Mirjana Marinšek Nikolić: Igraj samog sebe

U parku na zemunskom keju, tu kod Stare kapetanije, šetači i ne primećuju da se šetalište završava ogradom i roštiljem. S jedne strane kao nečije dvorište, kej je s druge strane postao parkiralište.
„Da bi ovuda prošetali” – rekla sam Davidu – zamisliću da sam Meri Popins, a ti?” Osim kišobrana trebalo je da imam i volju da ovo mesto u preletu preskočim. Iako glumci mjuzikla treba da znaju i da pevaju i da plešu, ta umeća ipak nikada nisu podjednako raspodeljena. Centar gravitacije Popinsove je postavljen izvan njenog vitkog tela; lebdi izvan njega, prkosi uspravnoj poziciji, balansira. Brazdi liniju koja je u stvari silueta njene senke. Veština glume jeste veština življenja. Verujte mi na reč, ovo mi je došapnuo Draško Ređep.
Pomenuo mi je fi
lm. Bicikliste, iz hiljadu devetsto sedamdesete godine, reditelja Puriše Đorđevića i producenta Ređepa. Draško na snimanju glumcima šapuće:
Zemun je mali grad u godini rata. Tako hoće Puriša. A priču o mladoj krojačici, o studentu, o jednom izdajniku, o dvoje čeških umetnika u veštini hodanja biciklom po žici, o njihovom priključenju partizanima, o osnivanju partizanske jedinice na biciklima, ostavite po strani. Uostalom, u ratu svi ginu, a devojka, po pravilu, uvek ostaje sama. Kakvo li to zvonce traži ona za bicikl koga više nema? Ubili su ga fašisti… A tango? To je ono najsnažnije, što svedoči o mom otklonu prema ratnoj stvarnosti.
Scenu plesa Prosenova i Rade Marković uvežbavaju u zemunskoj „Veneciji“. Pod, nimalo gladak. Trebalo je maknuti crveno-sivu stazu na prolazu između stolova. Mada je ona u to vreme, značila zvezdicu-više u rangu restorana.
Bilo je tu i prepleta tela i može biti ljubavnih priča. O tome nikada nisu pitali pokojnog Markovića. O tome nikada nisam pitala Ređepa. Niti je on pitao Irenu, sada već inostranu glumicu. Nema ništa uzbudljivije od laganih pokreta u troje. Reče mi Ređep. Posle je to jedva dočekao filmadžija Karlos S. za ideju Tango u troje.
Šema zavođenja slična je uvodu u igru. Marković i Prosenova kreću „dubokim“ pogledima. Zavođenje počinje početnim koracima tanga. Statisti već sede za kafanskim stolovima „Venecije“. Pijuckaju iz rakijskih čašica „Navipov“ vinjak. Iz Mozerove vinarije, predratnog Zemuna. A onda, neočekivano, nagli trzaj Markovićevog tela.
„Čekaj, polako“, dobacuje mu Ređep.
„Radi to onako znalački, bez pritiska. Tek da Prosenova, to oseti i poželi još više. Znaš i sam da su žene severa samo naizgled hladne (šapuće mu: „i proračunate“). Stisni je, pobogu! Tako, dabome!“
Telo uz telo, Radetova poslušna srpska ruka klizi po Slovenkinim leđima, bedrima, uvlači je u korake, figure, poze i koreografiju, preplitanje.
Pokreti u plesu nalik su lebdenju tela. Kao na ljuljašci.

(iz rukopisa „Taj mali bioskop u našim glavama“)

One Response to Mirjana Marinšek Nikolić: Igraj samog sebe

  1. Kratka pričica fino komponirana kroz smješu motiva prošlosti isveprisutne sadašnjosti. Još bih nešto rekao jooooj, ali autorica je moj broj pa bi ispalo kako umjesto da spavam ja se svuda gdje stignem upucavam.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *