Vesna S. Disić: Razmatranje o problemu književnosti

Ma, mislim ja u sebi… svakako da je život na petom spratu jedne relativno nove zgrade sasvim u redu… šetuckamo noću kad vlasnici stana mirno spavaju, a u mom slučaju je samo jedan vlasnik, što mi položaj olakšava… i mirnije je, to želim reći. Međutim u poslednje vreme i ta pogodnost se nekako poremetila.
Sve je počelo od kako se vlasnik stana, zvaćemo ga Mića, počeo baviti pisanjem.
U redu, pisao bi obično noću što u našoj maloj bubašvapskoj zajednici nije dočekano sa oduševljenjem, jer je to za dva do tri sata odlagalo napad na kuhinju, gde je po dobrom običaju uvek bilo nekih mrvica , ostataka večere, a ako se Mića zapio u kafani ili predugo pisao bilo je podosta prljavih sudova , koje smo temeljito obrađivali.
Dakle, to sa pisanjem nije bitno ometalo naš dugogodišnji mir. Ali, s pojavom činjenice da je njegov rad iziskivao i objektivnu kritiku, u stan je, protivno svim dotadašnjim regulama počeo dolazati njegov prijatelj, s kojim je detaljno razglabao o konstrukciji svog romana i generalnoj ideji. Nismo to baš s pažnjom slušali, razmišljajući koliko će visoki i nogati ostati ( naime, mi bubašvabe procenjujemo neke pojave na osnovu veličine stopala; a ovaj je bio izuzetno opasan, nosio je cipele broj 46) i da li će biti vremena da se stuštimo na ostake čipsa pre nego što se mamurni Mića još nečeg doseti u pola noći, i stušti ka svom kompjuteru da to zabeleži.
Sve u svemu, suma sumarum… bili su to ipak jako dobri dani u odnosu na ono što je sledilo.Odista, nakon upornog pisanja u trajanju − 50 dana ,došla je i ta noć kad je Nogati ( saznali smo kasnije da je bio uvaženi pisac) došao tačno u osam kako je i rekao, da konačno kaže mišljenje Mići o tekstu koji mu je ovaj poslao tog jutra mejlom. Dakle, za Miću Dan D.
Nas je činjenica o Danu D izuzetno obradovala, jer je Mića Nogatom obećao i večeru, pa smo se naslađivali kako ćemo kad oni razmene svoje uobičajene misli i ostale intelektualije, navaliti na ostatke maslina i sira, a moža preostane i poneka mrvica od prasećeg hladnog pečenja.
I sve je počelo jakom zvonjavom na vratima..ZVRRRR
Nije to bio dobar znak.
Mića skoči i sa osmehom otvori vrata i Nogati nahrupi unutra, bacajući papire svuda po sobi.Mića se stropošta u fotelju kraj vrata.
Nogati je vikao: Ti Ovo zoveš književnošću?
Mi smo se skupili u svojoj rupi i čekali razvoj događaja. Bili smo jako gladni, jer je prethodne noći Mića svu noć kljuckao po tastaturi, naglo ustajući da ode po čašu vode ili da upali cigaretu na ringli, jer nije imao šibice. Tim iznenadnim ustajanjima iznenadio je Bubića Malog koji je tom prilikom tragično nastradao ispod njegove drljave papuče. Bubić Mali bio je neiskusan i njegovo telo i sad leži u tužnom položaju u kuhinji.Naša mala zajednica primila je to sa velikom žalošću i stres koji smo doživljavali postajao je još veći. Urlanje Nogatog se produžili:
Kakva je to književnost? ..Nikakva…ponavljam… N i k a k v a…
Mića promuca: Pa šta fali?
Nogati: Kako slepče šta fali..nema šta ne fali…nigde ni jednog opisa..imaš junaka i šta znamo o njemu ..samo ime… ni kako izgleda,ni koliko ima godina..ništa.
Mića: To je namerno deprsonalizovanje lika da bi se čitaoci usredsredili na radnju…
Nogati poče da skače po rasutim papirima:
Nije to nikakv stilski postupak,no ti nemaš pojma. Ulazi u taj tvoj izmišljeni grad u kom treba da nađe serijskog ubicu i mi treba da se tresemo od straha kad prolazi ulicama i … šta vidimo ?
Sagne se i pokupi jedan papir, markiran crvenom bojom. Poče da čita:
„Levijan se sporo vukao ulicama Mračnog grada. Sve je bilo tamo i neprovidno. Zapazi jedan natpis koji se svetlucao u daljini i krene ka njemu…“
S visine pogleda Miću i ponovi: Sve je bilo tamo i neprovidno..To je sve što si izmozgo o Mračnom gradu… pa ni dete od pet godina ne bi se manje trudilo da dočara atmosferu…
Mića, hrabro sedeći i dalje u fotelji, delomično pokriven nekim razastrtim papirima:
Pa, šta da gnjavim čitaoca ..kakvi su te opisi spopali..šta je tebi?
Nogati: Opisi moraju postojati..Moraju.. a u tvom rukopisu ti samo ko neki beležnik i saobraćajac objašnjavaš gde se tvoj junak kretao. Išao ovamo, išao onamo,a svugde gde je išao mi nismo uočili ništa, jer ništa nisi ni napisao.
Mića: Malim, oskudnim naznakama nateraću čitaoca da sam zamišlja kakvi su ti predeli i te ulice.
Nogati se ukoči kao da mu je kanta sa bojom pala na glavu.
Približi se Mići i unese mu se u lice:
Nemaš pojma. Sad sve ovo preradi i dodaj opise na sva mesta koja sam naznačio. Ili od pomoći za objavljivanje nema ništa.
Pogled skrenu ka stočiću u uglu gde se baškarila večera. Priđe mu i strpa mali zalogaj prasića u usta.
Tim za osmatranje ciknu potiho u našoj rupi.
Pala je jedna poveća mrvica.
Komandir zausti stoj , ne izalazi ..ali bilo je kasno..Bubić Srednji, izmoren glađu, potrača. Ali, peh nad pehovima.
U tom trenutku Nogati je bio u ekstazi. Naime, počeo je opet da skače po razausutim papirima. Vičući: Evo, ovo zaslužuje tvoj tekst. Da se po njemu gazi.
Bubić srednji je, vrludajući brzo ka mrvici, zapazo naglo kretanje tih nožurdi i u poslednjem trenutku se ščućuri ispod stočića. Mrvica je bila blizu, ali dohvatiće je kad se Nogati smiri. Skakutanje po papirima potraja još neko vreme, a Nogati je pri tome još i grickao prasetinu, hladnu.
Mića videći u tome znak otopljavanja zapita potiho: Pa….ima li išta dobro u knjizi?
Nogati, usta punih prasećeg pečenja reče: Ima, zaplet je dobar, a i imena junaka su u redu. To nek ostane.
I zgrabivši punu šaku prasetine krene ka vratima: Vidimo se za dve nedelje….
Zalupi nešto tiše vratima prilikom odlaska.
Bubić srednji,a i svi mi fino smo večerali te noći.
Mića ništa nije jeo, sav u dilemi.. dilemi da li je skakanje Nogatog i njegova želja da ipak završi roman znak da će od njega biti pisac nije mu dala da večera.
I važno je napomenuti..s pažnjom smo pratili sve buduće diskusije, manje više jer se u njima uvek provukla i informacija kad će biti neki novi Dan D i tom prilikom prigodna večera. Sve zdušnije smo navijali da Mića postane pisac, uvidevši u tome i ličnu korist, a ne shvaćajući da će kad se to desi on otići u neki bolji stan i prepustiti nas možda nekoj okrutnoj ili higijeni sklonoj porodici, pa ćemo opet imati selidbe.
A u međuvremenu Sudbinu Bubića Malog i njegovu nesmotrenost sad upravo u stihu opevava naš Bubić Poeta, jer smo organizovali naše bubićko književno društvo, koje prekraćuje vreme našoj maloj zajednici, dok čekamo da Mića ode na spavnjac.
Sastanci Književnog društva su sve češći i svakako Nogati ima udela i u izvesnom napretku naše književnosti. Pripremamo i Ediciju „Bubića filozofija“, ali o tome sledećom prilikom.

5 Responses to Vesna S. Disić: Razmatranje o problemu književnosti

  1. Seka каже:

    Na bubašvabe i stonoge ne samo što sam gadljiva, već se i naježim ako ih vidim, ali i pored svega, ako sam dovoljno brza, klepnem ih papučom.
    Na ostale bube, ne reagujem.
    A noću?
    Noću i ja pišem.
    Ne sluteći da me možda neki kružok pomno gleda – i sledi.
    🙂
    Odlična priča, Vesna.
    I, nisam se ni ježila, ni gadila.
    Uživala sam.

  2. Vesna S. Disic каже:

    Hvala vam….klepila sam ih i ja dva tri puta, pa mi je bilo žao.

  3. Duca каже:

    Priča nije loša!

  4. vesna disic каже:

    Hvala. a evo kako priča zvuči prevedena na engleski.. prevod: V.S. Disićhttp
    ://vesnadisic.wordpress.com/2013/11/19/one-review-of-the-problems-in-the-literature-serious-persiflage/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *