Adrijan Sarajlija: ZRNO

Dan prvi

Da nije jednog starca, jednog belog pacova koji u krletki gricka stručak asparagusa, jedne velike državne karte na podu i jedne katane na zidnim držačima – soba bi bila potpuno prazna. Ogromni prozori puštaju unutra svu crvenu tugu sutona nad Čibom. Ubrzo, noć svaruje rumen, a pejzažu betona i mora umorno se pridružuje talog industrijskih dimova.
Moritomo se lagano naginje nad kartu. Iz džepa kimona izvlači zrno azukija. Fokusira prefekturu Nara. Začkilji, a onda se seme smeđeg pasulja nađe tačno na mestu hotela „Ušitara“. Četiri zvezdice za uslugu, celih pet za trešnju što pohotno cveta u carskim vrtovima; u maloj sobi, između roditelja – Reiko spava, omamljena svežim dahom hramova.
Pogled koji Moritomo upućuje pacovu je takav da ovaj ispušta svoju večeru i njuškicom kreće da ispituje vazdušna strujanja u tišini stana. Da nije glupog ljubimca male Reiko, katana bi bila aktivna, a sepuku brz. Sutoni odavno ne inspirišu Moritoma, morsko obzorje obična je gnjavaža, a mravinjak pod visinama u kojima starac obitava kreće se prebrzo i sve uzaludnije. Iza mora su ispričane priče, a iznad neba – samo sjaj neonskih laži. Mislio je juče da poslednji put grli svoju Reiko, bio siguran da je ukrao vatru trenutka – esenciju rastanka; a onda je unuka umesto oproštaja pred letnju turu lepotama Japana, zakreketala: „Čuvaj moju ljubimicu Azuki, deda. Ti ćeš to najbolje umeti. Kada se vratimo sa puta, doneću poklone i tebi i njoj! Pravo brrrdo poklona! Obećaj mi da ćeš je čuvati, obećaj, obećaj, obećaj…“
Azuki proučava Moritoma, njene oči su rozikasta dugmad na snežnom krznu, sve vlažnije u svojoj istrajnosti. Moritomo skrene pogled. Da ga životinja tako otrgne od smrti – kakva surovost! Brodska sirena je daleka, ali nadjačava oslabeli huk autostrada. Katana tihuje, njena senka titra na zidu.

Dan drugi

Zora se Moritomu otkriva glasom pacova. Ratujući sa Azukinim netreptanjem, zamišlja kako bi tumači sudbine sada kevtali: loš znak! loš znak!
Pridiže se u sedeći položaj. Sunce ignoriše njegovu zbunjenost i želi mu nežno dobro jutro.
„Ti govoriš?“ U sobi, rekosmo već, nema čaše koja bi vonjala po ispijenom sakeu, nekmoli flaše koja bi Moritomu objasnila zvučne halucinacije. Senka katane je crta puna prezira prema zidu.
„Govorim.“ Siguran je da se Azuki upravo lako naklonila. „Ne baš kao maternji, izvinjavam ti se zbog naglaska.“
Moritomo uzvrati naklonom. Iskusan posmatrač bi njegovu zapanjenost prepoznao po snažnom pulsiranju vratnih vena. Glavobolja se nećka, baš kao i sledeće pitanje; Moritomo ga oćuti.
Nešto pre podneva sunce oholo otperja nad krov stana u kome se tišina povlači pred rečima Azuki: „Ne bi bilo loše da i ti nešto pojedeš.“
Moritomovi prsti se na tren ukoče, a onda nastavljaju sa provlačenjem nekoliko štapića iseckanog krompira kroz rešetke. Sirov krompir škripi pod sekutićima, a pacov kroz zalogaj dobacuje Moritomu dok se ovaj udaljava ka kupatilu. „Umrećeš od gladi, a čeka nas velika bitka.“
Smrt od gladi je zaista strašna. Bez trunke dostojanstva. Glad otkrije da su rebra samo kavez, a zubi tek ukras na licu smrti. Moritomo izvlači smrznutog lososa iz friza. Razbija jaje i miriše ga. Pih. Pronalazi nekoliko čokoladica u kuhinjskoj ladici – to su one što ih Reiko voli, tanušne i sintetičkog ukusa, Moritomo uvek drži koju u rezervi. Otputovali su prekjuče gotovo u žurbi, ona i njeni uvek užurbani roditelji – i zato su čokoladice još uvek tu.
U sobi su sada starac, pacov nalakćen na rešetke krletke dok kandžicama čisti zube, velika mapa na kojoj je drugo zrno našlo mesto u prefekturi Šizuoka, katana sa svojom varljivom senkom i nešto prljavih sudova. Da, tu su i dva zgužvana papirića; veštački kakao miriše vraški dobro dok vrhovi korporacijskih kula emaniraju boje sunčevog silaska.
„Bitka kažeš?“
„O da, starče. Bila bi to samo moja bitka, da nije Reiko i njene molbe upućene tebi na rastanku. Molbe koju si, na moju veliku sreću, uslišio svojoj unučici. Bila bi to bitka koju bih sama jamačno izgubila. Bila bi to neravnopravna, nezanimljiva, beščasna bitka. Ovako, kada jedna od nas ima jednog od vas u svom taboru, makar… ne zameri mi, starče Moritomo, makar i tako depresivnog i neuglednog kao što si ti – onda se kvote na pobednika možda mogu i promeniti. Kažem – možda. Jer deluješ mi prilično slabašno…“
Moritomo podiže dlan, u tami sobe on sija kao žuto svetlo semafora. Poslednja reč koju Azuki izgovara lebdi u etru kao produkt pokidane gitarske žice. Tišina. Tišina je gušća od zgusnute noći. Pažnja svih Moritomovih očiju bira tačku na zidu. Azuki diše…
Krc… skvik (prilično tiho)… krc krc krc (pomalo nervozno)…
„Tu su! Prethodnica!“ zveči glas među rešetkama.
Katana je u šaci. Okret i fijuk. Razlamanje gipsa i drveta. Težište je na levoj za ubodni manevar. Malter sipi, smrvljen. Cijuk zasečen, kidanje creva pomalo aljkavo, sečivo oljigavljeno repovima. Bruj aviona u uzletanju stapa se sa sekvencom Moritomovih pokreta dok preemptivni udari po zidu zadržavaju eleganciju dostojnu zaboravljenih majstora.
„Brz si za jednog matorca!“ usklik Azuki lišen je svakog naglaska. Savršenstvo je zarazno.

Dan treći

„Reiko je upoznata sa tvojom sposobnošću govora?“
„Naravno! To je, između ostalog, razlog naše nesvakidašnje bliskosti. Ona i ja smo…“
Reči se odbijaju o Moritomov dlan.
„Bliskost sa tobom je opasna. Tvoja glava je očito – ucenjena.“
„Tako je. Jedna grupa crnopacovčina iz dubina…“
Dlan!
„Verujem. Verujem da u svetu glodara postoje crnopacovske siledžije, baš kao što mi izgleda da ima i belopacovskih tastera koji se prišljamčuju naivnim devojčicama. Pretpostavljam da iza celog zamešeteljstva stoje uglađeni smeđopacovski šefovi jakuza. A, možda imate i motociklističke klubove. I škole stranih jezika. I bukake-karaoke šou. Dole u tunelima.“
„Pa…“
Moritomo spušta dlan i gipko ustaje. Sitnim koracima dotrčava do zida, pod njegovim stopalima su ostaci desetak ubijenih napadača. Vlasasti repovi oko njegove ćele lelujaju polumrakom zore kao tragovi duhova u bekstvu.
„Pssst. Dolaze…“
U satima koji nastupaju, horde crnih pacova ne uspevaju da se primaknu ustreptaloj Azuki. Moritomo u jednom trenu pomišlja da bi se njen kavez mogao okačiti o držač za katanu ili kvačicu papirnatog lustera, a onda, novim berićetnim zamahom mača starac otera tu pomisao –ona nestaje u ludom plesu sečiva.
Hrpe tela slepljenih iznutricama i krvopljusom slepljuju se sa drugim žestoko lepljivim hrpama pobijenih. Plafon sve manje liči na vrveću tapiseriju. Parket je klizav, stan miriše na smrt pacova i život čoveka. Sardonični Moritomo skraćuje ranjenima hropac.
Neko se krepi sakeom, a neko zrnevljem zobi. Nekome znoj zamućuje oblačno sumračje u očima; neko samo oseća kako znoj miriše i ćutke se divi ispirku čiste sile.
Treće zrno posećuje kartu u Jamabe distriktu. Tamo – slapovi pucaju o kamen i rojem kapljica ljube Reiko. Moritomo klima glavom, stisnutih usana. Jabučica njegovog grkljana ne prestaje da se smeje.

Dan četvrti

U zamrzivaču ima sirove ribe. I nešto paniranih fileta hobotnice. Moritomo ih žvaće, a njihova žilavost mu ne smeta dok pripoveda pacovu o svom nekadašnjem poslu ali i švalerskim nezgodacijama. Azuki se više interesuje za vojno-inženjerske poduhvate nego za kuratu sreću među dugonogim Australijankama.
I rano popodne prolazi u veselom razgovoru. Azuki svome zaštitniku pokazuje minijaturnu tetovažu na intimnosti ušnog kanala. Govor pacova je, dakle, produkt genetičke manipulacije, razočaran i empatičan je Moritomo. Azuki mora da ispriča mastan vic o gejšama, ne bi li odagnala znake starčeve slabosti iz velikog stana. On gotovo odsutno postavlja novo zrno u Kamakuru, gde ozbiljne senke miluju Reiko.
Zamoreni od razbuktale priče i zajedničkih krvavih doživljaja, čovek i pacov slušaju internet radio koji se emituje iz njegovog ručnog sata. Oboje se nemo mršte na promene koju nudi kandidat Saburo. Oboje navijaju da Jeleni iz Kašime osvoje titulu. Oboje načulje uši na pomen Čibe, a onda žestoko grimasiraju zbog vesti o novom porastu indeksa radio-zagađenosti. Azuki cikne – Bljak!
Dve čaše sakea uvode u našu priču i – neplaniranu popodnevnu dremku. Kada Moritomo otvori oči, prizor Azuki zavaljene na bok ravan je trubi za uzbunu.
Moritomo se na nogama čudi gustini mračnog tkanja večeri kojoj s mukom prkosi svitkanje nebeskih neona. Mišići njegovih leđa počinju da se opuštaju jer Azuki se meškolji i lenjo prevrće na drugu stranu.
Baš tada, leva Ahilova tetiva otrpi ugriz. Katana samo okrzne krzno, čeljust zadire dublje, a napadač ostaje nevidljiv dok sakati Moritoma. Bol seva i u ramenu, jedan slipavi rep mu ježi kožu nad pršljenovima. Kolut napred, skvičanje, koprcaj. Krvca kvasi starčevu petu, ali on konačno može da zauzme gard. Azuki ga panično poziva na oprez, ali Moritomo želi da isključi zvuke. Nindže bi prepoznao uvek, čak i da su u medveđoj, a ne u pacovskoj koži.
Dva nezvana gosta šestare oko Moritoma, jednog posmatra vrhom katane a drugog merka otvorenom šakom; ostalim čulima traži trećeg. Obaveznog trećeg…
Dva nezvana gosta su svladana britko. Sudbina trećeg visi u vazduhu…
„Luster, starče“, upozorenje se stapa sa išikava potezom. Zmaj-luster ostaje bez ukrasnog repa, štrafta krvi pljusne oknom i prizoru Čibinog skajlajna daje na životnosti, a nindža broj tri pada pred Moritomova kvrgava stopala.

Dan peti

Starac zuri kroz prozor u katran-crni kotao Tokijskog zaliva obrubljen belim betonskim džinovima; galebovi i helikopteri interventnih službi izvode čudesni dogfajt nad tankerima i sajber-čajdžinicama Ninseija.
Azuki govori polako: „Mislim da ćemo biti mirni bar jedan dan. Onda će naredba biti izdata svim lojalistima tame i legije će slobodno pokuljati iz najdubljih feuda.“
Starac se vraća svome mestu pred kartom tek nakon presvlačenja u crni kimono sa minuciozno izvezenim Daikokuom. Peto zrno je pozicionirano u tački gde 34-ta paralela ljubi sitnozrnaste sprudove Vakašime. Reiko…
„Ispričaću ti jednu priču, pacove.“ Grickanje u krletki uminu.
„Ova katana, pogledaj – dar je samog Hirohita.“
Opasno blizu prozora zaštekće elisa u prolasku. Duž sečiva ovlašno prolazi Moritomov prst.
„Carski graveri nisu previše naružili sečivo Masamune retcima počasti. Te laskave reči ću ja – Moritomo, ipak sačuvati od pacova – za sebe.“
Starac odlaže katanu na kartu premeštajući pogled na ukipljenu Azuki. Dele ih naelektrisani mrak i srebrnaste niti krletke.
„Priča govori o Masamuni, majstoru van ovog sveta i iznad svakog vremena. Kada je, u ludosti svoje mladosti, ambiciozni učenik Ikava izazvao već ostarelog Masamunu da se nadmeću u kovanju mačeva, učitelj je na zaprepašćenje svojih drugih, razgnevljenih učenika – pristao. Sečiva su se kovala osam dana i osam noći. Konačno – došlo je vreme za test.“
Trenutak pauze, dovoljan za Moritomov srk.
„Na naizgled jednostavno pitanje čiji je mač oštriji, ubojitiji, bolji, odgovor je potražen u obližnjem potoku. Prvi je u plićak zagazio Ikava, očiju punih straha od poniženja. Pobodena pod pravim uglom u dno, učenikova katana je svaki zalutali list, svaku neopreznu ribu, svako zabludelo žapče koje bi voda nanela na nj – presekla nadvoje. Čak je i povetarac što se uvek nad potokom igra – uz šištanje i sopstvenu zabunu postajao dvojna struja, pa je jedna odlazila šumi, a druga hladila Masamunine kalionice.“
Oči pacova blistaju. Moritomo češe bradu.
„Ikava, zadovoljan i ohrabren izvedbom svog čeda, ustupi mesto u plićaku artritičnom Masamuni. Poboden na pedalj od Ikavinog sečiva – mač velikog učitelja sačeka prve listove, ribe i žabe. Listovi se lako odbiše o oštricu, kao da su susreli samo još jednu otpalu granu, žabe se čak ni ne ogrebaše, riblji repovi ga liznuše sasvim beskrvno. Među okupljenim učenicima zavlada žamor, a na Ikavinom licu – osionost pobede.“
„Mislim da znam tu priču…“
„Pacov koji govori ionako zna više no što je potrebno! Onda znaš i da je monah koji posmatraše ceo događaj povikao i zauvek ponizio Ikavu: Mač majstora Masamune ima oči! Ne zaseca nevino lišće, svete žabe i bogougodne ribe, kao što to u svom neznanju čini mač nedostojnog Ikave.“
Sake klizi Moritomovim grlom. Ono se potom kesla cinično.
„Glupi pacovu! Mislio si da neću prozreti tvoju paklenu igru. No, poslušaj još i ovo: car me je darivao mačem genija Masamune jer sam i sam majstor u pravljenju oružja. Slično Masamuninim katanama, moji pronalasci su brzi, ali i selektivni. Različito je to što vibracioni sistemi Moritomo-nin-Takeda nisu namenjeni klanju ljudi, već istrebljenju – pacovske gamadi.“
Moritomo posmatra kartu, kao da čuje šum talasa na obali kojom sada trči bosonoga Reiko jureći leptire što ih noćas izlegoše larve.
„Kako jadno od tvoje rase. Ušli ste u moj dom koristeći naivnost jednog anđela – male Reiko. Radi prljave osvete nad običnim starcem. Kako jadno od tvoje rase.“
Do zore se noć premišljala zašto je more crnje od nje, a Moritomo – da li turobno ćutanje bele, izdajničke Azuki znači još jednu glodarsku varku.

Dan šesti

Novo zrno pokriva hram Ikaruga. Duž drvenog hola u kome je princ Šotoku spoznavao Budu, sada tiho hodi Reiko…
Živi glasovi o dolasku pacova nadglasavaju internet-radio. Nose ih vetrovi oko Moritomovog potkrovlja, krici žena, dečji plač, sirene automobila.
Azuki ćuti, pogled joj je oboren, listići luka netaknuti hlape ukraj nje.
Radio-reporter kaže da pacovi izlaze iz mora, natopljeni naftom i lošim namerama.
Građanin dovikuje da nadiru iz šahtova i procepa zaostalih od već zaboravljenih magnituda, jedan savestan penzioner iz Midorija video je erupciju gamadi iz megaskladišta, brodogradilišta zapomažu da su preplavljena, biblioteke se urušavaju pod težinom invazije, bolnički podrumi i hirurške sale izvorišta su novih i novih brigada – živahno javlja internet radio.
Nebesa Čibe kao da ne mare za nadiranje, helikopterska strka ih ne doseže, oblaci se ljuljuškaju iščekujući hladne poljupce neona koje će im doneti noć.
Moritomo, skrhan, strovali se na zadnjicu. Temelji njegovog nebodera drhte jer sva ta vojska pristiže njima, topot milijardi nožica uznosi se lamelama, prema Moritomu, ubici gamadi.
Jedan pogled na Azuki i starac pita sebe: mamac je ili kontrolor? Vođa ili tek hroničar pada? Obećanje je, avaj, dato. Ne bilo kome…
Katana je ponovo u ruci, ljuća od svih Moritomovih izuma.
Dan se u bezbrojnim nijansama crvenog i crnog sliva u noć.

Dan sedmi

Pobeda ima ukus čokolade. Miris joj daju more, katran i sokovi kanalizacije koje su napadači doneli sobom. Moritomo mačem razgrće nepomične naslage poraženih, a kad u njima spazi sjaj rešetaka, zavlači ruku u krznastu bljuzgu i vadi praznu krletku. Azuki stidljivo izviruje iz njegovog kimona, i on je pušta da uskoči u svoj dom.
Od velike karte Japana vide se samo krvlju natopljeni fragmenti. Zrna azuki pasulja izgubljena su pod telesima, ali Moritomo za to ne mari previše: poslednji je dan turističkog pohoda i Reiko će uskoro doći po svoju životinju.
Šansonu drsko prekida špica gradskih vesti. Udarno se objavljuje da je instaliranje sistema Moritomo-nin-Takeda na više tačaka duž obale i u drugim epicentrima najezde okončano; građani se mole za saradnju sa Jedinicom Za Specijalne Komunalne Operacije. Umirujuće zvuče dodatna pojašnjenja spikera: vibracije antištetočinske mašinerije su veoma selektivne, kada se pokrenu – svim pacovima u radijusu od 50 milja telesna temperatura će probiti granice tolerabilnosti. Biće to gomila skuvane gamadi, prilog se završava zakasnelim pokličima, a krajičak umornog oka osmatra Azuki.
Dok tragovi crvenog sunca izlivaju cureće tokove plazme u nebeski pamuk, Moritomo oseća kako mu popušta krutost u prekrštenim nogama i on konačno dozvoljava bezbrojnim ranama da krvare. Osim Azuki, u Tokijskom zalivu više nema pacova. Mašine koje je nekada davno projektovao biće aktivirane samo zbog –marketinga.
Moritomo uzdahne, krv slini preko njegove oklembešene usne: „Reiko će umeti da ceni kako sam te branio.“
Azuki uzvraća drhturavim naklonom. Moritomo zausti, ali reč mu preseca glas pacova, mlad ali zastrašujuće mudar glas: „Reiko već ume da ceni…“
„Reiko? Reiko…“
Azuki je sklupčana, cela krletka lako podrhtava, Moritomo je siguran da oseća toplu struju kako se pomalja preko bojnog polja.
„Izgleda mi da je Moritomo-nin-Takeda već aktiviran. Ovo telo pacova se povinuje tvojoj genijalnosti, starče Moritomo. Tela znaju kada dolazi kraj.“
Panična potraga Moritomovog pogleda za zrnima azuki pasulja je gotovo teatralna. Lice mu je belje od beline pacova u groznici.
„Azuki… Azuki?“
„Pacovi ne govore, starče Moritomo. Previše veruješ nauci.“ Ružičasta šapica dodiruje tananu ušnu školjku: „Ovakav žig dobijaš kada te smrt dovuče dole, u dubine. Ako duša odluči da pobegne, žig će poslužiti hordama onog sveta da je pronađu. Makar je čuvao heroj kakav je Moritomo…“
Ne govori više, bubnje arterije u šupljinama Moritomove lobanje. Dosta!
Pacov šapuće dok se iz minijaturnih nozdrva izvija prva struna plavičastog dima. I bezbrojna telesa trepere. Nevidljivim rukama, Moritomo-nin-Takeda ih pronalazi. Moritomova krvava šaka gnječi prazninu džepa, jer on najbolje zna efikasnost mašine.
„Autobus sa turistima nikada nije stigao u prefekturu Nara. Metal je vrištao gužvajući se, voz mu se izvinjavao promuklim zavijanjem sirene, telo devojčice je namah zaćutalo, a beli pacov, eto, na kratko progovorio…“
Moritomo poskoči i pritrčava krletki. „Reiko-čan! Azuki-čan!“ Uspeva samo da se ogleda u nabubreloj opni očiju dok unutrašnja buktinja beli njene slojeve.

Dan osmi

Buve shvataju da njihova ispaša na mrtvaji bojišta nema smisao.
Podno nebodera Čibe, poslednjim, uludim hercom odzvanja vibrantna muzika istrebljenja.
Jedno azuki zrno moglo bi se pronaći u krutoj pesnici Moritoma. Samo kada bi neko uspeo da je otvori.

Adrijan Sarajlija je srpski pisac, rođen 1976. godine u Zvorniku. Novele, pripovetke i kratke priče objavljivao je u srpskim i regionalnim antologijama fantastičke književnosti. Autor je samostalne zbirke priča „Manufaktura G“ koju je 2010. godine objavila beogradska izdavačka kuća Tardis. Roman „Ogledalo za vampira“ je objavljen 2012. godine (biblioteka „Signal“) i uvršten je u širi izbor za NIN-ovu nagradu. Član je Udruženja književnika Srbije i aktivni je učesnik signalističkog umetničkog pokreta.
Adrijan Sarajlija je završio Medicinski fakultet u Beogradu 2001. godine. Dobitnik je stipendije Kraljevske Norveške Ambasade (2000. godine) kao jedan od najboljih studenata u Srbiji. Završio specijalizaciju iz pedijatrije, a poslediplomsku nastavu iz urođenih bolesti metabolizma pohađao i u inostranstvu (Berlin, Majnc). Autor i koautor u više desetina stručnih publikacija, prvenstveno iz područja urođenih poremećaja metabolizma, kliničke genetike, ali i drugih oblasti pedijatrije.
Prvi put objavljuje na Prozaonline.

3 Responses to Adrijan Sarajlija: ZRNO

  1. ivanna_toronto каже:

    Wow! Izvanredno!

  2. Aleksandar J каже:

    Neobicna prica od za mene anonimnog autora.

  3. Yana Yankovich каже:

    Ovo je genijalna priča!!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *