Todora Škoro: DIVA

Tu poslednju noć filmskog festivala pamtiće mala varoš zauvek. Nežna, skoro providna, koračala je brzo i lako spuštajući se niz kaldrmu, gazeći cveće koje su joj pred noge bacale manje ili više uspele dvojnice što su cičeći od sreće mahale, slale poljupce i pružale ruke prema onoj kojoj su se , kao božanstvu, divile, na koju su želele da liče, koju su želele bar da dotaknu za kraj njenog svilenog šala boje lavande, ali ih je u tome sprečavalo obezbeđenje koje je odlučno i beskompromisno pravilo zid između njih i dive. Iza njih, u drugom planu, frizura zalizanih briljantinom i sa brkovima oštucanim na specifičan način, onako kako je to činio i divin najnoviji ljubavnik, takođe filmska zvezda, tiskali su se najviđeniji gradski momci glumeći opuštenost i nezainteresovanost, ali su se i oni, u trenu kad je prolazila, propinjali na prste i gurali gazeći jedni druge po vrhovima dvobojnih, bež-braon rupičastih cipela spectator, tek pristiglih iz Pariza kao modni diktat.
Na drugom drvenom basamku pred ulazom u „Srpsku krčmu“ zastala je, okrenula se, uvežbanim pokretom mahnula ushićenoj masi i izgovorila:
Je t’aime…Votre ville est belle!… Divan grad… i vi divni!“
O onome što se potom zbivalo iza zatvorenih vrata stare krčme, odakle su dopirali zvuci tamburica, najčešće ponavljajući pesmu „Kreće se lađa francuska“, svedočili su, u svakom kafanskom razgovoru u društvu koje iole drži do sebe, godinama. O njenom smehu, iznenadnom, grlenom, o šakama belim i malenim poput golubica, o njenom oduševljenju kajmakom na crnom hlebu i mrštenju na ukus rakije. Ali ono što će se najduže pamtiti, što ni Petar R., tada mladi reditelj, nikada neće zaboraviti jeste divin neočekivani potez, usred razgovora o tendencijama u svetskom filmu, posebno francuskom. Organizator tek završenog festivala, uživevši se u ulogu dobrog domaćina, postavljao je brojna pitanja slavnoj glumici, istovremeno je bombardujući informacijama o tokovima domaće kinematografije naširoko i nadugačko na sasvim tečnom francuskom dok je ona sa krajnjim zanimanjem posmatrala trofejne rogove jelena-kapitalca na zidu.
„I šta biste vi, madam, tada uradili? Pitam vas – šta?“
Trgla se i pogledala ga osmehnuvši se neodređeno. Ali je on insistirao:
„Šta, šta biste uradili?“
Zavladao je muk. Francuskinja je podigla obrve, lagano ustala od stola i, dok je prilazila njegovom kraju, okrenula se i preko ramena ležerno dobacila:
„Ovo! Ovo bih uradila…“
Zatim se sagla, obema malenim šakama obuhvatila Petrovo lice i poljubila ga strasno i dugo pravim francuskim poljupcem.
Zaorio se aplauz, tamburaši su zasvirali veselije, domaćin je prestao sa tiradom o sudbini filma, sve je postalo nekako opuštenije, čak su i kuvarice načas izvirile iz kuhinje da je vide, jedino je Petar, kao skamenjen, sedeo dobar deo večeri za stolom. Ustao je, pričalo se potom danima u kafanskim razgovorima, tek kad je ona trebalo da krene. Kažu, uzvratio joj je istom merom, filmski, prišavši i kleknuvši pred njom, poljubivši joj ruku. Pričalo se da joj se već tada zakleo na večnu ljubav, svašta se pričalo, a istinu je znao samo Petar, kao što je samo on znao kako se osećao tada, pred njom na kolenima, a i godinama potom, ne mogavši, a i ne želevši da je izbaci iz glave.
„Ništa od toga nije istina“, opovrgavao je kasnije čaršijska nagađanja. „Samo sam joj poljubio ruku, poželeo srećan put i tražio dozvolu da joj povremeno pišem ako će mi na pisma odgovarati“, branio se.
I pisao joj je. Na adresu koja je stajala na vizit-karti. Najpre jedno pismo, uljudno, kurtoazno, ali i sa prilično komplimenata na njen račun. Pa posle mesec dana još jedno, hrabrije ili luđe, u kome se usudio da pomene čak i njen vatreni poljubac koji mu je „oduzeo san a podario novu, veliku nadu i beskrajnu čežnju“, kako je napisao. Postajao je sve očajniji kad ni posle mesec dana nikakvog odgovora iz Pariza nije bilo. Bezvoljnog, sa glavom među rukama naslonjenim na sto, zatekao ga je i poštar tada kad je doneo njeno prvo pismo. Zabezeknutom pismonoši je tutnuo u ruke napojnicu veliku kao pola njegove plate, a potom ga skoro izgurao iz kuće kako bi mogao da skače, igra i peva od sreće, ljubeći bledožuti koverat koji je zaista mirisao nekako posebno, francuski.
Petar se preporodio. Kažu da ga je teško bilo prepoznati. Isijavao je toliku količinu energije da je glumačka ekipa sa kojom je radio novi kratki igrani film bila fascinirana. Prvi je dolazio na snimanja, odlazio kasno noću, sa rekviziterima. Od glumaca je tražio da bezbroj puta ponove neke scene, pogotovu one u kojima je glavna glumica, sve dok ne bi sve bilo savršeno. Svi u ekipi su uvideli sličnost scenarija sa znanom kafanskom pričom, ali niko nije imao hrabrosti da to komentariše naglas, a osim toga ta filmska storija bila je zbilja intrigantna i svi su, a ne samo Petar, od tog filma očekivali mnogo. S razlogom, jer je i pobrao sve nagrade na festivalima u regionu te godine.
Međutim, već kod sledećeg filma postala je jasna Petrova opsednutost francuskom divom. Pokušali su prijatelji da ga odgovore, da mu nekako pažljivo stave do znanja da je uradio dobar posao sa jednim filmom, a da će biti pogubno ako bude pravio nešto što će ličiti na njegov nastavak. Nije poslušao. Prodao je kuću, sam sve finansirao, sa istim žarom dolazio na snimanja, ali u glumačkoj ekipi žara više nije bilo. Niko nije verovao u taj drugi film. Kad ga je i kritika i publika dočekala na nož, Petar je bio tek malo zbunjen, nikako demoralisan. I dalje je zračio onom istom energijom, ali kad je i treći put pokušao da okupi glumce i snimi nešto što će „definitivno biti dobro“, kako je govorio, niko od glumaca nije pristao na angažman.
„Ona me hrabri u tome, piše mi da je scenario sjajan, da će film biti hit“, kažu da se poverio kolegi reditelju tokom jedne duge noći posle mnogo ispijenog vina. Dok je to govorio, imao je skoro ludački sjaj u očima.
„Stvarno ti piše?“, pitao ga je ovaj.
„Stvarno, pogledaj…“ i izvadio je iz unutrašnjeg džepa jakne hrpu svetložutih koverata koji su još uvek mirisali.
„Ali ona je glumica, šta ona zna o filmskoj priči, o pravljenju filma, o režiji, dođavola?!“, kažu da je, pošto ih je nekoliko ovlaš pročitao, kolega reditelj gurnuo pisma i besan ustao. Petar je ostao da sedi za kafanskim stolom, samo je kafane menjao. Viđali bi ga ili kako, pripit, pokušava da nekom producentu nešto objasni, ili kako sa blaženim izrazom čita neka od svetložutih pisama. Godinama tako. Posle niza godina, kažu da ga je onaj kolega reditelj, kad se vratio u grad, zatekao u kafani.
„Piše li ti još diva? Još joj veruješ?, pitao ga je.
Petar ga je pogledao ugašenim pogledom i pružio mu beli koverat, otkucan na mašini, koji nije mirisao i u kome je pisalo kako je „…dotadašnja sekretarica slavne glumice koja je bila zadužena za prepisku sa obožavaocima dobila otkaz jer je otkriveno kako je svojoj mašti previše davala na volju u tom poslu, te Vam se izvinjavamo ako su Vaša osećanja nečim povređena jer iza svega što je u toj prepisci sa Vama bilo apsolutno ne stoji madam već njena neodgovorna sekretarica koju je glumica smenila i odgovarajuće kaznila…“
Dok se spuštao na stolicu do propalog kolege, reditelj mahnu konobaru:
„Momče, daj buteljku vina! Samo pazi da ne bude francusko…“

Todora Škoro, pesnikinja i pripovedač, rođena je u Dobrom Dolu, u Šumadiji, 1964. Godine. Gimnaziju i Filološki fakultet ( na grupi za jugoslovensku i opštu književnost) pohađala je u Beogradu, gde i danas živi i radi kao novinar. Književnim radom počinje da se bavi od 2008, a prvu knjigu objavljuje 2009. godine ( zbirka priča „Varke duše“ u izdanju Kaligrafa iz Beograda). Iste godine iz štampe izlazi i njen pesnički prvenac, knjiga poezije „Neizmer“. Naredne, 2010. godine, objavljuje knjige stihova „Suđaja mi dala“ i koautorsku, dvojezičnu, srpsko-italijansku zbirku poezije pod naslovom „Pod nebom Srbije“ / „Sotto il cielo di Serbia“ zajedno sa pesnikinjama Radom Rajić-Ristić i Karlom Galvan iz Italije.
Osim na italijanski, pesme su joj prevođene i na nemački jezik i hindu. Priče i pesme su joj uvrštene u nekoliko domaćih i regionalnih zbornika i časopisa. Autor je književnog bloga „Škola duše“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *