u jednom dahu. To je bilo karakteristično za nju, uvek se sa nedaćama i neprijatnostima suočavala sveobuhvatno i invazivno. „Ko preživi pričaće, jer što me ne ubije, ojačaće me“, hrabrila je sebe istovremeno ne štedeći sebe, ne trošeći snagu postepeno.
Videla je Milica da Vanja pokreće usne, ali nije ništa čula. To je Vanja nemo izgovarala svoju mantru „što me ne ubije, ojačaće me, što me ne ubije ojačaće me,“ i gledala u lik u ogledalu. Bilo je kao u njenoj mašti, jednako ružno i teško za gledanje. Ovaj bol i gađenje prema sebi, proživela je milion puta zamišljajući svoj lik. Spustila je pogled sa ogledala, pognula se i uhvatila rukamu za lavabo, skupila ramena, smanjila se do veličine bubice, upala u lavabo, propala kroz rešetku i nestala u slivniku.
Zvuk tihog, ali jezivo bolnog jecaja prenuo je Milicu iz užasa i vratio je u stvarnost iz koje je za trenutak pobegla. Pritrčala je Vanji, obuhvatila je rukama, privila u zagrljaj i pustila je da plače. Primila je njen bol, rastakala ga svojom saosećajnošću. Nakon par minuta Vanja se smirila, podigla pogled ka Milici tražeći spas u njenim očima. Pošle su ka Vanjinom krevetu držeći se za ruke, kao dve prijateljice. Vanja je legla u krevet, zaklopila oči, i odlutala negde. Milica je još dugo sedela na stolici, dok se nije uverila da je razorni talas prošao.
Kasnije u toku dana Vanja je poslala Mileni poruku. „Danas sam videla svoje novo lice“. Sutradan je slikala sebe mobilnim i poslala joj MMS.
Vanja je provela u bolnici još mesec dana. Tokom tog perioda, nikog nije primala u posetu, sve do izlaska iz bolnice. Došli su po nju Milena i Miloš. Sve su obavili ćutke, razmenjujući samo reči koje su bile potrebne da bi operaciju izlaska iz bolnice završili uspešno i efikasno. Vanja je prepustila Mileni da je obuče kao da je ona malo dete, a Milena mama. Obe su verno i iskreno igrale svoje uloge u toj iznenadnoj životnoj podeli!
Miloš je trčao po bolnici, završavajući papirologiju, tražeći kolica za Vanju. Milica i dr. Živanović su ih ispratili, podsećajući da za petnaest dana dođu na kontrolu.
„Sa novim licem ništa više nije isto, odakle da krenem!?“, mislila je Vanja, uronula u sebe, propuštajući da gleda svoj Beograd na putu do kuće.

MOJA MILENA

„Milena je mlada devojka, dvadeset godina, pravi predstavnik Y-generacije. Nosilac je novih stavova i uverenja, dobro se oseća u svojoj koži. A kad se ne oseća dobro, ode i prepravi tu kožu, i opet se dobro oseća. Zahvaljuje tehnologiji i svome ocu, koji su joj to omogućili.
Milena je lepa. Kažu to i drugi, ne samo ja, njena majka. Kažu još da smo obe lepe, Miloš nas je terao da se prijavimo za konkurs Majka i ćerka. Da zaradimo neku paru, a ne samo da ih trošimo. Moje pare nikad nije računao, bile su suviše male u poređenju sa milionima koje je on obrtao. Ništa nije razumeo, zato smo se i razišli.
Nikad nisam htela da se prijavimo na taj konkurs.Užasavam se estetske hirurgije i estetske kozmetike, jer su majke i ćerke sve više ljute suparnice u potrazi za gosp. Pravim. Konkurencija mladim devojkama više nisu samo druge mlade devojke nego i njihove mame koje produžavaju svoju mladost i dobar izgled veštačkim tretmanima. Konkursi „Mama i ćerka“ su samo još jedno u nizu licemerja savremenog društva i dobar marketinški potez kozmetičkih kuća.
Milena i ja se nismo dobro slagale, ali to sam uzimala za normalno. Smarala sam je svakim svojim pitanjem, komentarom ili primedbom. Otac joj je držao stranu, i blagonaklono gledao na te njene intervencije, ulagao je u njenu budućnost, tako je to opisivao!!?
Ja sam se bunila, opirala, neslagala, ali puštala. Dok je škola išla, imala sam opravdanje da ne dižem veliku buku. I što se ona više opravljala, – prvo je malo ispravila nos, onda je malo podigla očni kapak, zatim je malkice napunila usnice, – ja sam sve više mrzela estetske hirurge, gnušala se izgleda i pogleda žena sa bilborda! Samo sam čekala kada će mi najaviti povećavanje grudi!
I evo nas sada kako razgovaramo o estetskoj operaciji! Mojoj operaciji!! “
“Mama, nisi izašla iz stana nedelju dana. Zadnji put smo išle na izlet, kao da smo izvršavale neku sabotažu, krijući se po šumama, tražeći plaže na koje niko ne dolazi. Mama, moraš nešto da uradiš! Znam šta misliš o estetskim operacijama, ali ona je za tebe jedini spas. Da li me slušaš šta ti govorim?”.
“Slušam, slušam, tvoj glas je promenio tonalitet u tih par rečenica”, odgovorila sam ravnim glasom.
“Da li si, osim tonaliteta, registrovala i sadržaj tih rečenica?”, nastavila je Milena sa pitanjima.
“Jesam Milena, mada nisam morala. Iste rečenice ponavljaš, čini mi se večnost.”
“I?”, pustila je da to I u tišini naraste, i ispuni fizički prostor koji nas je razdvajao. To I se raširilo, poraslo, pretilo da mi sedne u krilo.
“I? I? Šta I?” odgovorila sam na pitanje pitanjem, podižući glas i ja. Valjda mogu sebi kao majci to da priuštim, iako sam se pretvorila u nakazu.
“Prestani da se sažaljevaš, uradi nešto, molim te. Barem je danas to sasvim moguće. Odbaci te bajate i uvrnute principe o estetskoj hirurgiji. Evo, ako se ti operišeš, ja obećavam da više nikad neću da se prepravljam.”
Ja sam širom otvorila oči iznenađena izjavom, sve u neverici da li sam to dobro čula. Milena je sagnula glavu, oborila pogled, zurila u pod i ponavljala mu, tiho od nemoći:
“Ne mogu da te prepoznam, ne mogu da te prepoznam, ne mogu da te prepoznam”.
„Dobro, pristajem, vodi me na tu tvoju kliniku. Ali hoću da napišeš to što si sada obećala.“
Milena se trgla, sad ona ne verujući svojim ušima, upitno me pogledala tražeći u mom pogledu i izrazu lica potvrdu mog pristanka. Skočila je do mene u jednom koraku, zagrlila me, počela da ljubi moje crne fleke, moje ožiljke na kapcima i čelu. Suze blagdane su pokvasile i njeno i moje lice. Tračak nade je ispunio naše duše da sve opet može biti lepo i normalno.
„Idi po papir i olovku“, prekinula sam zagrljaj. „Ja ću da diktiram, ti ćeš da pišeš, u redu?“.
„U redu“, cvrkutala je, sedajući za sto, spremna za pisanje.
Počela sam:
„Ja, Milena Pavlović, izjavljujem da se više nikada neću podvrgnuti operaciji lica i tela u estetske svrhe, osim ako to nije moja zdravstvena potreba. Na održavanju i uvećanju svoje spoljašnje lepote radiću unapređivanjem svoje unutrašnje lepote.
Beograd, 22.05.2008. godine.
Potpiši se. „ završila sam diktat.
„A sad ti piši mama, a ja ću da diktiram“, uživela se moja Milena u ulogu spasioca.
„Ja, Valentina Nikolić, obećavam da ću već danas započeti pripreme za operaciju mog lica, koje mi je naruženo saobraćajnom nesrećom 27.januara 2008. godine. Zahvaljujem Bogu što me je ostavio u životu i omogućio oporavak. Čoveku zahvaljujem što je izmislio i usavršio prekrajanje kože, i omogućio mi da se nadam zadovoljnom životu. Obećavam da neću posustati i odustati, obećavam da ću ovu nameru sprovesti do kraja.“
Napisah sve ovo i potpisah se tog četvrtka, 22.maja 2008. godine, ja Vanja Nikolić, majka, i žena unakaženog lica.
Milena je za ponedeljak zakazala pregled kod njenog doktora, na prestižnoj beogradskoj privatnoj klinici za estetsku hirurgiju.
Doktor X, namrgođen muškarac srednjih godina, dočekao nas je u svojoj ordinaciji. Milena mi je šapnula da ne obraćam pažnju na njegov izgled.
„Uvek deluje tako smrknuto i zabrinuto, nije to zbog tebe i tvog izgleda“, hrabrila me moja devojčica.
Milena mu je predala svu dokumentaciju iz bolnice. Ordinacijom je zavladala tišina, dok je on čitao dijagnozu i otpusnu listu. Ja sam razgledala prostor oko sebe. Manje je više, skromno i otmeno, istovremeno. Kad je završio pregledanje, obratio mi se:
„Gospođo Nikolić, razumeo sam Milenu da ste ovde da razmotrimo mogućnosti i uslove za rekonstrukciju kože vašeg lica. Da li je to i vaša želja i namera?“
Smrzla sam se od pitanja i uplašila od značenja reči rekonstrukcija. Ipak, brzo sam se sabrala i odgovorila:
„Da, želim da se operišem. Objasnite mi molim vas šta znači rekonstrukcija.“ Pričao je, crtao, pokazivao na računaru slajdove sa raznim primerima drugih osoba koje su izvršile rekonstrukciju lica. Izgled Pre- Izgled Posle. Gledala sam njegove ogromne ruke, duge koščate prste, činili su mi se preveliki i nezgrapni za filigrantski rad koji treba da obavi nad mojim licem, tako malim da bi moglo stati u njegovu šaku.
„… I zapamtite, vaše lice više nikad neće biti kao pre nesreće, to morate prihvatiti. U suprotnom, sve ovo što radimo biće uzaludno krpljenje.“
Upotrebio je reč krpljenje, kao da sam ja haljina kojoj treba zakrpa da pokrije pohabano mesto. Žacnulo me, ali sam razumela zašto je to izrekao. Izašla sam iz ordinacije sa željom u srcu, prvi put od nesreće osetila sam želju da ponovo uživam u životu.
U narednim danima i nedeljama, Milena i ja smo se bavile osmišljavanjem mog novog lika, udubile smo se u temu, pretraživale i čitale po Internetu, izučavale tehnike, upoznavale se sa predoperativnim postupcima, i sa postoperativnim tokom. Crtale smo i verovale da nas moje buduće lice gleda sa tih crteža.
Crteže smo nosile Doktoru X, kao što se skice nose krojačici. On je i dalje bio namrgođen, mi smo ga i dalje zvale Doktor X, i njega i američkog lekara koji je trebalo da gostuje na klinici i da me operiše. Operacija je zakazana za 08. avgust. Miloš je platio operaciju, samo je pitao „Koliko treba?“ Dala sam mu novo ime Zadužbinar, moje novo lice bilo je njegova zadužbina!
Ispunjavala nas je nova radost, nova vera u budućnost, bile smo sigurne da će sve biti dobro nakon operacije, drugačije i bolje nego što je bilo pre nesreće.

EPILOG

Skinuli su mi zavoje. Milena mi je oprala i isfenirala kosu, sestra me je našminkala da mi pokaže kako ubuduće treba šminkom da prikrivam nesavršenosti svoga lica.Milena me je obukla. Svi su se skupili za svečani trenutak, muvali su se po bolničkoj sobi kao da se spremamo za svadbu, Mileninu, moju, Miloševu, našu. Svi su mene videli, ja sebe nisam. Njihova ozarena lica su mi govorila da sam lepa barem koliko na crtežu! Radost je ispunjavala vazduh sobe, iskrila je i bojila jarkim tonovima.
Kad su sve pripreme bile gotove, Milena me je posadila na stolicu. Veliko ogledalo, prekriveno čaršavom stajalo je ispred mene. Osećala sam se kao spomenik koga treba da otvore i prikažu za javnost.
Milena je sklonila čaršav, i u ogledalu se ukazalo lice miša. Da, miša, miša!! Viđala sam to, kad gazde liče na svoje kučiće. Svi su se razdragano smejali, Milena, Zadužbinar, Doktor X, očekujući od mene istu reakciju. Ja sam od neverice i užasa bila nema, gledala u tog uređenog, ali uplašenog miša i duboko u sebi vrištala, vrištala, vrištala…
Sopstveni vrisak me je probudio, iz dubine podsvesti i ove noćne more izronila sam u stvarnost. Plakala sam još dugo, dugo, natopila jastuk suzama. Suze tuge i užasa najednom su se pretvorile u suze zahvalnosti, što imam upravo ovaj život koji imam.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *