Zoran Škiljević: Riba

Bilo je to poslednjeg vikenda novembru, subota, negde iza podneva. Blago jesenje sunce terao je vetar nebu za oblake kada je Roberto natrčao na knjižaru jednog nadobudnog novopečenog knjižara i izdavača. Knjižara se nalazila na najboljem i najprometnijem mestu u gradu, tačnije u prizemlju zgrade Albanije, tamo gde je nekada bila smeštena čuvena «Jugoslovenska knjiga»; takvom da sve i da hoćeš ne možeš da je zaobiđeš. Mlađane prodavačice, svejedna u starleta izdanju, naoružane mini-suknjicama, štiklicama, mrežastim unihopkama i pozamašnim dekolteom, dakle u punoj ratnoj opremi, dočekale su ga sa nagotovs spremnim osmehom: još jedna ovca za šišanje. Odmerio je svaku od glave do pete, udelio im po jedan jebežljiv pogled, i potrudio se onda da ih, vešto praveći slalom između polica, zaobilazi u što širem luku. Dakako. Naizgled bezazleno počinju krupni nesporazumi, a kamoli oni sitniji.
Proveo je Roberto u knjižari gotovo čitav sat. Vrteo se kao usran golub šarajući pogledom po izloženim naslovima, sve vreme pokušavajući da se priseti šta mu je to privuklo pažnju onomad kada je tuda bio prilazio. I konačno se setio. Prišao je onda jednoj od ovih u starleta izdanju koja mu se prva našla u vidokrugu i upitao je za roman Bele Hamvaša «Naime», koji je, ako se ne vara, pre neki dan video u izlogu. Izvolite gospodine, iz taka mu je bilo odgovoreno. I bukvalno žmureći ova mu je doturila traženu knjigu.Vraga traženu! Pred njegovim razrogačenim očima zablistala je monografija Naomi Kembel, i to u punom sjaju, da ti pođe voda na usta ako nisi gej. U prvi mah bilo mu je neprijatno a onda je prasnuo u smeh, toliko se bio zacenio da mu je nesretna Naomi ispala iz ruku i koliko je duga i teška tresnula o pod. Potom je bez pardona zapalio iz knjižare ostavivši zabeućenu starleticu ukipljenu kao spomenik.
– Videste li ovu budaletinu? – kada je malo došla k sebi, upitala je ova koleginice dok je premećući knjigu po rukama pokušavala da ustanove da li je Naomi ostala zdrava i čitava. Potom je, ne dobivši usmeni odgovor već samo nezainteresovano sleganje ramenima, nonšalantno vratila knjigu na policu, tamo odakle ju je bila i uzela.
I u pravu je nema šta, i jeste naš Roberto budaletina kada je mogao da ispusti takvu ribu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *