Zoran Škiljević: Remek-delo

Autobus je oduvek bio moje najomiljenije prevozno sredstvo. Fuj! Ako dugajlija poput mene, silom prilika, mora da se pokloni njegovom veličanstvu, šta može da očekuje? Samo išijas, ako ne i discurs herniu. Pošto niti jedan nije dovoljno komforan da može komotno da smesti svoje nožurde. Zato bi mi gotovo svako putovanje priselo. Krivio bih se malo na jednu pa malo na drugu stranu, sve dok mi u neko doba ne bi pošlo za rukom da zaspim, da bi na kraju puta najčešće mogao samo da konstatujem šta je stradalo, da li sam ušinuo vrat ili sam izvitoperio kičmu, posle čega bi mi trebalo najmanje nedelju dana da se potpuno ispravim.
Šta reći. Poslednji put kada sam se ukrcao na ovo prevozno sredstvo, imao sam i više nego nezaboravan provod. Bolje da ne pričam o tome, ali, kako hoćete.
S jutra, zapucao sam Lastinom linijom Beograd – Budva; ozbiljan poslovni poduhvat je bio u pitanju, dogovori u vezi promocije novog romana glavnog urednika izdavačke kuće čiji sam bio honorarni saradnik, i koja je s vremena na vreme objavljivala moja dela. Znao sam šta me čeka, ali nisam imao izbora. Izlomio sam se kao paragraf pruživši noge preme središnjem delu autobusa, pa nek ih preskače kome bude smetalo. Glavu sam naslonio na svoje sedište tik do prozora. Odatle sam nemarno posmatrao šumadijska brda i doline, pokušavajući da se udaljim i od sebe i od teskobe koja me je najednom, iz neobjašnjivih i nedokučivih razloga bila obuzela.
Zurio sam vani; gledao u izmaglicu purpurnog neba namrštenog i ljutog koje će uskoro, smirajem dana, primiti u sebe i poslednji tračak svetlosti. Gledao sam lica koja su nestajala ispred mene meltene i pre nego što bi se pojavila, ispred prodavnica, na raskrsnicama puteva, kod naplatnih rampi, u dvorištima, na njivama, u voćnjacima, na traktorima…, u skromnoj poetici svoje svakodnevice zagledana u trag u prostoru, gde je nestajao autobus beogradskih registracionih tablica.
Prošli smo već popriličan deo puta kada mi je sinulo da ima još jedan razlog zašto sam se grozio putovanja autobusom, i u najširem luku ga zaobilazio kad god sam bio u prilici, razlog na koji sam bio potpuno zaboravio. Naime, kada putujuete, što bi klinci rekli čoporativno, to ste i sami sigurno primetili, rizikujete da budete izloženi tiraniju svega onog što vam inače najviše ide na ganglije. To jednostavno ide jedno s drugim kao lastiš s gaćama. I na tu krajnje predvidivu okolnost, skrenulo mi je pažnju tek suočavanje s nečim što bismo samo u najvećoj zajebanciji mogli nazvati muzikom, a, zapravo, radilo se o neverovatnom spoju, odnosno sinergiji kreštanja nadahnutog pevača amatera (koji je, eufemistički rečeno, zavijao kao divojarac na gredi) i tandrkanja nekakvog nazovi orkestra, milozvučnog poput sviruckanja u šuplje govno. Mario del Monako iz nekog od naših sokaka, sevdisao je s neke budiboksnama radio-stanice:
O may darling iz Obrenovaca, iz Obrenovaca,
O may darling iz Obrenovaca-a-a-a-a…
Whot you douing kad si kod ovaca, kad si kod ovaca,
Whot you douing kad si kod ovaca-a-a-a-a-a…

I tako sve u šesnaest kao na vašaru; stotinuijedan put ista ova sprdnja bila je na repertoaru ne dajući mi ljudski oka da sklopim.
A šta ako je takav štimung zapravo neophodan vozačima autobusa, u jednom trenutku pomislim. Dakako, i najneverovatnije stvari mogu biti povezane. Možda oni koji voze duže relacije imaju neverovatan dar da uvek odaberu najcrnju dostupnu im radio stanicu da ne bi zaspali tokom vožnje. Nije da tu nema logike, zar ne? Pa i sa aspekta nas koji putujemo. Zar nije bolje vozikati se nakostrešen na nekog turbo-folk-skota-idiota nego cupkajući uz Vivaldija recimo, pa se ozarena bića na prvoj, ili stoprvoj krivini, punim gasom strmeknuti u neku provaliju. Ako je tako, neka im je, neka slušaju šta god hoće, pa bilo to i sviruckanje u šuplje govno. Neka im bude; što se mene tiče , sve im je oprošteno. Ima i grđih vibracija, i još grđe bruke.
Na sedišta ispred mene, nacrtala se dva uglađena čilagera u zrelim šezdesetim. Prosvetni inspektori, tako se bar predstavljaju. I to dobro nacvrcani. Zapucali u Budvu na seminar o državnom trošku; nije šala struka zove. Njegova ekselencija ser veleposlanik kulturno-prosvetno-parlamentarnog saveta Evropske nam unije uputiće ih u najnovije tendencije u vaspitavanju mladeži sa posebnim osvrtom na rodnu ravnopravnost i polnu orjentaciju, a očitaće im i smernice za vaspostavaljanje kreativnih radinica za permanetno obrazovanje osoba u poodmklom trećem dobu; neka su im i bog i svi sveci u pomoć… Žuri im se. Jedva čekaju da stignu u Budvu; nisu je, kažu, videli još od lanjske godine. Da prekrate vreme nagornjavaju se akademskim vokabularom – ko ima primerenije psovke, hercegovci ili ličani, pitanje je sad! Raspištoljili se pa se raspucali da je sve praštalo. Jedan će drugom: J…. te u prkno! A ovaj će njemu, da ne ostane dužan – mater u vr’ guzice! Onda se dohvatiše ko će kome kulcu šklempu udarit, ko će koga da mazne za kulac i da viče jadac. I sve tako redom; ovaj će njemu ovo, onaj će njemu ono, kanonade psovki i ogavština smenjivale su jedna drugu. U ljutom boju, nagrabusiše i tetke i strinke, i ujne i šurnjaje, ali i sveti Petar i sveti Jovan, a skupa s njima i časne verige i Hristovo kadilo i vaskrsenije, zaključno sa majkom Isusovom.
I sad da vas nešto pitam. Šta biste vi uradili da ste bili na mom mestu? Naravno da biste im majku majčinu pravo među rogove, pa nek se gospoda prosvetari puše sve dok ne stignu do dražesne im Budve i susednih joj Bečića! I da, uzevši obličje bulterijere, ne biste propustili priliku usput da im pomenete i ujne i šurnjaje i tetke i svastike, isto kao što sam i ja. Bolje da nisam. Samo sam sebi naudio. Istina kenjoslavi umikoše, ali ono malo sna što sam nekako uspevao da uhvatim, nije više htelo na oči. Kako god da se namestim, razbio bi se u tirinte. Zato sam se čvrsto zarekao: u povratku nikako autobus!
Tako je i bilo; ostao sam dosledan. Kada sam obavio sve što je trebalo, i o tome, sav happy, obavestio pretpostavljene, uhvatio sam voz. I to noćni. Te divote; zapao me je prazan kupe. Tašna mi je poslužila kao jastuk, pružio sam se koliko sam dug i zaćorio. I slatko se naspavao do Beograda. Probudio sam se kada je voz već uveliko bo pristao na stanicu, i to u istom položaju u kojem sam i legao. Ali sa bolom u glavi. Osećao se jak miris neke meni nepoznate hemikalije. Biće da je od toga, pomislio sam. I nisam se prevario. Shvatio sam to, doduše prekasno, kada sam se uhvatio za novčanik, koga više nije bilo.
Lupeži! Hulje!… Baš su našli koga će da ojade, pišam im se na lopovsku intuiciju. Danas ni lopuže nisu više ono što su bile, nekad se bar znalo koga valja „uraditi“, a ovi što su se našli pametni mene da orobe jamačno su juče s nekih brda sišli, zato tamane redom koga i šta stignu kao pobesnele krave kad navale na detelinu. Nikad srbina kultivisati to ti je.
Bilo kako bilo, novčanik, u kojem nije bilo više od petsto dindži i pet možda šest evrića koje nisam stigao da razmenim – njega sam im oprostio. Sve lične dokumente koje su mi pokupili – i njih sam im oprostio. Ali roman glavnog urednika, koga su mi bednici takođe bili zdipili – nisam! Niti imam nameru. Jerbo su mi pošteno zapržili čorbu. Kako sad da mu se pojavim na oči sa nesuvislom pričom da su me pokrali, a iz petnih žila sam se upinjao da se predstavim kao osoba od nesumnjivog poverenja? Da priznam tako neoprostiv nemar prema njegovom, malo li je reći remek-delu? To nikako. Jedino – i kako će se pokazati spasonosno rešenje, bilo je da mu ništa ne pominjem, da ga iskuliram. Premda sam ostao u ubeđenju da je neko od mojih pisanija bilo nadohvat ruke lupežima, kakve sam sreće, za njega se pouzdano niko ne bi uhvatio.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *