Radovan Pavlović: PITA SA ZELJEM

Obećao je sebi da se ovo jutro neće posvađati sa Dostojevskim. Ipak mu je on prijatelj kakav god da je. To mu je prvo palo na pamet kada je otvorio oči i ugledao glavu na prozoru kako ga posmatra preko zavese nedaleko od svog prebivališta. Zevanje se još nije dobro sleglo, a već je pomislio kakav li je Doske danas plan skovao. Kakvom mukom će ga mučiti? Hm! Nije Doske kriv što voli mačke i čitavi bogovetni dan sedi u svojoj fotelji čitajući knjige. Da je manje čitao, možda bi se i oženio − prokrvi mu misao i bez pravog razbuđivanja rakijom.
− Živi sam. Pu! Baksuz jedan − ote mrzovolji malo vremena. Neće, neće, obećao je sebi. Neće ga danas mrzeti.
Vinsent se protegao do tačke pucanja koščica u predelu ramena i lakta. Krov je niži, ne smeta mu. Koga briga za krov kada ima alkohola od juče − poklon od Dostojevskog. Otvorio je prozor na svojoj kartonskoj kutiji da uđe malo svežeg smrada. Sedeo je razbuđen u svojoj kućici u uglu Ulice breza i posmatrao automobile − zuje; ljude kako žure na posao da zarade nešto novca da prežive ovaj dan. Ponosan je na svoj kraj. Svi ga znaju i pozdravljaju. Uskoro će i njegova prva smena, bez doručka. Ali to nije problem, uvek nešto nađe u obližnjem restoranu „La Kan ta“. Uputio se do njegovog omiljenog mesta u nadi da će pronaći dobar ogrizak hamburgera.
− Dobra stara vremena. Nekada su ljudi bacali skoro celo parče, sad samo ….mmmm ….ogrisci od jabuka, malo popare, fuj! Lubenica! Pita sa… Šta je ovo? Zelje! − oduševljeno će Vinsent dok mu je pola tela bilo u kontenjeru, a noge balansirale na spoljašnjoj limenoj strani održavajući ravnotežu. Obrnu komad pite u rukama dva tri puta proučavajući njen sastav. Mirisao je zeljanicu pre nego što je svojim stalaktitima probio njenu unutrašnjost i prepustio se dražima slanog sira i zelja. Uživao je u svakom zalogaju, a inače su zalogaji bili mali jer je imao utisak da će više pojesti ako uzima manje i ako duže žvaće. Nozdrve su se šiirile i skupljale. Sećana su se vratila. Divno započet dan.
− Šta imamo danas na meniju, Mila?
− Ono što najviše voliš − pita sa zeljem. Praviću ti je kad god poželiš, samo… Nemoj da piješ više, molim te.
− Obećavam! − poljubi dragu ženu dok mu je sinak grlio nogu.
Završio je svoj obrok sa otrgnutim podrigom koji se osetio na sir. Dopalo mu se.
− Kučka! Seo je na trotoar najfrekfentnije ulice u gradu; namestio zavoj oko glave obmotan i oko levog uveta. Započeo je prvu smenu, a i završio je uspešno.
Prljavi prsti sakupili su petsto šezdesez papirnih i sedamdeset metalnih. Zveckalo je i šuškalo zadovoljstvo u njegovim džepovima.
− Šta ćeš sad, Dostojevski … da te vidim, ko će kome da pokloni knjigu? − raspravljao se sa samim sobom.
− Ti meni da kažeš kako moram bolje da se hranim…a ti!? Ti se hraniš samo knjigama. Jebale te one! Samo, prijatelju, pazi da se ne najedeš, da ti glava ne poraste od te hrane. Ne znaš ti, prijatelju, šta je hrana, šta je pita sa zeljem! − skupio je tri masna prsta i prislonio na usne. Cok! − Kako je ona ukusna − napravi nekoliko pokreta vilicom kao da je i dalje jede. Suznim očima i dalje je nastavljao da mljacka.
− Je l’ti to meni nešto, prijatelju? Upita ga Dostojevski. Stajao je iza njega i slušao njegov nervozni monolog. Pod miškom je imao „Zločin i kaznu“. Vinsent je ćutao.
− Doneo sam ti hranu. Pomoću nje ćeš preživeti. Raskoljnikov je isto tako. Znaš, zabrinuo sam se za tebe. Kako ti je uvo danas?
− Mani me tvoje hrane. Vrlo dobro! Zahvaljujući njemu zaradio sam dobru dnevnicu. Pogledaj! − raširio je novce ispred njega. Radosti nikad kaja.
− Čudno − reče ovaj sa knjigom.Uštirkan, krutog držanja − lažna aristokratija.
− Oči su ti crvene, to me plaši.
− I tebi su. Sumnjam da je od mačaka na čiju si dlaku alergičan. Uostalom, ne brini ti za mene, Dostojevski.
− Prestani da me zoveš Dostojevski, znaš moje ime.
− Pa nije da i ja ličim na Vinsenta.
− Nije da nije, obojica imate jedno uvo − i obojica se zasmejaše i shvatiše da ranije prepirke ostaju deo prošlosti. Toliko puta su zajedno šetali hodnicima prošlosti da su ponekad zaboravljali put do svojih novih života. Vlasnici straha i samoće. Svaki dan je bio iščekivanje.
− Prijatelju, hoćemo li kod tebe na jednu čašicu? − upita Vinsent. Kod mene je ionako veliki konfor − pokaza rukom na kartonsku kutiju.
Odgovora nije bilo jer ideja nije bila dobra. Kako sada da neko uđe u njegov dom kada su iz njega samo odlazili.
Na vratima je stajao poštar sa pismom u ruci. Rukopis dobro poznat. Emilija.
− Jednostavno odlazim. Ne traži me. Zbogom!

Zar nisu otpor i nepristajanje cilj svakog stvora. Sloboda. Nije dovoljno.
Što ga ne bi pustio u kuću ako ga je već pustio u žvot. A šta ako i on ode? Šta će onda? Bio mu je drag, iako prljav, rđav. Baksuz. Sanja o hrani iz kontenjera, a odbija pomoć od prijatelja. Ali obećao je sebi da ga danas neće daviti svojim latinskim mudrostima; neće dirati rane usirene, meke. Ne sme ostati ponovo sa svojim mačkama, knjigama. Znao je da ne može naći iskrenog prijatelja van korica i papira. Vinsent je i dalje bio tu. Prljav, a čist. Sam, ali dva puta ne sme to pomisliti. Čudio se. Da se načudi ne može čudacima ovog sveta.

− Volim da popijem poneku, omekšava Dostojevski. Ne bi bila loša i jedna pita sa zeljem? Ša misliš?
− Znam jedno odlično mesto − ubaci se Vinsent.
− Ne to mesto, nikako! − prekinu ga. Ja znam još bolje. Jesam li ti pričao što je De Balzak znao da pojede pita sa zeljem?
− Ozbiljan si!? Je l’ to iz neke knjige?
− Da. Slušaj…

− Zanimljivo!
− Rekao sam ti juče da i od knjiga možeš da se najedeš.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *