Vesna S. Disić: PRIČA O LEKSANTIJI

(peta priča iz Zbirke „Pripovetke o sudaru svetova“)

Za neobično ime koje je dobila jer joj je majka, pravnik po zanimanju, bila ubeđena kako su Zakon i Zakonodavstvo sve i svja u ljudskom postojanju, Leksantija nije marila.
Na često pitanje „Kako reče da se zoveš?“ odgovarala bi lakonski „ Leksantija.. Od latinske reči leks.. Zakon“ i lako je podnosila čak i činjenicu da su je i dalje uporno zvali Aleksandrija ili Aleksandra, lenji da prihvate njeno čudno ime… Duhovitiji među mnogobrojnim poznanicima imali su sklonost da je zovu jednostavno – Leksa. Ni to je nije preterano uznemiravalo.. Imala je Dužnost. Životnu dužnost koju je sama sebi nametnula… da spašava pisce.
Čitalac će se sad zapitati „ Od čega da ih spašava i zašto baš pisce“, a odgovor je jednostavan.
Na prvo pitanje Leksantija bi s ubeđenjem odgovorila „Više nego prosečni ljudi pisci su skloni autodestrukciji, naški rečeno samoubistvu. Pogledajte samo koliko ih se u istoriji književnosti ubilo… previše, zar ne?“, a na drugo „ Zato što su pisci vrlo važni i vrlo retki, pogotovo pravi pisci“. Ne bi se zamarala dugim objašnjavanjima jer, kako već rekosmo, imala je Dužnost.
Tu svoju obavezu ispunjavala je tajno i stalno. Pratila je sva književna događanja u svom gradu i kad bi uočila da je neki pisac po „ tamnoći svog pisanja“, kako bi ona to definisala, blizak pomisli na svoj kraj, trkom bi se stuštila na svaku njegovu tribinu ili predstavljanje nove knjige. To je naročito radovalo ako je u pitanju bio pisac sa margine, gurnut od književnih veličina u neki zapećak, sa kraćim i ređim osvrtima na njegova dela nego što su ih imali „priznati“ pisci i često sa potajnom grupom neprijatelja, koji bi posećivali književne večeri sa idejom da vide „ konačan kraj netalentovang škarbala, sklonom fluidnom poetizmu“.
Kad bi naslutila takav razvoj događaja Leksantija bi , koristeći nepopularan metod ucene, pokupila svoje dve, tri prijateljice, nateravši ih pritom da se obuku kao „ dame“ i odvela ih na književnu tribinu ili večer poezije napadnutog autora. Tad bi na njen znak prijateljice morale snažno aplaudirati i uopšte biti apsolutno zanesene svakom rečju pisca kog je Leksantija opisala, pre dolaska na književnu tribinu, kao „ ekstremno talentovanog, izrazito stidljivog, dubinske poetike i sklonog da sa mosta na Savi skoči u Dunav i reši se svih muka“. Prijateljica bi je pitala „ Kako da sa savskog mosta skoči u Dunav?“ ,a Leksa bi joj hladnokrvno odgovorila: „ Draga moja, malo si glupa i malo si čitala. Za njih faktografija nije bitna: kad hoće da skaču sa mosta ili slično, čak i Sava postaje Dunav za tren“.
Prijateljice su se ponašale u skladu sa jasno izrečenim naredbama, aplaudirale bi dok im dlanovi ne pocrvene, staloženo slušale brojne balade, poeme, haiku poeziju, čitanje kratkih priča i to sve sa vrlo stoičkim izrazom lica. Naime, volele su da nose divne, rukom vezene haljine koje je Leksantija po celu noć šila u svom domu, gotovo besplatno, samo za njih. Za takve modne detalje vredelo je podneti književne tribine i duge diskusije tokom proba haljina o poslednjoj posećenoj tribini. Držeći čiodu među usnama, ne bi li brže našla pravu meru za sužavanje struka, Leksantija bi polumumljajući citirala posledljeg spašenog autora: „ I dok je odlazila iz njenih polurapsadnutih štikli, koje su bile dokaz o njenom siromaštvu, curili su, nalik na krv, tragovi po ulici.. Nije li tom jednom rečenicom pokazao koliko je njegova junakinja patila?“. Ako bi se prijateljica osmelila da kaže „ Znaš.. U nekoj pripovetci, čini mi se onog Augusta Šenoe koji je umro pre nego što se taj tvoj pisac rodio ima skoro ista rečenica“ dobila bi dva uboda u predelu zadnjice. Leksantija bi rekla: „ Oh izvini, a i ako ima slična rečenica, treba da znaš da postoji fenomen sinhroniciteta. A i čudi me da si ti uopšte ikad išta čitala, a pogotovo te čehe koji su pisali u doba romantizma u Hrvatskoj.“ . Bocnuta prijateljica bi do kraja probe mudro ćutala.
Nakon tri do četri godine aktivnog spašavanja pisaca jedna od prijateljica, zamorena brojim tribinama, odluči da Leksantiji ispriča dva- tri detalja i zamoli da ih više ne tera na te književne tribine. Počela je izokola: „Znaš šta Lekso.. ja sam čula da se onaj pisac kog si nam predstavila kao neponovljivo autentičnog dugo lečio na psihijatriji. I da je tukao svoju bivšu ženu. „
Leksantija zastade u podrubljivanju podsuknje. Podigne pogled ka prijateljici“ Opet neke gradske tračeve slušaš, umesto da se udubiš u nešto…ccc“ Prijateljica, budući da nije bilo čioda u blizini hrabro nastavi „ Ma ne. Pričala mi Mila, njenoj sestri se udvarao, pa je proverila njegovu biografiju“.. Leksantija nastavi sa podrubljivanjem, predosećajući nastavak dijaloga. „ Da? I šta je rekla?“ Prijateljica se zaustavi na čas, pre nego što izreče glavnu rečenicu „ Rekla je da gradom kolaju priče kako samo isto tako psihijatrijski slučajevi posećuju njegove tribine i ja sam odlučila da ne idem na sledeću, pa kud puklo da puklo“.
Leksantija naglo ustade. „ U redu, ali od danas za tebe ne šijem ništa. Veruješ tračevima o divnim ljudima, ljudima koji uzdižu našu kulturu“ Spusti podsuknju na pod i krene ka kuhinji da skuva kafu. Prijateljica odahnu, očekivala je goru reakciju.
I tako su od sledće jeseni tribine „pisaca u usponu“ bile malobrojnije za jednu stalnu posetiteljku, a grad siromašniji za prizor lepe žene u lepoj haljini, kakav je redak danas. Ali, to nije razlog da ne odamo dužno poštovanje Leksantiji, ženi koja je često spiskala teško zarađeni novac kupujući i po dva tri primerka knjiga pisaca za koje je smatrala da su „životno ugroženi“. Pisci kao pisci, nikad nisu ni primetili njen trud i njene velike napore, pa je ova priča zasluženo hvala Leksantiji na trudu i ljubavi ka pisanoj reči. I danas, već vidno umorna, Leksantija posećuje tribine i sluša reči umetnika.
A sama u sebi nosi mnogo umetnosti i mnogo neispričanih priča.
Ali o tome drugom prilikom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *