Vesna S. Disić: Susret

(Šesta priča iz zbirke pripovedaka „Pripovetke o sudaru svetova“)

U svom dnevniku Snežana je počela opis tog dana rečima: “Bio je to moj prvi sastanak na slepo. Odlučila sam da se ponašam sasvim drugačije od devojaka koje sam videla na TV u istoj situaciji, a i od mojih poznanica koje su mi ili oduševljeno objašnjavale kako je to baš cool i interesantno ili su se do dosade žalile kako su dožovele teško razočaranje videvši pred sobom čoveka koji ni malo nije ličio na vlastiti opis. Nešto me intrigiralo da otkrijem istinu šta se krije iza te pomodne novotarije i šta je tu zapravo istina…Došla sam na splav „ Night power“ tačno u 16 časova, iako je On trebao da dođe u 17 .Čekala sam uz čašu hladne vode i dupli kapućino, prelistavajući najnoviji broj „ Geography today“. To je moj omiljeni magazin, prepun lepih fotografija.Došao je kako je obećao, obučen u crvenu majcu i farmerke … Bio je dobro raspoložen.“
Zagledala se kroz prozor svog iznajmljenog stana, smišljajući novu rečenicu. Pisanje dnevnika shvatala je kao vežbu, jer je studirajući književnost, evo, na žalost, već petu godinu, zapazila da su gotovo svi veliki pisci pisali neke zabeleške.Prizor novobeogradskih blokova nije bio inspirativan, pa Snežana okrenu pogled ka monitoru svog lap topa, koncentrišući se na sadržaj. Nakon pola sata opis prvog i sigurno jedinog sastanka na slepo u njenom životu bio je završen.
Pogledom prelete preko redova:
„Ono što pamtim kao prvi utisak bio je potpuno uobičjeno − osmeh. Taj snažan stereotip kako žene vole muškarce koji imaju lep osmeh, bio je i u mom slučaju potvrđen. Zvao se Branko i tek je diplomirao na arhitekturi. Seo je nasuprot mene i pružio ruku srdačano. To mi se dopalo. Naručili smo isto jelo, pohovane lignje i isto piće, po dva deci rashladjenog crnog vina. Njegove oči sijale su kao i kapljice rose na čašama.Nisam mogla da skinem pogled sa njih. Razgovor je tekao sa pauzama, očigledno nešto nas je sprečavalo da sasvim opušteno razgovaramo. Sve je bilo pomalo napeto, dok nisam odlučila da počnem da postavljam pitanja. Na sva je staloženo odgovarao. Saznala sam da ovo njemu nije prvi blind date i da prethodne devojke, koje je upoznao, nisu ispunile njegova očekivanja. Na pitanje zašto mi je preko popularnog sajta ponudio susret, ako su prethodnice bile tako neprivlačne, odgovorio je hladnokrvno: Uvek treba pokušavati iznova i iznova.
Govoreći, pravio je kratke stanke i gledao me vrlo direktno, pravo u oči. Pomislila sam da želi da me zbuni…. nastavila sa pitanjima, svesna da će to možda videti kao vrstu ispitivanja…a kasni ručak ili rana večera… polako se približavao kraju. Znala sam da je to trenutak kad će odlučiti da me pozove na neko drugo mesto ili kad ćemo se uljudno pozdraviti i rastati sa verovatno lažnim obećanjima kako ćemo se uskoro sresti. Znala sam i da moj izbor da na taj sastanak odem apsolutno sportski obučena, u patikama i bez truna šminke nije bio najpametnije rešenje, ali pomislila sam ..sećam se..spremajući se, da ako mu se dopadnem u svom običnom izdanju, da će to biti znak iskrene privlačnosti. Konobar je prišao pitajući nas da li smo za desert. Branko je brzo odgovorio da nije, pitajući mene da li ja želim nešto slatko. I ja odgovorih ne. On zatraži račun i dok smo čekali, vladala je tišina… Platio je ručak i pridržao mi stolicu dok sam ustajala. Krenuli smo ka izlazu vrlo sporo. Kao da se i meni i njemu nije išlo. Spuštajući se niz uzak prolaz ka obali za koju je splav- restoran bio vezan, pružio mi je ruku. Bio je to kratak dodir koji sam zbunjena, čim nogom stupih na obalu, prekinula izvlačeći ruku iz njegove. Videh nešto kao trag žalosti u njegovim očima. Stajali smo ispred tog splava kao dva deteta, ne znajući šta da kažemo. Prekinuh tišinu : Vidim da si umoran. Hvala ti na pozivu i nadam se da ćemo se videti još neki put. Osmehnuo se: Svakako, znam tvoj broj, javiću ti se.
Pružih mu ruku, pozdravismo se kao dva stara, dobra prijatelja. Koračajući i ne osvrćući se pomislila sam da je stvarno privlačan, šarmantan i da ako budem imala sreće da ćemo se možda videti još koji put. Ljuta na samu sebe, zbog nemarnog stila u odevanju kojim sam ga možda odbila, stigoh kući pešice, brzim hodom…. Eto, to je bio moj poslednji i prvi blind date. Prošle su četri nedelje i Branisalav mi se nije javio…i dalje analiziram u čemu sam pogrešila.“
Snežana uzdahnu, čitajući posledenju rečenicu.
Sad je, intuitivno, znala je da nije ni u čemu pogrešila i znala je, da iako i ona zna njegov broj telefona da taj broj nikad neće okrenuti.
U tom trenutku zazvonio je telefon. Glas joj se učini poznat.
„ Branko ovde. Hteo sam da te pitam, da li si raspoložena da se ponovo vidimo.Recimo danas ili sutra.“
Slušajući svoj glas kojim mu je odgovarala začudi se kako zvuči prijatno, ali i vrlo staloženo.
Rekla je: „Toliko mi je drago da si me nazvao, hvala ti. Naš susret bio je za mene divan događaj. Ali, na žalost ne mogu da izadjem sa tobom ni danas ni sutra. Spremam važan ispit.“
Nešto duža tišina,sa druge strane, govorila je da nije očekivao takav odgovor.
Čula je: „ U redu, javiću ti se nakon tog ispita“.Odgovorila je: „Svakako, biće mi drago “. Znala je da je neće nazvati.
Spuštajuću slušalicu, pomislila je: „ Mesec dana drhtanja pri svakom zvuku telefona, četri nedelje neprospavanih noći isuviše je čak i za takvog , superiornog muškarca , kakav si ti “.
Sa sporošću, nekarakterističnom za nju, ode do kuhinjice i stavi vodu za kafu. Ništa nije osećala, ni radost ni tugu. Samo blago čuđenje nad svojom hladnokrvnošću. Sad, kad ga je odbila, shvatila je koliko ga je nakon samo jednog susreta smatrala bliskim, dobrim i lepim i koliko je ono što je za njega bio površan eksperiment ili igra za nju bilo važno.
Sipajući kašičicu kafe u džezvu pomisli:
„Ne verujem da ću se opet sresti sa njim…“ i: „ko je dođavola izmislio te blind date situacije. To je čista budalaština“.
Šta je Branisalav mislio i osećao ostaće za nas trajno tajna.
Snežana je, ubrzano završavajući fakultet, stalno odbijala sve brojnije pozive za „na slepo“ sastanke, koji su joj, pomalo impresionirani njenim novim stilom i suzdržanošću, mnogi, njoj nepoznati mladići, upućivali.
Niko nije znao da je Branka, kog je videla samo jednom često sanjala.Ipak, ni jednom ga nije nazvala.
Nakon diplomiranja našla je posao u dalekom gradu na samom severu zemlje i otputovala je, ostavljajući grad svog studiranja bez mnogo tuge. Tamo, u tom mirnom, staromodnom stilu života naklonjenom gradiću, u poslepodnevnim časovima , odmarajući se od nastave koju je svakodnevno držala u srednjoj školi, počela je da piše svoj roman.
Naslov je dugo birala i na kraju je bila zadovoljna odabranim . Glasio je: „Oči ne govore istinu uvek“. I naravno, biće to ljubavni roman.Pretočiće u reči sve ono što je proživela nakon samo jednog susreta sa njim u dugim satima maštanja kako se sreću, razgovaraju, upoznaju, zavole i kako dugo, dugo žive srećno.
Na stranicama te buduće knjige njena junakinja doživeće sreću kakvu je i Snežana priželjkivala tog dana kad je preskočila granicu svoje stidljivosti i poželela da bude jača nego što jeste. Čvrsto je odlučila da roman bude potpuna suprotnost savremenom stilu u našoj književnosti i da osim praćenja narastajuće ljubavi između dvoje mladih izbegne sve ono što asocira na socijalne aspekte života, potpuno sigurna da je njen jedini susret na slepo rezultirao neuspehom upravo zbog socijalnih normi i predrasuda koje čine da žene moraju, htele ili ne, da se povinuju društvenim normama, a jedna od njih njoj je taj dan bila isuviše zamorna. Kako je vreme priticalo bila je sve sigurnija da blaga opsednutost izgledom kod žena nije rezultat njihove stvarne želje da se bave krpicama i šminkom po ceo dan, već da je to posledica socijalnog pritiska. Ni trenutak nije zažalila zbog svoje odluke da se suprotstavi toj normi, a kad je nakon godinu dana, prisećajući se svojih maštanja našla njegov lik na popularnoj socijalnoj mreži, gledajući njegovu sliku na kojoj se smeškao kraj neke morske obale, u skladnom zagrljaju sa dobro dizajniranom plavušom bilo joj je drago da je srećan, ali je iskreno čudilo da i on ima potrebu da svoj emotivni status podeli tako javno. Roman je završila rečima „ svaki novi dan uveravao je i njega i nju da je ljubav ono čemu su stremili celog svog života i da će ih upravo ljubav spasiti“. Završavajući pisanje nije joj bilo stalo da li će biti obajvljen, jer joj je pisanje bilo oporavak od jednog naizgled banalnog razočarenja.
Život joj je poprimio miran tok u kome je, oslobođena želje da se dokaže kao žena imala sve više tajnih obožavalaca, jer se svojom netipičnom mirnoćom i suptilnošću izdvajala od svoje okoline.
I nadamo se da će uskoro naići na nekog ko će imati sluha za sve ono što ostaje neizrečeno između dvoje ljudi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.