Radovan Pavlović: PREMIJERA

Radovan Pavlović je profesor razredne nastave. Radi u sevojničkoj školi kao nastavnik građanskog vaspitanja i bibliotekar. Pored čitanja i pisanja, gaji ljubav i prema crtanju i slikanju, za šta je osvajao nagrade. Zastupljen je u Trablmejkerovoj zbirci kratkih priča, u časopisu „Afirmator” sa pričom „Iza ogledala”, sa kojom je ušao i u najuži izbor za nagradu „Miodrag Borisavljevića” iz Apatina. Uzori su mu Dostojevski, Safon, Grozdana Olujić i Zoran Živković.

Tek što se vratila od frizera, na pragu je čekalo mirisno iznenađenje i ceduljica misteriozna kao i poruka na njoj: „Samo za Vas moja omiljena glumice.“ U potpisu „K“. Tajni obožavalac, ništa čudno. Ovakve ceduljice i korpe cveća dobijala je često. Dobijaće ih još posle premijere novog pozorišnog komada. Otključala je vrata stana i levom nogom zatvorila ih uz tresak. Nema vremena za gubljenje, žurila je na posao u Narodno pozorište. Izula je cipele, protrljala nožne prste o cevanicu, spustila torbu kraj ogledala gde se susrela sa potvrdom lepote. Frizura je uspela. Plava šiška dizala se visoko i spupštala u blagu loknu. Divno! Ušetala je u sobu sa korpom u spavaću sobu gde je čekalo još nekoliko takvih. Krasile su dom slavne glumice.
Soba je mirisala na ljubav, na strast. Dok se raspravljala sa džangrizavim portirom s posla, gde bi joj on rekao kako je karijera bitna i prelepa, ali da uz nju se ne može sklupčati u hladnim noćima, tu istu strast je osećala prema njemu. Možda čak i nešto više, ali sada je „K“ bio neko novi u njenom životu. Godila joj je njihova pažnja, iako je pozorište bilo njena najveća ljubav. Znala je da mu se potajno dopada, da to nije čist sport. Zato ga je tiho pržila i rezervisano bila drska prema njegovoj naklonosti. Tako je moralo. Ubeđivala je sebe često. Zbog toga je kupovala još više provokacija i žudnih uzdisaja kada prođe vrata Pozorišta. Znala je da mu se oči lepe za nju, itekako, osećala je svaki titrav pogled na njenoj pozadini dok je hitala ka čuvenim pozorišnim daskama.
Vreme je! Kasnim − naglas je razmišljala prilikom šminkanja gornje usne u crveno. Jedan-dva pokreta i puna crvena usta blesnuše u ogledalu. I još samo crna tačka na levoj jagodici. − Predivno! Zadovoljna je izašla iz stana i učinila hodnik zvučnim. Bat njenih potpetica bio je tanak i prepoznatljiv. Tad su zatreptale špijunke na komšijskim vratima. Tolike oči u životu nije videla.
− Evo je, glumica! Čula je komentare ali nije marila, jer, da ih je slušala, gde bi sada bila. Trepćite, sevajte, samo kad bi mogli da osetite koliko je Šanela ostavila za sobom, pocrkali bi.
Pozdravljajući znatiželjne poglede bačene sa terase ogradarki iz provincije, nije se libila da im ljubazno uzvrati na „Dobar dan, Merlin“, sa „Doviđenja“, ne skrivajući široki osmeh.
− Hoćemo li vas videti uskoro na nekom filmu, Merlin?
− Ne! Radim samo pozorišne komade. Mada, ako bude kakvih ponuda, razmisliću dobro. Njena ozbiljnost nije zaustavila podsmeh koji je ispratio, ali ona je na to navikla. Malograđani nisu znali šta drugo, nego maliciozno da pune uši jedni drugima i naslađuju se svojim seljaklukom. Ona je išla u Pozorište, a one su sklanjale veš sa štrika.
Pre nago što je ugledala razrogačene oči od iznenađenja ispod portirske kape, Merlin je morala do obližnje cvećare „Flor art“. Pozdravi se sa odveć znanom radnicom. Izvadila je novčanik i platila. − Isto kao juče. Zadržite kusur. Ne što je bila Diva, bila je i laf. Kole je svakog dana dočekao icpred vrata ne skrivajući želju da baš njoj otvori i nakloni se. Iskreno je cenio Merlin i pored njenog čudnovatog ponašanja.
− Dobar dan, Merlin. Divno izgledaš, posebno danas. A, lepo i mirišeš.
− „Šanel 5“, pružila je ruku kako bi istu i poljubio.
− To je zato što je poseban dan. Danas je premijera. U osam.
− Premijera!
− Gde ti radiš, čoveče!? Lupila ga je šakom po ramenu.
−Danas nastupam! − uzviknula je ushićeno. Slušaj, Kole! Nemoj i ti da me.. da te ne bih jače udarila.
− Kad ćeš opet doći kod mene? − upitao je samo toliko da ona čuje. Znaš, karijera je bitna i prelepa, ali da uz nju se ne može … − Psssst! Ova drskost naročito je golicala njene nerve. Mada… i ona je znala da mu podgreje maštu. Ostavljajući svoj Šanel pred vratima zgrade, Kole je znao da joj dobaci još neku nisku bezobraštinu, a ona u svom stilu, ne okrećući glavu, uputila bi mu jedan paralingvistički pokret prstom, ističući i sjajan prsten na njemu. Ostavila ga je na ulazu, a nju su čekala pametnija posla.
Tokom priprema i dve generalne probe, sarađivala je sa Džiner, Beti, sa Džejn nije. Ona je nova. Liz je bila njena podrškam, mada je znala da se na nju ponekad naljuti. Merlin je posvećena svom monologu. Toliko truda i odricanja i sad da posustane. Gluma je ozbiljan posao. Gluma je njen život, njen ostvareni san, koji još sanja.
− Požuri malo! Opet zabušavaš, Merlin.
− Umorila sam se, Liz.
− To svaki put kažeš kad je premijera. Lepo sam ti rekla da pređeš na film. Rad na daskama je težak. Ali, izguraj. Pogle’ Džejn. Snalazi se, a nova je.
− Izguraću.
Tačno je 8 sati. Došao je taj trenutak kada će glumica zablistati. Reflektori su podsećali njenu hrabrost da iznese monolog do kraja, mada nije bilo mesta strahu. Ovo je radila nebrojano puta. Prva, druga rečenica, strah je odnet. Publika je bila mirna i pomno zasenjena njenom lepotom i glumačkim umećem. Obraćala se glasno, uzdignute brade koketirajući s publikom. Leva obrva visoko uzdignuta i širok osmeh. Ruke u satenskim rukavicama oslanjale su se na kolena i pritom isticale grudi Dive.
Savijen kišobran u ruci, okret-dva, i ono dugo očekivano: poljubac poslat sa dlana. Glasovi, aplauzi su se razbežali po dvorani. Publika je bila na nogama. A njeno srce bilo je u satenskom dlanu, sve dok… sve dok se reflektor nije potpuno ugasio i ponovo upalio. Dvorana je glasno ćutala.
Ispred zavese na bini pozorišta, vidno nervozna, stajala je Liz u roze rukavicama i plavom mantilu. Rasterala je njeno ushićenje:
− Ponovo glumiš, Merlin. Ovamo s tom kofom! Ne mogu sve sama da počistim. Kod kuće me deca čekaju. A ti! Vijaš sa tom metlom. Merlin je bilo briga. Namestila je ponosno svoju plavu loknu više čela. I dalje će biti Merlin. Još jedan dan završio se uspešno. Važno je da je publika bila zadovoljna. Ne samo publika, i ona je! A još više će biti kada stigne pred vrata stana i ugleda korpu cveća nepoznatog obožavaoca. Možda će se ovoga puta potpisati kao Kenedi. Komšiluk će pući od zavisti.




2 Responses to Radovan Pavlović: PREMIJERA

  1. Maja каже:

    SVAKA ČAST.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *