Vesna S. Disić: PRIPOVETKE O SUDARU SVETOVA

Priča jedan

Gradski prevoz radi. Gradske vlasti se brinu o građanima.Sa TV ekrana smeše nam se lica vođa i onih koji bi hteli da budu vođe. Ljudi hodaju blatnjavim stazama zemlje, prokažene i osramoćene. Pitajući se da li imaju pravo na dobar život. A među njima i jedna Marija. Ovo je priča o njoj.
Marija je rođena u siromašnoj radničkoj porodici. U osnovnoj školi volela je košarku, ali nije izrasla više od njenih današnjih 160 cm.
Volela je i balet, ali roditelji nisu imali novca da joj plate dodatne časove.Volela je muziku, želela da svira flautu. Ni za to nije bilo novca.
Marija je onda odlučila da bude prodavačica u STR. I to dobra prodavačica.
Putovala je svakog jutra gradskim prevozom iz Bariča do Labudovog brda, gde je bio mali market, u kome su dokoni penzioneri pregledavali svaku veknu hleba i tražili nemoguće..da za bednu siću kupe dovoljno hrane. Prema njoj ponašali su se »kulturno«. Za osam časova rada popila bi dve kafe, pojela poneki krišom dohvaćeni keks i odlazila kući.
Njena kratka crna kosa, majušan stas i nežne oči nisu je svrstavali u kategoriju vrlo lepih devojaka. A bila je lepa.
Jednog jutra dobavljač hleba promenio je vozača. U STR je ušao momak njenih godina, možda stariji godinu dve.Plav, plavih očiju, smešnog čuperka na vrh glave.Hleb je unosio brzo i smeškao se ljubazno. Pogledao je nekako značajno. Marija se seti nekog popularnog franscuskog filma, kom je zaboravila ime. Odmahnu glavom i žustro se udubi u glancanje, već uglancane vitrine za suhomesnate proizvode. Pravila se da ga ne primećuje. Sledeća dva dana na posao je došla nešto kao malo našminkana. Starija gospođa, koja je u već vrlo zrelim godinama radila kao kasirka jer »treba raditi i zaraditi« prokomentarisala je to pomalo ironično.
»Dopada ti se novi vozač?«
Marija se zacrvenela. Nikad nije znala kako da odgovori na takva pitanja. Momka još nije imala, iako joj je već dvadeset treća.
Ubrzo je saznala da se zove Boris. Zvučalo joj je to tako slavenski, nekako ruski i bilo u skladu sa njegovim večitim osmehom.
Na posao je dolazila sve uzbuđenija. Nekad se pojavivši kraj rafova u vreme kad je kombi sa hlebom i pecivom stizao, a nekad nestavši u pomoćnoj prostoriji upravo u trenutku kad je Boris dolazio. Pravila bi se da kuva prvu jutarnju kafu za sebe i svoje dve koleginice. Gazdarica je dolazila kasnije i uvek ih pitala isto pitanje »Da li je radnja otvorena na vreme«.
Kasirka je imala nezaposlenu bratanicu. Jednog dana u STR se desila smena. Lena je dala otkaz, ne mogavši da trpi gazdaričine sumnje da potkrada » na delikatesima«. Još isti dan na njeno mesto je došla Aleksandra, kasirkina dvadesetjednogodišnja bratanica.Mariji je bila simpatična na prvi pogled, ali njoj su svi bili simpatični.
Aleksandra je bila pomalao lenjivica. Gajbe sa kiselom vodom i sav ostali teški teret koji je trebalo unositi u market u danima nabavke najčešće je nosila upravo Marija.
Nije joj to bilo teško, čak lakše nego da se prepire na koga je red. Marija nikako nije volela svađe.I svog kanarinca zvala je »Tihi« i provodila sa njim dosta vremena.Kad nije bilo mušterija, Marija je sedela kraj frižidera u kom su se nalazili sladoledi i pomno razgledala sve brojnije sorte. Čitala bi neki časopis o zbivanjima na domaćoj estradnoj sceni i divila se novim toaletama koje su zvezde pokazivale na mondenskim događajima. Sladolede nije jela, jer je,naizgled mršava, bila anoreksična. Ne u meri u kojoj bi joj to ugrožavalo život , ali u onoj meri koja je činila da se njeni obroci sastoje samo od kifle i čaše jogurta.I ponekad nekog keksa.
Majka nije znala za taj problem, njoj se opravdavala »željom za vitkim izgledom«.
Boris je tog prvog meseca ljubazno pozdravljao i primetila je da se zaljubljuje u njega.
Nadala se da će jednog dana, kad budu stajali ispred toplih, poredanih vekni on dotaći njenu ruku ili učiniti neki sličan gest kojim bi joj dao do znanja da se i ona njemu sviđa.
Svake treće nedelje Marija bi radila u popodnevnoj smeni. Tad joj se nekako nije išlo na posao, ali se trudila da bude dobre volje. Neznatno je mršala.
Pete nedelje Boris nije došao. Tog jutra hleb je uneo neki omanji dežmekasti čovek. Spustio ih je grubo i ni malo nalik Borisu pogledao ih oštro, jer su sporo slagale vekne na police.»Jel mož´ to brže? obrecnuo se na njih.»Imam još tri radnje da obiđem.«. Marija i Aleksandra ubrzaše rad.
Tog dana bila je tužna i nije slušala Aleksandrinu priču o »mladiću koji je davi sms-ovima«.
I sutradan debeli je ponovo došao. Prema Aleksandri je bio nešto obazriviji, a Mariji se obraćao sa »mala«.
»Ajde, mala šta si se ustobočila Nije to zlatan hleb, običan tip 500«
Aleksandra je bila indiferentna i znala da joj ne može ništa. I ako se debeli požali gazdarici, tetka će je zaštititi.
Tetka-kasirka je znala kako Gazdarica menja etikete proizvodima kojima je istekao rok trajanja i ta činjenica joj je bila garant da će svoje mesto zadržati. A i gde nabavlja riblje konzerve, tako omiljene među uglavnom siromašnim mušterijama koje su kupovale hranu u tom marketu.Jedino ko nije imao nikakvu zaštitu bila je Marija.
Bio joj je ovo treći posao i morala ga je zadržati, jer majčina penzija nije bila dovoljna za iole normalan život.
Dve nedelje Boris se nije pojavljivao. Radni dani su proticali tegobno, a Aleksandra joj je uporno pričala o »svojoj novoj ljubavi«. Slušala je polupažljivo.
Sledećeg jutra Boris je doneo hleb. Nije joj se ljubazno nasmešio, iako je video njen radostan pogled.Nekako ušeprtljano je istovario gajbice, sačekao da ih ona oslobodi ,uzeo ih i izneo bez reči.
Nije znala šta da misli.
Nisu se videli samo nekoliko nedelja, a od one bliskosti koju je osetila kad bi joj pomagao da rasporedi hleb u police više nije bilo ni traga.
Toga dana Aleksandra je došla na posao tačno u dva, upravo kad se Marija spremala da krene kući.»Jel hoćeš da dođeš u nedelju do mene? Izgleda da se udajem…« smejala se nekako neprirodno.
Ozarena Marija reče. »Naravno. A za koga?«
»Znaš, onaj momak što nam dovozi hleb. Odlučili smo nakon smo dve nedelje zabavljanja. Njemu je potreban smeštaj, nije odavde, a moja kuća mu se sviđa«.
Marija je stajala i gledala je. Osećala je kako se njeno slabo srce lomi u parčiće, koji padaju na zemlju i plaču.
Oči su joj ostale suve.
Rekla je samo »Onaj plavi momak, sa čuperkom?«
»Da, taj.« smejla se i dalje.
Tetka joj je prišla i videći Marijin izraz lica rekla:
»Dođi Aleksandra, da mi pomogneš oko ovih banana«.
Marija je sutradan dala otkaz. U STR- u niko nije znao zašto.
Rekla je da je našla novi, bolji posao na nekom prekookenaskom brodu.
Niko nikad nije saznao šta je bilo sa Marijom iz Bariča koja je bila dobra, dobra i tiha.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *