Bojana Draganić: Nedeljni ručak

U mislima je daleko od mjesta na kojem je obitavalo njeno tijelo. Već dugo je nje duh bio odsutan i lutao po mjestima gdje ona nije mogla biti i sa ljudima koji su joj sada bili daleki. Ovoga je puta lupkanje tanjira, koje je neko slagao, odvelo duh u davno vrijeme kada nedelja nije bila radni dan. U vrijeme kad je nedelja pripadala porodici.
Omiljeni dio vikenda bio je petak veče. To je bilo vrijeme kada nema obaveza. Vrijeme kada učenje može da se zaboravi, vrijeme kada može duže da se ostane napolju, vrijeme kada se, u tinejdžerskim danima, izlazilo u grad i u šetnju sa drugarima. Vrijeme kada su mogle knjige da se čitaju do kasno u noći. Subotom je bila kućna radna akcija. Pomagali bi mami u čišćenju kuće. Posle, dok bi kuća mirisala na ručak, na scenu je stupalo učenje. Dešavalo se i da organizuju izlet ili posjetu rođacima. Uveče bi ili išli u posjetu prijateljima ili bi kuća bila puna gostiju. Ili bi do kasno uveče sjedejeli, svi na okupu, gledali filmove uz mamine kiflice, krofnice, pite i sve ostale specijalitete kojima je pokušavala da ih ugoji. Koliko je obožavala taj trenutak toliko ga nije voljela, jer je označavao kraj odmora. Sjutra je već stizala nedelja.
Subotom je sve bilo organizovano, ali nekako opušteno i uz put. Svi su znali da se sprema kuća, da se posle uči, uveče ide u posjete ili odmara kod kuće, ali sve je to nekako išlo opušteno i bez žurbe. Dok je nedelja bila vojnički dan. Tako ga je često zvala. Uvijek je moralo da se ustaje ranije. Išlo se u crkvu ili bi neko izmislio neku novu zanimaciju, tipa ‘idemo na selo’. Noćna mora! Ostatak dana je bio u znaku pripreme za radnu nedelju. Mama je opet pola dana kuvala. Nedeljni ručak je bio u tačno određeno vrijeme i to je tako išlo na živce. Dok su svi drugari bili napolju i igrali se, kod njih u kući je mirisala topla čorba i neki novi specijalitet koji su roditelji pripremali specijalno za nedelju. Jer nedeljni ručak je porodična svečanost. Posle toga bi se svi izvalili i spavali, a uveče bi posle kratke posjete prijateljima krenula jurnjava po kući. Ko će prije da se kupa, kome šta treba da se pripremi za prvi radni dan, gdje su čije knjige, gdje su čije patike, je li urađen domaći zadatak. Onda bi se sve sleglo, stišalo, kao posle oluje i kao opijeni u nekom svom miru, u pidžamam uz film bi ispraćali još jedan vikend u nizu. Baterije su bile napunjene, mozak restartovan i svi spremni da se hrabro suoče sa obavezama. Svako je imao svoju muku. Neko je morao da se suoči sa šefom, neko sa profesorom, neko sa momkom ili djevojkom, ali svi su bili spremni. U toplom porodičnom domu imali su sigurnost i odmor. Utjehu i razumijevanje. I znali su, kakva god radna nedelja bila, koliko god ih neko iznervirao, doći će još jedan vikend i opet će ih nervirati to što nedeljni ručak mora da bude u 16h, ali ne mari, kuća će mirisati na neki novi specijalitet.
Danas eto, sve bi dala da umjesto spremačice u hotelu, tanjirima lupa mama i zove na ručak. Radna nedelja je prošla turbulentno. Od učenja, polaganja kolokvijuma, preko stresa na poslu i rasprave sa momkom, radna nedelja je došla i prošla. Stigao je i petak veče, ali umjesto u gradu, prošao je na poslu. Kući je stigla posle 23h, istuširala se i legla. Duga je to radna nedelja bila. Ni subota nije puno obećavala. Malo duže spavanje nego drugim danima, čišćenje kuće, priprema ručka i odlazak na posao. Nakon posla kratko piće sa drugarima bilo je koliki toliko odmor. I evo, nedelja popodne. Spremačica rasklanja sudove koje su gosti za sobom ostavili. Recepcija je prazna. Svi su u šetnji, u obilasku grada. Ulica kraj hotela je pusta. Beograđani su na nedeljnom ručku. Dan polako odmiče i ona zna, tamo negdje neko kuva ručak, neka mama čeka svoju bebu, neka mama svojim velikim bebama sprema stvari za školu, tamo negdje neko grli svog nekog dok gleda film nakon nedeljnog ručka, negdje tamo neko vodi ljubav, tamo negdje neko i tuguje. Ona radi. U 22h će izaći s posla, sjesti u poluprazan autobus, stići kući, istuširati se, pročitati koju stranu pred spavanje i zaspati. Sjutra je prvi radni dan, nekome. Njoj je isiti kao i svi ostali. Osim što sjutra ujutru ne radi, već ide na fakultet, a radi posle toga.
Gde je nestao bezbrižni svijet i kada smo odrasli? Uzima telefon i zove mamu. Ona je tamo u drugom gradu, u drugoj državi. Kaže da su upravo ručali ona, tata i brat i rasklanjaju posuđe. Baš su se najeli i sad će da odmaraju.
Onoga trenutka kada je nedelja postala radni dan izgubili smo svoj mir. Onoga trenutka kada smo otišli od kuće postali smo odrasli. Imaćemo svoju malu bazu za odmor onda kad mi budemo nekome kuvali, kad budemo nekoga pripremali za školu i kad tog nekoga smjestimo u krevet i poželimo mu laku noć, a nas zagrli naš neko.
Kažu da vrijeme mijenja čovjeka, da ga iskustva čine zrelijim. Da smo zreli onda kad se pomirimo sa životom i shvatimo da neke stvari nisu u našim rukama. Gdje je granica izmađu djetinjstva i zrelosti? Nekada se čini da ih dijeli jedan korak, a nekada da svakog dana koračamo putem koji nas vodi u zrelije dane.
Ipak, zreli ili ne, svi smo u svijetu koji juri kroz vrijeme. U svijetu koji danas živi, a sjutra ćemo već vidjeti šta će biti. Zato nam je nedelja radni dan. Zato sjutra niko nema pune baterije. Nismo ih imali gdje napuniti. Nemamo vremena za vikend, nemamo vremena za porodicu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.