Nikola Šimić Tonin: SLUČAJ

Neki me dan, sav izvan sebe, onom svojom glaščinom, nazva radni kolega, godišće moje, moj parnjak.
– Prikino moj, u mal’ti ne završi na Vrapću…
– Ma daj, jebote … tko nije dosad…
– Jest kad’ ti kažem, ne makao se s’ ovog mjesta na kom sada stojim mobitelizirajući tebi… slao ti ja es-em-es poruke, ne javljaš se brate, nisi valjda zavrnuo nos … hoće se to kod’ tebe … i s razlogom … i brez njega, razloga … osjetljiv si vala, ko kakva šiperica, a i nas petobankaše hvata onaj prijelaz valjda, bolje reći puca, ne znam kako se to već kod muškaraca zove, pomoz mi rijet … neki je vražji klimakterij kod žena … valjda …
E zbog ovog, zbog ovakvih tumačenja, uvijek mi je bilo drago kad me nazove, a što jest od prve mi je legao … Ima ljudi s’ kojima možeš na prvu … a ima i oni, da ti nebo skinu s’ neba, nebo prostru k’o ponjavu, pod noge … nešto se ne da … koči .. nemoš se sunjim ni kod jedne riječi naći … Nit’ ga gledat, nit’ ga jebat, nit’ ga kući vodit’ … ni za rep … ni za rogove … a i opet, nisam ni muha govnara da mu oko guzice letam …
Puno nas toga veže, mene i rečenog gore mobitelistu … Oba smo zidari.. s bauštele na kurs s kursa u miliciju … iz milicije za vremena onog nevremena u Gardu, iz Garde u policiju, preko posla zajedno u zidariju… Al’ smo se nahapali kad smo tukli cestu, patrole, ko prometni … kad smo za kuće uzeli, rekli smo i jedan i drugi:
-Hajmo sad pošteno!
A još nešto … On ima pet ćera … Ja imam pet sinova, pet kitonja … Jednom za jedne pijanke dobro se naljutio na mene, kad’ mu ja predloži:
– Haj brate mili da se čoramo, zamrzni malo u frižider srce, upotrijebi glavu, vidiš da ti ne ide … ja tebi napravim sina, mislim tvojoj ženi i tebi … ti meni napraviš kćerku, mislim mojoj ženi i meni … neće im ništa biti, ni mojoj ni tvojoj ženi, nisu im od sapuna, pa da se potroše, stjuardese, kako bi to nazvala ona gradska frajerica Šica, u svađi s kim znala je reći:
– Nabijem te na stjuardesu!
Cijeli, vas cijeli, mjesec dana, nije sa mnom riječ progovorio … Naiđe kraj mene … obori glavu … i bez riječi prođe … Uludo ja njemu:
– Ma daj pijanska …
– Što trijezan misli to pijan govori … – on će meni.
Kažu u našemu narodu, kada se nekom rađaju samo kćeri, to je čovjeku preko svake mjere uza srce žena … a kada se nekomu rađaju samo sinovi … to je ženi preko svake mjere uza srce čovjek …
Ma znao sam ja, da on neće dugo izdržat, da ne progovori sa mnom … nismo mi od jučer, niti samo za jedan dan … još ćemo se mi naprdit zajedno … i napiti … i spišati … pa ako nam čejif bude … ako treba i sasrati … A eno na radost mi, onaj moj najstariji prohodao s’ onom njegovom trećom po redu, kćerkom … neka bar neko u toj kući napravi kitonju, dosta više sve i jedne spiše …Vidim na mene je, ima onu nosinu, koliki nos toliki i ponos …
Razvuče ja ovo ko Martinovo ime, ko križaljku, i pod uspravno i pod vodoravno … Čujem mu ja po glasu, da je nešto veliko:
. – Što ćeš bolan u Vrapču?- ja ću …
– Da nije što na poslu?
– Da te ne gone u penziju?
– Hvala Bogu, još ne… još ću ja, još koju godinu. – on će …
– Neko ti umro, od bližih mislim … Neki dan sretnem Milonju, plaće ko gora zelena, suza suzu goni …pita ga jedan bit će da ga dobro zna, još iz vojske kralja Petra, oba prešišala osamdeset … banki, mislim … pita ga što plače … a on će mu:
– Umro mi čaća!
Kad se ovaj izvrati na njega:
– Kako te nije stid, stari si od Isusova magareta, i još si imao živog ćaću … još plačeš … Stid da te bude … Što ste vas dva mislili ostati za sjeme … sve drugo ispred i iza vas neka pomre …
– Da ti se nije nalijepila kakva bolest svaki je vrag pristajao uz tebe …? Gluho i daleko, … da ti se više ne diže …? – opet ću ja.
– Ma nije, nije, ništa od toga svega … nije …
– Pa što je onda govori?
– Žena mi je trudna.
– S’ kim?
– S’ kim, to sam je i ja pito … a ona će:
– S’ ćaćom tvojim …
– Jedva smo djeci pogledali u oči … Preko pedeset nam je … imamo unuke … Ovi na poslu … da ne pričam … Katolici smo, ne ide da se čisti … a ugrozit nju … prije bi što napravio sebi … Svi nas gledaju … smijulje se …
– Znaš što je rekao onaj gradonačelnik, ajde da mu ime ovako ne govorim u javnost, znaš na kojeg mislim, na ovog našega Zagrebćanca, što „kaj“ špreha… Bandija, ako već moram … znaš da nas prisluškuju, ovo je jedna od rijetki zemalja koja je sva ozvučena … za kojeg vraga … svi smo mi strogo kontrolirani vlakovi … znaš onu … besposlen pop i prasad krsti … e rečeni reče Bandi to ti je mislim na ovo tvoje, ko ronjenje na dah, treba samo znati navrijeme izroniti, izvaditi se van …
Nakon toga, ovog našeg razgovora … tko kaže da su žene tračave … ma nisu ja odgovorno tvrdim, muškim tračericama ni do koljena …
Malo je koji razgovor počeo, ili završio, a da nismo u njemu spomenuli za nasmijati se, njega …
Već smo se odredili, ja i moja žena, za kumstvo … Kum, ili kuma!? … Nastavi li on ovako moja će žena morati početi zapisivati imena kumica …
Porođaj prođe u najboljem mogućemu redu … Sin! … Zagledaju se njih dvoje … Dok on još dugo zadrža pogled na meni …
Do krštenja sina, ni jednu ne progovori sa mnom …
Kad’ ti jednoga dana, doleti ko u bunilu … sav istrpan … isukan … usuko se … utukao … mokar ko čep … zapliće jezikom … maše nekim papirom …
– Moj je, moj sin! Evo ovdje piše … Dva puta sam dao nalaze, na dva različita mjesta, da bi bio siguran, da ne bi bilo greške … Nema greške …Moj je! Moj Sin!Sin!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *