David KEMAN DAKO: MOŽDA ĆEŠ SE PREPOZNATI

(Nepomirljive daljine)

Dogodi se i čini se neminovnim ovakav tren: zatekneš se, kao naspram ogledala, sam naspram beskraja. I otputuješ. Prvi put bez osećaja da su ti nečim sputani koraci. Bez vodiča. Bez osećaja nužnosti da se pri hodu zagledaš u putokaze na raskršćima. I bivaš reka koja se bujicom lišava obala.
Znam, da si samo na čas stvaran i da smo opet za šankom, dlanom leve ruke, o koju si se uvek o šank oslanjao, sakrio bi sumnjičavo grickanje donje usne, ali moja neverica ti čini živim lice preda mnom, koji te od sada samo zamišlja. I ne dam da se lik tvoj daljinom izbriše, makar jedino mome, inače, sve nesigurnijem sećanju pripadalo, plavetnilo tvog zauvek sklopljenog oka.
– Lišen obala, ili oslobođen straha – rekao bi i sad, budući da si uvek, na sebi svojstven način, najpre izokretao moju misao, a potom donosio neočekivani zaključak – nije isto.
– Ne zaboravi da se voda uvek vraća i tek je deo suštinskog u večnom proticanju koritom, ili bez njega. Ti si tek kapljica koja menja obličje. Muguć si, ostvarljiv, vidljiv u svakom vodotoku, kao i u svakom ogledalu gde ti se dogodi, a potom nenadano, razbijanjem stakla, nadolaskom pare, pomračenjem, ili, jednostavnije, sklapanjem oka – gubi lik. Moguć si i u suzi koja je takođe, kao kapljica velike vode, pouzdan znak, smer putokaza, istinita javka svega onoga što nam se događa iznutra, oku nedostupno, a što se i bez reči, bez boje, kao linija na dobro urađenom crtežu, gde je suštinski problem u razrešavanju sklada između linija i beline papira, dakle, bez ičeg suvišnog, samo sobom iskazuje.
– Govoriš opet o bolu bez kojeg, po tebi, nema presudnijeg izazova stvaranju? – čujem svoju ko zna kad i ko zna zašto izgovorenu rečenicu.
– Ne samo o bolu. Ta reč je ključna u tvom pristupu mojim slikama. Ni jednu moju izložbu nisi otvorio, a da ne reče kako je ono što dominira mojim platnima, pastelima, monotipijama, “odraz, ili eho bola duboko tragičnog osećaja sveta“. Ne sporim, ima i toga, verovatno, ali sve je to, nadasve, bila moja igra. Za mene je dobra slika koja izađe iz mog ateljea bila samo ona koja mi se otela, koja mi se učinila toliko dobrom kao da ju je neko drugi, meni potpuno stran naslikao. Kao da se neko uselio u mene, stao pred moj štafelaj, poslužio se mojim rukama priborom, započeo sliku na meni srodan način, a završio je tako što je belinu platna razotkrio meni do tada nepoznatim prizorima. Bol je samo signal da se nešto ozbiljno zbiva duboko u nama. Da znaš samo do čega se može stići ako ga brzo ne zaboraviš, ako pre vremena bol ne stišaš.
Ne znam kada sam u svoju beležnicu zabeležio ove tvoje reči o bolu, posle koje izložbe, gde obavezno kažem kako ja nisam taj koji tumači slike, nego onaj koji naglas priznaje kako slike tumače mene, ali učinilo mi se kako ću njihovim ponovnim ispitivanjem konačno razumeti, odgonetnuti značenje praznine i svetlost u njoj koja intenzivnije zrači što su plave i crne mrlje na slici ili linije na crtežu brojnije, ali raspoređene tako kao da lebde beskrajem, čineći da se beskraj na raspukne, ne razlije i sve belinom/prazninom postane. Naslućena, ili bolom razobličena praznina biva jasnija dok slažem deo po deo onog što nakon tvog odlaska biva samo mojom tajnom.
Početak ove priče sav je u znaku prizora pred kojim sam se zatekao koji tren posle tvog pogreba, kad su se svi suviše brzo razišli. Većina nekako neuobičajeno brzim koracima ode kroz grobljansku kapiju do svojih vozila, poneko do grobova svojih bližnjih, a ja sam ostao na istom mestu s kojeg sam slušao i gledao sve što se preda mnom, kao u bunilu, minulih ni dvadesetak minuta događalo.
Prišao sam tvojoj humci i do gležnjeva se našao u blatu. Pomislih kako bi se ti naljutio da si sada na mom mestu i što mi za poslednji počinak nisu izabrali lepši prostor, ili bi, možda, bio i razumniji, tiši od mene, tražeći opravdanje za sve što se i kako se dogodilo.
U središtu groblja, ali i u njegovom novom delu, pored novih staza, sve je već ili popunjeno, ili rezervisano. Ljutim se što za tebe nije nađeno pogodnije mesto, bliže kapeli, pored staze i travnjaka, gde se ne upada u blato.
– Koliko ti je još vremena potrebno – upitao bi me – da bi upoznao ovaj grad i ljude u njemu? Možda ćeš tek sada shvatiti zašto sam ti govorio da sam ja ustvari neko drugi. Ovde su, na desnoj strani starog groblja, pre rata, a i nekoliko godina posle, sahranjivali mrtvorođenčad i koloniste, a pre nego što je žičana ograda, u vreme kuge, pomerana bliže močvari, ovde je bilo mesto za samoubice. Tu je i grob mog oca.
– Tvojim slikama i izložbama pronosilo se i ime ovog grada, nezaobilaznom odrednicom u rubrici „Mesto rođenja“, u ličnoj karti, tvom pasošu, u belešci o slikaru u tvojim katalozima. Očekivao sam da će ti se bar u ovom delu grada dati mesto koje ti pripada. Bliže slikaru Konjoviću, pored kojeg si voleo da stojiš prilikom otvaranja njegovih izložbi, pored pesnika Laze Kostića, ispod krošnje velikog oraha.
– Kako ne razumeš? Oni su imali dovoljno vremena u svemu da se namire, da svedu račune, dovoljno i novca i sreće da o mestu večnog počivališta i ne razmišljaju. Meni se sve, pa i smrt, na brzinu događalo. Mene je ovaj grad uvek sputavao i zato sam iz njega s radošću bežao, kad god sam imao zgodniju priliku. I ne bih se vraćao da je u njemu bilo nekog ko bi o zadušnicama došao upravo do ovog dela groblja i na grobu mog oca počupa travu i upali sveću. I ostavi tu priču o nedostojnom mestu! Konačno sam pronašao svoju pravu adresu. Konačno ćeš i ti biti siguran gde me uvek možeš naći. Inače, videćeš kako će najpre u ovom gradu da skoči cena mojih slika, crteža i monotipija koje sam navrat-nanos radio i njima podmirivao sve, pa i svoje kockarske dugove. Moji drugari su ih nerado umesto novca primali govoreći:
– Slika je slika, ali novac je novac!
– Sad će preprodajom mojih slika da podmire i ono što im se nekad velikim za kockarskim stolom velikim gubitkom učinilo.
Tek sada beležim misao koja se pored tvoje humke začela:
– Odlaskom, a tek ovakvim, svi dugovi bivaju podmireni, ili poništeni, stavljeni ad acta. Koji ostaju, kockari i oni drugi, svejedno, neka se sabiraju i oduzimaju, razdeljeni od onih koje su mogli u svakoj prilici, naivne, nesposobne, ili strašću za kockom zavedene, da opustoše, sa ili bez prisustva svedoka.
Sam kraj tvoje humke. Ne stiskam žutu zemlju, ne grejem je u šaci, prah mi bešumno curi niz prste. S prahom i nebo na tle pada i sav vidik je bez potpune svetlosti zatomljen nadolazećim sumrakom.
Iz džepa sam izvadio papir sa neizgovorenom besedom. Srodna je upravo ovoj novoj šutnji u kojoj osećam delić onog što si ti imenovao kao „trag žestine gladi, odjekom srušenih temelja kuće u zavičaju nadolaskom podzemnih voda, ili kad se sam i bez određenog cilja, poput klupka, kotrljaš kroz maglu niz bulevar“.
– Nebo pada na zemlju – šapnuo sam deci bez imena, kolonistima, samoubicama, beskućnicima u tvom novom komšiluku. – Pada i vuče se, kao po konopcu, duž staza onih koji nemaju ni vozila, ni konja, ni gospodara, svih koji su i pre odlaska u prah bili zatrpani spiskovima neizmirenih dugova.
– Ne mičući se s mesta – u svoju priču o tebi prepisujem reči koje si podvukao na stranici sarajevskog časopisa „Odjek“, lirski zapis čiji je autor meni nepoznati Guy Goffette – svako proputuje u svom ritmu po unapred određenom kraju, sve dok se ne spusti veče i dok se ne bude trebalo podići sa zemlje, vratiti se sa klupe koja osvežava, zakoračivši opet u dvorište preći prag, igru senki, svoje vlastito telo i opet naći svoje lice u ogledalu, kao na onom platnu, stolećima starom, u slikarevom skrovištu.
Crnim flomasterom podvučeno pitanje:
– Kakvo je to tle koje nas razjedinjuje i kakva je to bujica koja nas baca na sprud, nastanjuje na periferiji, daleko od svih obala?
Tvojim rukopisom, na margini: „Zastor od noći samo je privid kojim se senči prostor između tišine i daleko varljivije pojavnosti.“
U trenu prepisivanja ovih reči, verovatno s razlogom kojeg ne razumem, a bilo bi i suvišno da u potrazi za njim kopkam po sebi, kao da čačkam ono mesto iz kojeg potiče bol, preda mnom opet tvoj sprovod. Bilo nas je znatno manje nego što sam očekivao, kao da je tvoja retrospektiva, ili premijera u malom somborskom pozorištu. Iz prigodne besede pamtim samo reči s kraja jednočinke: – Tvojim odlaskom, izgubili smo…
Koješta! Sećam se da sam, kao i u ovom trenu, samo progutao pljuvačku koju bi ti, da si na mom mestu, prosuo na tle i sačekao, nadam se, upravo ovakvu odsutnost. Tišinu, ili odsutnost koja sve zatrpava, a potom treperi poput lišća topole u vreme julskog zenita i čini sigurnijom nepomičnost nadgrobnog obeležja.
Odsutnost i na licu žene vidno izdvojene iz gomile oko otvorenog groba. Ako je i primetila da je posmatram, svojom odsutnošću pokazala mi je da i ne sluti, ili da je ne može uznemiriti moguća istina da, osim nje, postoji još neko ko zna za vašu tajnu. Tvoji susreti s njom, sve do ovog trena, događali su uvek izvan ovog grada. Slutim/čujem razgovor koji bi se, da sam na tvom mestu, između nas u ovakvoj odsutnosti dogodio:
– Tišina koja prekriva naša tela nije ništa toplija od poljupcem ispijene usne!
– Neobično poređenje – šapnuo bih joj da sam umesto tebe u njenoj garsonjeri na Limanu – ali ko bi bolje od kockara, od dobrog lovca, odgonetnuo trag onog koji uvek beži. Trag peskom, ili trag livadom koju je iznenada prekrio sneg.
– Otputovao si bez ikakvog objašnjenja, a stvari si ostavio. Svoje košulje, odela, štafelaj i sav pribor. Kao da ćeš se svakog trena vratiti.
– Ne ljuti se! Tek otsutnošću, prazninom saznajemo ko smo i koliko jedno drugom možemo da značimo.
– Kada sam jutros pročitala vest o tvojoj smrti, uokvirenu na kulturnoj stranici „Dnevnika“, istog trena iščezlo je nebo nad baštom u Petrovaradinu. U noći kada si zauvek otišao, ponovo onaj san o kome sam ti govorila. Kao, uranjaš u penu koja sipi s plafona i golog te arlekini, pod iznenadnom i jakom svetlošću reflektora, otkrivaju i uz grohotan smeh odnose sa scene.
– Eho je to sveopšte zagubljenosti. Voleo bih da vidim platno s takvim prizorom. Našle bi se tu i one zvezde iznad tvoje kuće koju svetlošću prozora odaju nesanicu. Ostavio sam u njoj nedovršenu sliku livade na ulazu u naš grad, ali viđenu kroz prste…
– Kroz prste te tvoje ruke koja još uvek miriše na duvan, boju, terpentin…
– A sada i na tebe i na tvoju večitu želju da mi bez ostatka pripadaš.
Stajala je nekoliko minuta i nakon razilaska, rastakanja gomile, prijatelja, poznanika, radoznalaca. Da je ostala duže, možda bih joj i prišao i kroz moju nesmotrenu reč saznala bi kako postoji još neko ko zna bar delić slikareve i njene tajne. Izdajstvo je već i ovo što sada beležim, ali shvatam to kao vrisak brodolomnika kome se više ne pruža prilika da ugleda kopno i koji nestaje prekriven penom ispod crvenog neba. Rukopisom možda razotkrivam i onog dugo skrivanog krivokletnika u sebi.
Na humku je, nakon žutog praha iz mojih šaka, pala i grančica s topole. Podižem je i lomim. Suva, pucketala je među prstima, kao u vatri.
– Potpuno u mrvicama – pomislih – biće i sama zemlja, a prolećem možda i travka zagledana u oblak. Time ponovo i tvoj i suve grančice dosluh s vetrom, povratak stablu, cvetu na tvojim monotipijama…
Misao i o potpunom značenju, o ključu tajne sadržanom u letu one ptice koja sa na tvojim slikama uvek iz jata izdvaja, kao i o ovoj ženi koja će ti i ubuduće samo u tajnosti prilaziti.
Iz živice pored grobljanske ograde izašao je zec. Prošao je pored mene, miran, možda već svikao da ga u ovom prostoru niko ne može ubiti. Odskakutao je samo sebi znanim naumom. Zastajkivao je, njuškao travke po grobovima, kao da pred noć prenosi javke od jedne do druge humke, vesti o tvom prisustvu…
– Lepa je to slika, dragi moj. Biće od tebe nešto – govoriš, dok s nevericom o vrednosti ove priče započinjem neizbežnu stvarnost bez tebe.
– O mom dolasku bili su obavešteni na potpuno drukčiji, vama živima nepotreban, time i potpuno nerazumljiv način. Ne javke o mom dolasku! Kako ne pomisliš da tako do nas ne stižu ni vesti iz onih kuća koje se u noći odaju osvetljenim prozorima? Nastaviš li tako, postaćeš isto što i oni koji su nada mnom, opraštajući se, govorili nebuloze o kratkoći života, o neumitnoj prolaznosti… Draga mi je ona tvoja pesma o leptiru koji se zove Tisin cvet, koji živi samo jedan dan i sve što imenujemo životom, dogodi mu se samo za jedan dan, između dva izlaska sunca. Radije bih, kada već nisam tamo, da pričamo o onom šta se u ovom trenutku događa u kafani „Kod Juliške“.
– Misliš o čemu bi, sem o tebi, mogli sada i tokom predstojeće noći da pričaju oni kako si ih samo ti u šali nazivao, vandrokaši i gradske dangube? Čim ovo završim, otići ću i s njima nastaviti tvoju partiju preferansa. Večeras će piti na moj račun. A dotle, u trenucima koji se nižu i ne otkrivaju sekundarom na časovniku, niti ih je moguće dohvatiti hodom sa kompasom u ruci, za koje verujem da su vidljivi tek zagnjurivanjem u zvezdani prah, zapisaću sve što mi na um padne i što se ostvaruje samo dosluhom sa tlom koje nas razvlašćuje i od vlastitog lica, i od vetra u kosi. Od senke koja se padom neba, sutonom, na tle, priklanja belini i biva tišinom u prostoru između redova. Kao da pišem o potopu koji gasi svetlost čuvarnice na nasipu, koji razvlači stabla iz bagremara nedaleko od livade koju i sam, kao da je ono nedovršeno platno preda mnom, kroz prste posmatram. Mogao bih bodežom da rasparam ovaj zastor od noći kojim je osenčena tišina u prostoru tvog ateljea.
– U njega si mogao da ulaziš kad god poželiš. Možeš i sad. Sve je zapisano, samo nemoj više da otvaraš moja pisma. Strpi se malo, brzo će proći i ovih šest sedmica! Neka neotvorena stoje u onom starom drvenom koferu kojeg sam nasledio od oca i s kojim sam, kao i on, otišao u vojsku. Vrati im se tek kada ti se bliskim učini kraj slepe ulice. Možda ćeš neku od prilika, koje ti se sada kao kroz maglu ukazuju, moći da prepoznaš, odlomi li se, za oblakom iznad slepe ulice i komad neba.
– Radije bih i sam među naše dangube, novinare, glumce, pisce, slikare i kockare koji su sad „Kod Juliške“. U dim koji se vije nad stranicama prvih jutarnjih novina.
– Vreme je da se okaneš i novina i novinarstva! Kako ti već nije dosadio zao vetar koji se lomata prostorom između olovnih redaka i seje strah?
– Ne znam kako drukčije da saznam gde je kraj toj promaji koja suši znoj, suze i sukrvicu!
– Otputuj negde daleko, gde nikog ne poznaješ! Negde – na more! Pronađi divlju plažu i ne odaj se letu galebova dok tamo, iza Velebita, u vazduh lete pruge, žene s decom u naručju beže u kasarne, a političari sa đavoljim repom podjaruju vatru pod velikim kazanima..!
– Eh, kad bi se samo ona pena iz njih sručila upravo na tu vatru, što pre!
– Suviše je dugo trajalo upravo to „kad bi“. Ishodište je u povratku klasici, jer sve je već ispisano, izgovoreno, naslikano… Sve je prošlost koja se ponavlja i koja se, upravo onim što nazivamo budućnošću, neminovno rastače i biva rekom koja se potopom lišava obala.
Ne pomerajući se od stola, kao u onaj suton pored tvoje humke, dok sam stajao u blatu do gležnjeva, osećam hladnoću kako mi se penje uz kičmu. I kao da mi koža pada s tela. Kao da se smanjuje livada viđena kroz prste. I kao da tone breg sa kojeg smo se u detinjstvu na sankama strmoglavljivali sve do reke, podižući urlicima jato vrana na njihovim prisustvom izrovašenoj belini. Jedna se, kao i onda, i sada izdvojila iz jata i odletela u pravcu druge obale. Sumraku se, u tom trenu, oteo delić crvenkastog neba.
Let za odbeglom sunčanom zrakom? Možda ćeš se tamo, gde je izvor svih pučina, svih neprohoda, prepoznati? Po stopama koje slede dobrotu? Ili po glasu koji razjašnjava sve nesporazume. Sve, pa i ovu grešku nastalu kao posledica prevremenog stišavanja bola. Po treptaju lišća topole nad humkom u julskom zenitu. Pogledom na livadu, kroz prste, konačno ćeš uspeti: osloncem na znak jednakosti, preskočiti sve za dana nepomirljive daljine.

One Response to David KEMAN DAKO: MOŽDA ĆEŠ SE PREPOZNATI

  1. Симо Б. Голубовић каже:

    Давид Кецман Дако, књижевник и ликовни критичар из Сомбора, опет, по Бог зна који пут, својом причом МОЖДА ЋЕШ СЕ ПРЕПОЗНАТИ, конкретно вешто претвара у опште и опште у конкретно: зналачки, топло, примамљиво… И ко га зна, и ко зна његове приче и беседе пожелео би да му још за живота напише посмртно слово. Питате ли зашто? Зато што Дакине речи нису тешке. Оне су трепераво лагане, мекане и топле. Својом складношћу и ритмом милују, буде, повраћају у живот, и живот као привид наставља да траје…
    Дако и овом причом показује не само да добро влада језиком, него показује и одлично познавање/препознавање уметника и његовог духа. Разумњиво. Он се свакодневно дружи са уметницима и као организатор многих културних манифестација у свом Сомбору и шире, научио је како осим оног спољашњег, видљивог сваком оку, саглњдати и оно видљиво изнутар, само оно што разуме његов „поглед“.
    Давид види лик испред огледала, одраз у огледалу, али и оно иза њега. Он ту види и посматра свог јунака/уметника/себе самога/некога случајно и улази у његову замршену душу, непознатим и узаним стазицама, често на досад неприступачан начин. Он тог јунака иза огледала, зачикава, теши, опомиње. Његов јунак (Није важно ко је и које име и звање је имао!) уметник је и у свом миру/немиру, једног дана, „лишен обала, ослобођен страха“… постаје бујица која руши и властите обале, прелази баријере/границе, ослобођен окова, добија нову снагу. Давид га/себе опомиње да се бујица после поплаве враћа у своје корито, али и не чекајући тај повратак у пређашњи ток, опомиње – додаје нову слику/димензију/смисао и пореди то (наравно на свој начин) са одразом у огледалу,па разбијеном огледалу са умноженим стосликама, или безбројним капљицама росе/сузама, где се ликови умножавају/оживљавају – овековечују.
    Своја размишљања Дако исказује ненаглашеним лако читљивим дијалогом и читаоца доводи у кратку забуну јер читалац тешко може одредити ко је са које стране огледала, ко са киме води разговор, па се и сам у мислима нађе на месту једног од њих. Ускоро препознаје себе, зна да није, а пожели да јесте.
    Аутор не негира бол, не сматра га баластом. Не покушава ни да га објасни. Он њега сматра подстицајем за бољи скок/нову мисао/потез кистом, користећи истовремено и тезу и антитезу својих промишљања.
    Дако више простора/речи уступа лику/ликовима сликара. Разумљиво: Давид Кецман Дако је познавалац многих сликара, посебно сомборских, скоро свих њихових дела, сусрета, колонија, њиховог живота. Испратио је безброј изложби, учествовао у безброј сликарских колонија и као гост и организатор, исписао много страница најлепших текстова о тим сликарима/сликама. Оно што сликар често није стигао/успео исказати кистом/бојом, Дако је успео речима незаборава, па баш као у његовој причи Можда ћеш се препознати, остаје често непознато да ли је он тумач слике или је слика његов тумач.
    Дако се потом нађе у својој причи на месту које чека све нас: на гробљу. Оно место које нас лишава свих проблема, ослобађа дугова и грехова. И није важно који део гробља. Мртваци то и не бирају.
    Аутор на то место дође и настави ћаскати са уметником као да смрт и није ништа, као да не постоји, а ако и постоји, уопште није тако страшна, чак и тај сам одлазак, уствари није ништа друго него „Лет за одбеглом сунчаном зраком… тамо где је извор свих пучина, свих непрохода…“ Аутор свом саговорнику каже да ће се тамо „препознати“.
    И на крају: Смисао овог размишљања није допринос разумевању ауторове приче. Она је и јасна и разумљива. Ово је само исказивање дивљењан његовом начину казивања/одавање поштовања аутору који уме читаоцу/читаоцима измамити уздах/сузу, подарити незаборав. Зато сам, још на почетку, рекао да би многи пожелели да им Дако још за живота каже/напише посмртно слово.

    Grado/Italija,
    осмог мајској јутра 7520. године
    Симо Б. Голубовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *