Dušan Stojković: DNEVNIK SIGNALIZMA

(Miroljub Todorović, Dnevnik signalizma 1979 – 1983, Tardis, Beograd, 2012)

Dvadeseti vek je i vek dnevnika. Mnogim značajnim piscima ovoga veka njihovi dnevnici ostaće i ključno literarno ostvarenje i oni će biti zapamćeni po njima. Još nije sazreo trenutak da presecamo i pribeležimo o kojim stvaraocima je reč. Dovoljno je, za sada, prisetiti se dnevnika Andre Žida, Franca Kafke, Elijasa Kanetija, Vitolda Gombroviča, Šandora Maraija, Čezara Pavezea, Maksa Friša… Kada je o srpskoj književnosti reč, Laze Kostića, Marka Ristića, Aleksandra Tišme, Borislava Pekića… Najbolji dnevnici nipošto nisu samo lično štivo. Ni Kafkini, ni Pavezeovi. Oni su otvaranje vrata za pogled u književnu radionicu, poetički brevijar, iskreno osvrtanje na književnost i umetnost kojoj se pripada, ali i na druge, začetak mnogobrojnih kasnijih literarnih projekata i mnogo štošta drugo. Takav je i Todorovićev dnevnik. I nešto više od toga. On je, pre svega, u isti mah, i dnevnik svoga tvorca i dnevnik signalizma, srpskog, evropskog, svetskog, planetarnog umetničkog pravca. To nipošto nije čudno jer signalizma bez neviđene Todorovićeve stvaralačke energije i bez njegovih poetskih čuda ne bi ni bilo i on ne bi trajao ovoliko koliko traje uprkos uvreženim i istorijom književnosti i umetnosti potvrđenim kratkotrajnim bleskovima avangardnih umetničkih i književih pravaca. Signalizam je i danas, sa novim signalističkim jatom stvaralaca okupljenih oko Miroljuba Todorovića, tvorca ovog umetničkog pravca, i dalje jednako živ, uz sve neminovne promene, kao i u trenutku kada se, poput bleska, pojavio na našoj i svetskoj umetničkoj sceni. Pred nama je čitava serija, feniksovskih, mitarenja.
Izdavačka kuća Tardis, koju znalački vodi Spomenka Pululu, pored srpske fantastične književnosti koja je u samom jezgru njene produkcije, punu pažnju posvećuje i srpskom signalizmu. Pored dela dvojice mlađih istaknutih predstavnika našeg signalizma danas Ilije Bakića i Slobodana Škerovića, obradovala nas je, pre ove o kojoj pišemo, i dvema Todorovićevim knjigama: Svinja je odličan plivač i druge pesme (2009) i Torba od vrbovog pruća (2010).
Todorovićev dnevnik ne „pokriva“ jednu godinu:1980.
Sam pisac podnosi svoj poetički „račun“: „Za sada vidim više ravni na kojima su se odvijali, a nadam se da će se i dalje kretati, ovi dnevnički zapisi. Pre svega beleženje životne, porodične i radne situacije i atmosfere, dakle ono što se naziva ličnim, intimnim, dnevnikom. Onda prožimanje i mešanje tih zapisa sa beleškama, isečcima iz štampe o političkim, kulturnim i drugim događajima u zemlji i svetu, i najzad stavljanje na papir neposrednih poetskih i proznih darova u sirovom stanju, ideja, zamisli, izvoda iz pročitanih knjiga svega onoga što bi moglo da inspiriše za dalji rad na poeziji, prozi, eseju i slično. To bi u većoj, ili manjoj meri pratio (i prati), raznovrsni vizuelni materijal“ (str. 54); „Nedostatak kontinuiranog rada možda bi se mogao ispraviti, na neki način, vođenjem Dnevnika. Činjenica je da su mi i ranije iz Dnevnika izrastale čitave knjige“ (54); „Po ko zna koji put spreman sam da prekinem sa pisanjem ovog svog Dnevnika, poričući mu, u trenucima opšte obeshrabrenosti i depresije, bilo kakvu svrhu i vrednost, posebno onu za mene najvažniju – literarnu. Sve mi se više čini da me Dnevnik odvlači od ozbiljnijeg kreativnog rada, zataškava stvaralačku krizu i služi kao uteha i varka da se eto, ipak, bavim kakvim-takvim književnim poslom“ (710).
Godinama već mogli smo, u raznim književnim časopisima i listovima, da čitamo odlomke iz Todorovićevih dnevnika, i ovog i onog koji će se, nadamo se, pojaviti a koji obuhvata kasnije godine. I tada smo bili svesni da postoji izuzetno značajno delo i priželjkivali smo trenutak kada će se ono uknjiženo pojaviti pred nama. Nijedna buduća – a uveren sam da će ih biti, i ne samo jedne – istorija signalizma neće ih moći zaobići.
Dnevnik signalizma 1979 – 1983 otvaraju četiri mota od kojih su prva tri pravi uvod u ono što sledi: „Zaklinjem pesnike budućnosti da vode tačne dnevnike svoga duha, da gledaju na sebe kao na nebo i tačno upisuju izlazak i zalazak zvezda svoga duha (Hlebnjikov), „Nije lako razumeti tuđu krv: mrzim besposlene čitaoce („Niče) i „Treba pisati svakog dana, ne samo zbog vežbanja, čovek se od knjige rascvetava kao cvet. I često ni sam ne znaš kakve ti cvetove i lišće čuva duša“ (Remizov). Pred nama nesporno jeste tačni dnevnik piščeva duha: gledalo se na sebe kao na nebo i razumela se tuđa krv dok se nudila – kako bi bila razumljena i ona – vlastita, pisalo se gotovo svakog dana pošto su nas knjige rascvetavale i vlastitim lišćem šumorila piščeva – nagoneći i našu da isto čini – duša. Hlebnjikov, jedan od temeljnih pesnika uopšte po Miroljubu Todoroviću, onaj koji je po našem autoru u samom jezgru – buduće – signalističke književnosti, i ne samo zbog njegovog zaumnog jezika, i Niče biće diljem dnevnika među najčešće citiranim piscima. Društvo im prave, više od drugih, i: Marko Aurelije, Novalis, Lotreamon, Rembo, Nerval, Bakunjin, Valeri, Kafka, Maljevič, Vitgenštajn, Ben, Mišo, Vinaver, Krleža, Andrić, Borhes, Bašlar, Tejar de Šarden, Beket, Jonesko, Bloh, Lakan, Kami, Leing, Bonfoa, Kiš, Novak Simić, Krleža, Ričards, Eliot, Šklovski, Jakobson, Bahtin, Levi Stros, Makluan, Moravski, Bart, Pođoli, Lotman, Anton Popovič… Ali i Biblija. Čitalačka lektira Todorovića razgranata je, probrana znalački, apsorbovana na stvaralački način. Pročitano služi, ne samo da potkrepi umetnički ostvareno, već i da otvori nove vidike i pokrene sa tačke koja je počela da liči na umrtvljenu i samog pisca i pravac koji on predvodi ka novim i svežim umetničkim prostorima.
Napisali smo već kako je Viktor Hlebnjikov, jedan od najznačajnijih i najavangardnijih pesnika prošloga veka, pisac za čijim mislima – munjogramima naš signalista najčešće poseže. Navodimo citate „pozajmljene“ od ruskog futuriste, koji se, uz uvodni koji je i moto Dnevnika, nahode u knjizi u kojoj pišemo (trebalo bi napisati tekst u kojem bi se pokazalo kako je navedeno u Todorovićevom litetarnom delu bilo „aktivirano“): „Osvojiti veštinu lakog buđenja iz snova“; „Pročitaj na zaumnom jeziku. Ispričaj o našem strašnom vremenu rečima Azbuke“; „Nauka o stvaranju reči uči da sve raznolike reči polaze od osnovnih glasova azbuke koji zamenjuje semena reči. Oni su polazne tačke za građenje reči i novi sejač jezikâ treba samo da napuni dlan sa dvadeset i osam glasova azbuke, tim zrnima jezika“; „Reči su naročito jake kada imaju dva smisla, kada su žive oči za tajnu, kada kroz liskun slobodnoga smisla svetluca drugi smisao“; „Kao što posle zelene trave dolazi beli blistavi koren, tako i čovečanstvo postajući svesno, ne treba da prekine vezu s vasionom i prostorom u kojima se rodilo kao u peharu“; „Očigledno, jezik je isto tako mudar kao i priroda, i mi tek s porastom nauke počinjemo da ga čitamo“; „Reč živi dvostrukim životom“; „Nije li pesma bežanje od ja?“
Miroljub Todorović se veoma često kada je izlagao svoju poetiku, namerno podastrtu u poetičkim fragmentima, služio, poetički „podudarao“ sa stavovima značajnih pisaca, umetnika, mislioca želeći da pokaže kako su i oni ugrađeni u signalizam, makar ponekom idejom koja je postajala podsticajna za delovanje ovog umetničkog pravca. Bilo bi zanimljivo, i potrebno, napraviti Mislilo koje bi sadržalo citirane stavove, azbučno poređane, autora koji su proglašeni, indirektno, pretečama signalizma. Dnevnik signalizma 1979 – 1983 ukazuje nam se i inače kao knjiga koja bi mogla da iznedri sijaset malih knjiga čiji bi zadatak bio da bace dopunsko svetlo na signalističku avanturu koja još uvek traje. Dakle, neka vrsta signalističke Biblije, sastavljene iz pregršti malih knjiga što i jeste izvorno značenje reči kojom je naslovljena osnovna verska knjiga naše civilizacije.
Koje male knjige tvore obimni dnevnik?
Dnevničke beleške (ne retko preneti tekstovi iz dnevnih novina) koje oslikavaju politički trenutak u kojem se piše. Iz današnje perspektive, ponekad, i ne retko, to nam deluje kao pogled sa neke letilice usmeren ka neistraženoj planeti. Mnogo toga se (nezasluženo?) zaboravilo, dosta se pogrešno protumačilo, gotovo ništa se nije naučilo. Reč je, između ostalog, i o iransko-iračkom ratu, atentatima na Regana i papu, sukobima na Kosovu i Metohiji, poljskoj „Solidarnosti“, pojavi side… Kako nam to sve sada, osim onoga što se odnosi na nas same i na teritoriju koju nam nasilno kradu, izgleda daleko. I poprilično zaboravljeno.
Fragmente u kojima pisac piše o sebi mogli bismo nasloviti „Ja i svet“, ali i „Ja u svetu“, s tim što bi prvi, očigledno, donosili i svojevrsno „tumačenje“ doživljenog. U njima se, između ostalog, govori o detinjstvu, bolesti, porodici, druženjima (na primer, sa Svetom Lukićem i Božidarom Šujicom), igranju šaha sa Radom Vojvodićem i Todorom Terzićem u novac (prvog pobeđuje, od drugog izgubi i odmah potom šahu kaže zbogom), bolesti, mnogobrojnim izložbama na kojima je izlagao svoje signalističke radove…
Izuzetno je dragocena dokumentarna građa koja nam otkriva kako je izgledalo piščevo dopisivanje sa urednicima mnogobrojnih inostranih avangardnih časopisa. U njoj je reč o budućoj (ostvarenoj) saradnji i razmenjivanju časopisa i knjiga. Prenose se vlastita pisma i ona dobijena od drugih, na različitim jezicima. Jednako i signalističke poruke i vizuelne pesme. Piše se o antologijama avangardne poezije.
Za signalizam su izuzetno značajne godine „pokrivene“ dnevnikom. Tada je ovaj književni pravac u svetu pobirao rezultate ostvarenih projekata. Moglo bi se bez ikakvog preterivanja reći kako je „drmao“ svetskom avangardnom književnošću. Todorović je imao su čim izaći na literarno Kosovo. Pod miškom mu je bio Algol, ali i Textum, najznačajnija signalistička knjiga uopšte.
Poseban „ciklus“ čine oni delovi Dnevnika u kojima se upravo o ovim dvema knjigama zbori. Ali tu su i Čorba od mozga i Chinese Erotism. Jednako i, neuspešni, pokušaji da se izdavački „udomi“, provokativna i značajna, značajna jer provokativna, poema Pucanj u govno.
Pisac preštampava, dragocenu, recenziju za, prekretničku kada je o srpskoj poeziji reč, zbirku Svinja je odličan plivač koju je napisao Miodrag Pavlović.
Signalisti, kao i rani nadrealisti, posebno Andre Breton u Prvom manifestu nadrealizma (a za njim se povode, horski, ostali nadrealisti), priznaju da imaju preteče. Kada je o signalistima reč, zenitiste pre svih. U Dnevnicima se piše o zenitistima, posebno Ljubomiru Miciću, i o izložbama na kojima se prikazuje ono što su naš dadaizam i zenitizam, domaće preteče signalizma kudikamo više od našeg nadrealizma, ostvarili. Tu su i razgovori sa Zoranom Markušom, uz Gojka Tešića, najboljim poznavaocem našeg, i evropskog, zenitizma.
Poseban segment Dnevnika mogli bismo iznaći u onim delovima u kojima se, veoma opširno i dokumentarno, govori o piščevim mnogobrojnim polemičkim obračunima sa tradicionalistima, bivšim signalistima – renegatima pokreta i onim našim pesnicima koji su želeli, mimo svih relevantnih činjenica, čitavu našu (neo)avangardnost da pripišu sebi. Imamo mogućnost da pažljivo pratimo polemički poligon zagrebačkog lista Oko, na kojem je jedno vreme upravo Miroljub Todorović bio glavni književni nokauter. Vladan Radovanović i Vujica Rešin Tucić su mu glave žrtve. Kasnije će ti tekstovi naći mesto u dvema sjajnim polemičkim knjigama Štep za šumindere (1984) i Pevci sa Bajlon-skvera (1986). Pisac piše i o mukama koje prate (ne)izdavanja blokova tekstova u pojedinim našim časopisima o signalizmu i antologije koja bi prikazala signalističko delovanje i u nas i u svetu. Piše i o prevođenju tekstova o signalizmu, organizovanju okruglih stolova i simpozijima. I tu su u igri mnogobrojna podmetanja nogu. Nekolike polemičke pesme ispevane su i šatrovačkim jezikom koji Miroljub Todorović na velika vrata uvodi i u srpsku poeziju i u srpsku prozu (novelistiku i roman) i u srpsku esejistiku.
Dnevnici su najava, i pripremanja, nekolikih teorijskih knjiga kojima bi signalizam bio objašnjen i utemeljen kao jedan od najznačajnijih, ako ne i najznačajniji književni, i umetnički, pokret koji se pojavio u drugoj polovini dvadesetog veka. Navodimo „ključna“ mesta na kojima je o tome reč: „Razmišljao o radu na esejistici. Ponovo me privlači ideja o Fragmentima o signalizmu. Potpuno teorijski obrazložiti signalizam u vidu većih ili manjih fragmenata. Nekoliko godina posvetiti tom poslu. Onda krenuti na prozu. Možda čak i toku ovog rada nastaviti sa davno započetim verbalno-vizuelnim romanom Apejron“ (13); „O poeziji se do signalizma uglavnom govorilo kao o jezičkom iskustvu unutar čvrstih, neprobojnih granica jezika“ (16; akcenat u citiranom rečenici je svakako na reči uglavnom); „Da li je beskonačno za nas slika Ništavila?“ (60); „Kreativni automatizam – most i kanal kojim se neposredno i nesputano oslobađa unutarnja podsvesna verbalna i znakovna materija i energija“ (140); „Gledana sada ovako rasuta u knjigama, rukopisima, crtežima, kolažima i ostalim proizvodima neprekidnog rada dužeg od 20 godina, gotovo zapanjujućom se čini moja kosmogonijska zamisao. Kao da nema granica koje nije probila, prostore koje nije dotakla signalistička pesma. Složenost i komplikovanost te kosmogonije, čiji početak i kraj više ni sam ne mogu da nazrem, njena metajezička i metafozička konstrukcija, sva u prepletima, u krhkom prelivanju, daljem rastu i osvajanju, kako svemira, znaka, materije, tako i društava, jezika, čoveka, čini mi se da neće moći nikad biti iscrpljena, čak ni obuhvaćena, ponajmanje jednom kritičkom svešću, jednosmernim i jednoznačnim postupkom dekodiranja“ (236); „To moje slabo pamćenje jedan je od razloga što sam počeo voditi ovaj Dnevnik“ (252); „Govor je slika svemira“ (379); „Ka govoru čiji je izvor ćutnja“ (595); „… smatramo da se u okviru našeg pesništva kritička poezija javlja najpre u okviru signalizma: `Kiberno` (`Recept`), `Svinja je odličan plivač`, `Gejak`, itd.“ (629); „Može li pesma znati ono što pesnik ne zna?“ (689)
Pisac prenosi svoje razgovore sa, tada mladim, Živanom Živkovićem koji se priprema za pisanje doktorske disertacije, posle Kornhauzerove (često se daju u prevodu pesme poljskog pesnika koji je i najzastupljeniji pesnik uopšte u Todorovićevu Dnevniku), a pre one koju će napisati Milivoje Pavlović – o signalizmu.
Ratuje sa činovničkim rečima zaživeti i ponad.
Snovi prisutni u Dnevniku obrešće se kasnije u Torbi od vrbovog pruća (2010). Oni grade snevnik.
Humor ne nalazimo samo u mnogobrojnim šatro pričama rasutim diljem Dnevnika.
Iako je scijentizam u doba vođenja dnevnika već bio signalistička prošlost, Todorović piše o kosmosu, kosmičkim istraživanjima, kosmonautima. Knjiga o kojoj pišemo sadrži unutar sebe i čitavu jednu esejističku zvezdaliju.
Tu su i pesme, štampane iscela, izlomljene sintaksičke strukture. One bude jedinstven koloplet asocijacija. Od njih se mogu oformiti nekolike pesničke zbirke. Polazna tačka im je bila Poesié brute znamenitog Pola Valerija. Drugi zaboravljaju, ali Miroljub Todorović očito ne, kako je Valeri jedno vreme bio pesnik kojeg su cenili mladi francuski nadrealistički pesnici.
Moguće je izdvojiti i knjigu esejističkih fragmenata. Ovi delovi dnevnika i poslužili su kao inicijalne kapisle za kasnije Todorovićeve knjige. Interesantno je pripomeniti kako Todorović u njih nije uneo čitav niz svojih esejističkih fragmenata, i – posebno – u dnevnik unetih citata. To je dovoljan signal da nije stavio tačku na svoju esejistiku.
Dnevnik, prepun i anketa, preštampanih reklama za knjige, praktičnih saveta, vizuelnih i fonetskih pesama (čitavu jednu njihovu malu antologiju moguće je načiniti; navode se Kručonihljeve fonetske pesme i pokazuje tako kako je ovaj ruski avangardni pesnik, uz Hlebnjikova i naš zenitizam, bio osnovna polazna tačka čitave Todorovićeve fonetske poezije). Pred nama se odvija Mail Art storija i istorija. Evo i jedne fragment- priče: „Danas popodne u trolejbusu učinilo mu se kao da je na prednjim sedištima video njen profil. Pretrnuo je“ (414).
Miroljub Todorović Dnevnikom svodi bilans. Podvlači crtu. Ali to čini tako što se nagoveštava u kom će smeru signalizam nastaviti da se kreće. Miroljub Todorović ima energiju Andre Bretona koji nikada nije želeo da prizna kako je nadrealizam passé. Za Todorovića je signalizam nezaustavivi perpetum mobile.

One Response to Dušan Stojković: DNEVNIK SIGNALIZMA

  1. Amika каже:

    Pekićevi dnevnici, Todorovićevi dnevnici… Uvek sam se divio samouverenosti tih pisaca da uporno pišu dnevnike, iz dana u dan, i onda kada su bili nepoželjni u trenutnom društvenom okruženju, kao Todorović tih, ranijih i potonjih godina. Ni jedan sistem – ni ideološki, ni utopistički, ni demokratsko-sponzorski – ne voli ih jer se njihovim delima ne može manipulisati uključivanjem u trenutke potrebe.

    Signalizam već decenijama širi značenja teksta, reči, slova kroz asocijativnost. On je najjači u kontekstu, a značaj kontekst tek poslednjih godina počinje da se shvata – od bukvalnog tumačenja teksta važnije je šta i kako to čitalac prihvata i razume, na šta ga asocira, u koje okruženje ga smešta, šta taj tekst zaista znači.

    Uz to, kontekst u kome stvara Todorović i signalisti je već decenijama izrazito moderan – on je uskladjen sa tehničkim okruženjem i nezavisan od društvenog jer je iznad njih.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *