Zoran Škiljević: Gejak

Anamarija i Roberto dan su, kao i obično, proveli rmbačeći. Ona u redakciji, a on kod kuće, dumajući kako da se izbori sa svojim novim projektom. Jerbo nema rašta izlaziti uredniku na oči ako na vreme i na zadovoljavajući način ne oposli i poslednji od tridesetak naručenih hvalospeva jednoj uvaženoj njušci iz javnog života prestonice, čije generalije iz razumljivih razloga ovom prilikom nećemo pominjati.
Zato su veče proveli leškareći, uz Ligu šampiona, pivce, i neizbežne grickalice, prepuštajući se razbibrizi. Navijačka strast bila je u drugom planu, budući da njeni „cigani“, isto kao i njegovi „grobari“, nisu uspeli da prođu čak ni kvalifikacije.
U poluvremenu, skočiše oboje u kuhinju da spreme nešto lagano za pojesti, i za tili čas specijalitet kuće, pofezne premazanim džemom od šipka, bio je gotov. Ako to još niste probali, i nemojte, ali pošto znam da me nećete poslušati, brzo ćete se uveriti kakva poslastica je u pitanju.
Po završetku utakmice (kao što se i očekivalo, pobedom Barse u gostima), i neizbežnog reklamno-propagandnog bloka, prikazana je reportaža sa svečanosti upriličene povodom dodele nagrade „Fan godine“. Najvišeg društvenog priznanja u zemlji, koje se uz veliku pompu i talambase već dugi niz godina dodeljuje najistaknutijim pojedincima za njihov nemerljiv doprinos podaništvu i bezuslovnoj veri u bolje sutra. I za šta je – kako je tokom reportaže više puta bilo naglašeno – ove godine bila neočekivano žestoka konkurencija.
Naši junaci zinuli su od čuda prepoznavši laureata dok se šepurio pred kamerama sa tim visokim priznanjem i brojnim darovima sponzora u rukama. Starkelju, koji je izgledom podsećao na Tasu Uzunovića kostimiranog u gejaka u jednoj domaćoj TV seriji rekordne gledanosti. Slučaj je hteo da im se baš on, dakle taj gejak što liči na Tasu, proletos nađe u nevolji, kada ih je putujući na nekoliko dana u Vrnjačku Banju, između Pojata i Kruševca, trefio maler: drndavom renou, iz čista mira što bi se reklo, pukla je guma. Brže-bolje skrenuvši sa ceste evo ih pred njegovom kapijom, bogorade i vape pomoć. Ugledavši ih, pohitao je starina da im se nađe zlu ne trebalo. Ne brigajte, deco, sad ću ja to, dobacio im je iznoseći ručnu dizalicu. I njemu se hiljadu i jedan put takav maler desio. Kako reče, osedeo je za volanom vozikajući botiljke vina rujnog po celome belom svetu, a bogami i šire; i kad je tekao vincek potocima, i kada bi berba podbacila.
Potom je prikazana filmska storija o njemu. Ređao se zemljak i komšija svedočeći o tome kako je ovaj, obukavši se u svečano, strojevim korakom umarširao u okružni odbor partije etabliranih smrdivuba desnog centra, koja je, kao što znamo, nedavno oduvala sa vlasti koaliciju nesposobnjakovića i kleptomana levog centra – da zaište da se u njegovom ekonomskom dvorištu postavi bilbord sa slikom partijskog lidera u prirodnoj veličini. I kako je danima dosađivao komitetlijama preteći im da će da ode i do lidera lično, i to pešice, budu li nastavili da se kurobecaju čim se on pojavi na vratima stranke, i ako se, nedaj Bože, drznu da ne usliše njegovu molbu. Kako je rečeno, to natezanje između njegove fiks-ideje i birokratskog oportunizma potrajaše nekoliko meseci ako ne i više. Doduše hteli su oni da mu udovolje od prva, ali, priznaćete, delikatno je to pitanje, slika lidera usred živinarnika, ipak što ne ide – ne ide, čekalo se na mig nekoga odozgo. Starkelja je, međutim, bio uporan, što se kaže, čekao i dočekao, i tako, na kraju ipak izvojevao pobedu. Usred lete, usred kokošinjca zasijaše bilbord: presdednik partije, koji je u međuvremenu postao i prva faca države, capo di tutti capi narodski rečeno, smešio se svakome ko je tuda prolazio. Sudeći po svemu, kokicama ponajviše. Ali to ni najmanje nije zasmetalo žiriju da strakelji pokloni poverenje i, kako je stajalo u obrazloženju, jednoglasno dodeli ovako visoko društveno priznanje.
Roberto se uzvrpoljio ne mogavši da dođe sebi. Ustao je, špartao po sobi kikoćući se na sav glas, pa, uozbiljivši se, ponovo seo, potom je neko vreme nervozno puckao prstima što je prilično išlo na ganglije njegovoj dragoj. Onda se iznenada upiljio u nju.
– Daj mi reci ko je ovde lud – upitao je Anamariju, kojoj nešto baš i nije bilo do priče. – Sećaš li se šta mi je ovaj čova rekao pre nego što smo se pozdravili, kad sam ga priupitao otkud to da, kao očito pametan čovek, gaji simpatije prema onom tamo, nasmajenom sa bilborda?
– Naravno da se ne sećam kad mi tada ništa nisi rekao – brecnula se ona.
– Nisam, u pravu si. Ali, evo, sad ti kažem. Rekao mi je: Svi misle da ga ja volim a ja njegovom slikom plašim vrane oca im mangupskog, pa opet nikako da ih se kurtališem!
– Baš mi ga je žao – rekla je Anemarija osmehujući se, i uzevši u ruku daljinski promenila program. Ni najmanje ne pokazujući želju da na tu temu nastave razgovor.
Roberto je, međutim, ostao u dilemi koga joj je bilo žao: face sa bilborda ili starog lisca u čijem kokošinjcu je ovaj velikan naših dana plaši vrane i zasmejava kokice. Ali nije se usudio da pita. Jutro je pametnije od večeri, možda mu se bude kazalo samo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *