BRANKA SELAKOVIĆ: 198 koraka

Zapljuskuju mi telo talasi mutne reke od kiša malo jesenjih a malo prolećnih, jer ne razaznajem koje je godišnje doba, ni deo dana kada sam otvorio oči. Otvorio? Da li sam on ili ona, i to mi je sumnjivo sada dok jednim okom žmirkam da proverim na kojoj sam obali Save. Teretnjak ispušta krik bolan kao utroba nakon udaranja žandarma u rebra, u bubrege, ali o tome već neću da mislim. Ispljuvavam rečnu travu, vadim mulj iz ušiju i polako se meškoljim na kamenu koji je očigledno cele noći glumio jastuk. Na šinama stoji anđeo. Ne, grešim, na kamenu sedi anđeo. Jao Branko, Branko, opet si sinoć natezao neku brlju celu noć a cigani te pratili od železničke kroz sve birtije Savamale. Hladno je. Naravno da je hladno, šta se čudiš kada ležiš u vodi?! Ali ko ono sedi na kamenu okrenutih leđa? Majko, ti li si? Ubrađena žena se ne mrda. Nije marama na glavi, nego kosa uvijena, umotana, mokra, svijena da ne kaplje po golim leđima. Lepa je, nežna, meka leđa, krila…crna krila! Smrt! E sve ti jebem, znao sam da sam umro, samo gde u ovom mulju, gospodin čovek, pesnik?!

***

Deco, urbanizovanje Sava mahale počelo je u prvim godinama 19-og veka. Knjaz Miloš je primetio da je savska obala zaštićena grebenom i samim tim mirnija, te je stoga odlučio da tu preseli pristanište i razvije trgovački, kako se u to vreme zvalo-abadžijski, deo grada. On je u Savamali želeo da izgradi novi srpski Beograd. Iza vas se nalazi zadužbina Luke Trebinjca koji je sve ostavio Beogradskom univerzitetu, za koji se nadam da će neki od vas pohađati…

***

Ne budeš li svirao moju pesmu skočiću ti u jaz (JAZZ)!
Kasnije Branko, ako ti se skače u jaz kraj Save, skoči!

***

Boli me glava, udara u ritmu tambure ili bubnja. Dum-dum, dum-dum…i kakvo je ovo trabunjanje o arhitektonskoj istoriji mahale, zamislima knjaza, koga briga! Što im ne priča o pesmama, ljubavima, pa onda o mirisu pržene kafe, zemičkama, pasulju i ribljoj čorbi, o mrlji iz tankera koja se širi poput bola u rukama, ka glavi kada se ne suzdržavaš, ne kontrolišeš, nego goriš, goriš i moraš da se ohladiš i skočiš, jer ti je vruće a sada ti je hladno. Pogledaj gore profesorka, reci nešto o svima nama!

***

I tako je on meni skočio u bubanj dok sam svirao, samo zato jer nisam naredio orkestru da započnemo neku tugaljivu pesmu koju je tražio…

***

Tišina, gde zveraš Branko?! Nema ništa na nebu, nego slušaj šta ti pričam. Gde sam stala…hm, ah da…Značajne promene u Savamalu stižu krajem 19-og veka, sa dolaskom železnice. Tada je stvoren niz urbanističkih planova koji su predviđali izgradnju pristanište van korita reke, na prostoru Bare Venecije, kanale, mostove i atraktivne sadržaje kojima bi se Beograd spustio na Savu. Život je nažalost tekao drugačije, a svi planovi u vezi sa razvijanjem „Varoši na vodi“ nisu ostvareni.

***

U ovoj mahali nema tajni. Sve što se desi u njoj, ostaje u njoj. Možda golubovi raznose priče? Mislim da sam još uvek zagledan jednim okom u sutra, a jednim okom u smrt koja me stigla. Ili sam ja nju ganjao, pa je sela da se malo odmori? Mala Sava, Sava mala za ove moje ručerde što vole da se šire, da grle svodove kuća, oblake i alase…

***

Branko, to ime koje me prati. Sanjam često kako na obali leži trup, pomalo izmožden od tumbanja talasa i stena, kao centrifuga kad isceđuje, muči, kida. Ne znam da li sam to ja ili neki pesnik, ili neko ko predstavlja statističku brojku utopljenih u ovoj reci. Kakav su pogled imali dok su tih nekoliko sekundi večnosti leteli do prvog udara u površinu vode? Ne znaju da su gledali na sudbine uklesane na ovim zidovima okrnjenih kuća, razmazanih poruka ispisanih farbom, ostavljenih za uspomenu dok ih kapi kiša, kutnjak vremena ne oskrnave, pa tako u krug. Nisu videli sve moje suze, osmehe i raskrvavljene tabane dok sam šetala stazama Savamale i ljubila se, jecala, preklinjala, volela, pisala. A mogli su, ali su oni više voleli da lete.
On je želeo da je pilot. On nije čuo priče izmrvljene, ispredavane još od nastanka ove mahale. Nije video ubrađene majke što jecaju, ni ogovarače, gradske raspuštenice, prodavačice ljubavi, ni moje visoke potpetice. Nije osetio cigle istorije koje su se slagale polako jedna na drugu u svojim predanjima o postanku kraja gde je pronašao mene. To ga nije zanimalo, ili je lagao. To ime mi se sa usana otkida dok na klupici gledam na most. Koliko stihova se u njega slilo, prelilo se u nove tajne. Ime što me tišti ne zna da se dva pesnika, zbog ovog pogleda na užurbane živote i to kako me je ljubio ili neko neku Evu, Mariju, Magdu, Lenu, Tiosavu, Smiljku, prepiru i natiču kome ovaj most pripada. Radičević polaže pravo jer se most uliva u ulicu sa njegovim imenom a Ćopić sleže ramenima i možda mu prepušta igru kao starijem, svestan da legenda o imenu mosta oživljava iluzije…Ćopić sada negde likuje.
Ovaj Branko ne zna ništa o pesnicima i piscima! Nije pročitao nijednu knjigu. Ne zna ni to da sam izbrojala koliko koraka ima od stepenica koje spaja Karađorđeva ulica sa mestom gde sam ga prvi put ugledala. Ni to koliko sam zdrhtala kada je hteo poći a ja ga svojom unutrašnjom boginjom, razbuđenom, uznemirenom tiho zvala govoreći da bi mogao biti čovek mog života, da ostane. Ali mi ruka nije mogla poći u zagrljaj, niti glas u krik kako bi bolje razumeo vapaj. Samo sam videla te oči.
Zdravo ja sam Branko.
Ipak je zastao.
Zdravo, ja sam Branka.
Slučajnost? Ne verujem!

2 Responses to BRANKA SELAKOVIĆ: 198 koraka

  1. derara каже:

    Brankin most 🙂

  2. Snevač каже:

    Odlična ideja 🙂




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *