Čedomir Janičić: VALERIJA

Njena borba

«Predajem u školi da bih što je moguće više tih malih, prljavih čudovišta usmerila prema knjigama i filmovima sa brutalnim scenama seksa i nasilja. Ne osećam se krivom, časni sude. Moja obaveza kao članice Društva za uništavanje muškaraca (skraćeno: DUM, osnivačica je Valeri Solanas, američka klinička psihologinja, prostitutka i umetnica koja je široj javnosti poznata kao osoba koja je pucala na Endija Vorhola), je u namernom, sistematskom i kontinuiranom sabotiranju svih napora ovog i svih drugih društava u njihovim pomno smišljenim planovima da kroz sistem obrazovanja, to jest tada kad su ljudska bića najranjivija jer su bespomoćna i bez ikakve krivice na sebi, one koji su im povereni u naivnom verovanju da će od njih stvoriti dobre i korisne ljude, saviju i deformišu prema svojim rušilačkim svetonazorima. To je, jasno, muški svet. To je svet naopakih pretpostavki od kojih je najogavnija ona u kojem se ljudsko biće (pre svega muškarac), smarta bićem sa predodređenom voljom za konkurenciju i takmičenje, pa prema tome rođen je sa svešću da mu je svako dugo ljudsko biće potencijalni ili stvarni nerpijatelj. Rečeno je, oprostite mi brutalnoj direktnosti izraza: „Ono što ne pojebe ili ne pojede, dakle uništi, muškarac jednostavno popiša!“
Ženski svet, koji članice Društva kom pripadam, s druge strane, sanjaju- ali i bore se za njega svom svojom snagom- jeste prirodni svet koji počiva na stvarnom i jedino mogućem uslovu, a to je: da ljudsko biće (pre svega žena), jeste stvorena da voli, da pruža i da se žrtvuje i da drugo ljudsko biće (uglavnom žena- i to samo zato što ume da prepozna ovaj uslov), nije niko drugi do smisao našeg postojanja na ovom svetu, neko bez koga se ne da zamisliti ni naš život ni bilo šta što u njemu preduzimamo.
Shvatam vrlo dobro da ovaj sud nije i ne može biti platforma za izražavanje političkih stavova- ničijih, pa ni mojih-, pa vas molim da mi oprostite ako sam na bilo koji način zloupotrebila vaše strpljenje. Ja ne odgovaram «sudu svoje partije», jer mi moja partija nikada ne bi sudila-to bi uostalom prkosilo njenoj prirodi i smislu -ali rado ću odgovarati vašem sudu, povinovaću se svakoj vašoj odluci bez ikakve žalbe ili primedbe. Ali i bez i trunke kajanja, ma i pomisli- u to, molim vas, budite sasvim sigurni- da se bilo čega odreknem kako u mom uverenju, tako i u priodi akcija kojim se- ta moja uverenja- na najdirektniji način konkretizuju u stvarnosti, a koja se zlonamernim rečnikom mojih neprijatelja svrstavaju u neku vrstu opasnih društvenih bolesti poznatih pod zajedničkim nazivom-terorizam!»

Tako je govorila Valerija.

Balada o tužnom mornaru

Hrabra Valerija. «Mentalni patuljak Valeri» kako će je u jednom filmu nazvati Džon Malkovič. Ili je to, opet nešto drugo, ne mogu baš tačno da se setim. Muti mi se od svega…
Taj svet mi je, uglavnom, bio stran. Lutao sam Prestonicom, gledao s tugom rečne lađe i spavao pod mostom. Onda sam upoznao Suzi i Valeriju. Posle par izlazaka sa Suzi, bilo joj je jasno da sam ja jedan simpatični zgubidan, siromašan kao i ona, sa mutnim obećanjem da će od mene biti nešto, samo niko ne zna kada, i da je, stoga, najbolje da me prepusti neprobirljivoj gospođi Slučaj dok ne odrastem.
Ostala mi je, dakle, Valerija. Ona me je, za razliku od Suzi, uvek pažljivo slušala i podsticala da govorim o što je moguće više tema o kojima sam imao manje pojma od bilo kod grugog, ali jedino sam o tome znao nešto da kažem.
«Žene i muškarci ne mogu biti prijatelji. U protivnom, to više nisu žene i muškarci. Dakle, prijateljstvo bilo bi moguće samo pod uslovom da žene i muškarci toliko izmene svoju prirodu da ih uopšte ne bismo više mogli smatrati ženama i muškarcima. Akcenat nije na ženama i muškarcima već na prijateljstvu. Ono podrazumeva potpuno, nesebično predavanje sebe prijatelju. Muškarci i žene su nesposobni za rakvu razmenu».
S tim se, začudo, slagala. Odobravala mi je i to, što je druge devojke odbijalo od mojih teorija, a u šta sam bio ubeđen, da svaki muškarac uvek posmatra ženu kao objekat svojih seksualnih fantazija.
«Divim ti se», rekla je, «koliko je to tebi jasno i sa koliko prisebnosti i tačne terminologije opisuješ nešto što je toliko očigledno. S druge strane, dragi moj, ta tvoja iskrenost ostaviće zadugo bez žena. Pogledaj koliko je «prijatelja» među mužjacima i sve će ti biti jasno. Ti si savršeno oruđe!» rekla je, a ja sam pomislio kakvo sad oruđe i čemu bi to oruđe trebalo da služi, ali odmah sam svu pažnju prebacio na Valeriju, a njeno odobravanje- sasvim pogrešno ohrabren- počeo sam da pripisujem početku izvesnosti odlaska kod nje što bi značilo: jedan, možda dva obroka, siguran koitus (jedan) i jedno, možda dva poštena tuširanja. Ne nužno tim redom…
Međutim, ona je rekla i ovo:
«Seks je precenjen kao i politika».
«Ja nisam član nijedne stranke i prilično sam apolitičan», požurio sam da se izbavim od dosadnog teoretisanja koje sam slutio kao posledicu daljeg razvoja ovog neveselog gambita. Nisam imao snage ni da se uspaničim od iznenadnog bega sigurne lovine.
«Tvoje ime je hrvatsko, italijansko..?», reče najednom.
Opa, politika zapade u nacionalizam. Da li je i on kao politika i seks precenjen? Na sreću, za Valeriju je bio.
«Imaš lepo ime. Davorin Roso. Odakle si Roso? Mislim, da li ti smeta da pričaš o tome? Svuda okolo je neka imenoslovna groznica, ali, uveravam te, mene zanima samo lepa melodija tvog imena. Rekla bih da si sa mora».
«Da, iz Makarske», rekoh u otvor krigle. Sada će da kaže «Mađarske?». Možda i neće, možda će i ona zadugo pamtiti ferijalna odmarališta na moru. Ovaj svet će lutati pustinjom četrdeset godina sve dok i poslednji skot koji pamti regrese zlatnog teleta samoupravnog socijalizma ne umre i ne pretvori se u prah.
Nasmešila se ohrabrujuće.
«Ja sam iz Šupkovca. To ti je kod Gornjeg Smrdanovca, mi Pripizdičani se ne mešamo sa šupkovačkim ološem iz Donjih Pizdića. Mi smo čisti šupci, znaš».
«Moj tata je kapetan broda», kažem i sam spreman da prihvatim ovo nevino zavitlavanje, «on me voli, imam samo njega, kao Pipi Duga Čarapa».
«Ti si neki Pip, a ne Pipi!».
«Pip je kod Dikensa, zar ne?»
«Da, dečko sa velikim očekivanjima. Baš kao i ti. Zvala bih te Pip da ti pravo ime nije tako lepo».
«Pa evo, ako te neko pita:’Koji Davorin Roso’, a ti mu reci:’Pip, koji drugi?’»
«A oni će: Kako koji drugi? Pa onaj, jedan i jedini Davorin Roso, koji ne veruje u prijateljstvo između muškarca i žene, onaj koji se pali na ženske koje ga u svemu premašuju, onaj koji pravi društvo onoj lezbači Valeriji…»
«A, to nije taj. Pip je drukčiji. On ima lepe oči i dubok topao glas, uvek je fini sa ženama. Ume i da pleše».
Sada se već kikotala, ali htela je da nastavi.
«Ah ne, onda stvarno to nije taj. Ovaj celo veče bulji u ženske grudi. Kada se kuca čašama gleda nekud dole, a kada ga opomenu da se ljudi kada se kucaju gledaju u oči, on kaže da i gleda u oči-samo kurje!»
«Kakav probisvet taj Roso! Ne, Pip nema veze s njim, nisu rođaci ni u sedmom kolenu, tako da bi mogli i kresnuti a da ne upadnu u zamku incesta. Jasno, kada bi se Pip i Roso ikada upoznali i ako bi poželeli da se kresnu».
Bilo je dobro. Smejala se i dalje. Došli smo, dakle, kod kresanja. Mozak mi sišao u mošnice i tamo moćno pulsirao kao mašina bojnog broda. Njen slučajni dodir, potom, bio je prvi plotun sa ’Aurore’. Roso, u napad!
Ščepao sam je preko stola za kragnu kao da hoću da je zavalim pesnicom i zinuvši ustremio sa ka njenom licu. Flaša puče o moju slepoočnicu tako svečanim treskom da sam se gotovo polaskan sručio u nesvest.

Gde si bio tako dugo? Valjda ne u nesvesti?

Dvadeset godina kasnije penjemo se uz neko važno istorijsko brdo njenog zavičaja. Hitala je uz kosinu brda lako i brzo kao koza. Ja sam puhtao kao stari autobus.
Došao sam nenajavljen. Sišao sam na ružnu stanicu njenog grada i udahnuo strašni zadah srpskih palanki. Ništa, ama baš ništa, nije se promenilo od devedeset i ne znam koje, kada sam ovde bio poslednji put. Prošetao sam krivim, nelogičnim ulicama, ispovraćao sam se uz neku tarabu i umio na turskoj česmi. Ta mesta nisu imala ničeg od one uobičajene, normalne, doze dobrodošlice koje ima svako normalno ljudsko naselje. Nije bilo nikakvog traga nežnosti i pažnje na prozorima kuća, hladni betonski neboderi mračno su obavijali trgove bez ičega na sebi do ponekog amaterskim ukusom srezanog spomenika iz vremena poznatog pokolja, kuće su u neuređenom nizu propadale kao u nekom levku do prljave rečice i krnjetka kamene srednjevekovne kule, parkovi su zarasli u šiblje i prašnjave krošnje preraslog nepotkresanog drveća, trotoari i kolovozi sve je bilo u urvinama i rupama, a posla za Diogena i njegovu svetiljku usred belog dana-na pretek! Jedino što je izgledalo dobro, to su bila predstavništva stranih banaka i filijale tajkunskih firmi. Živeo kapitalizam!
Poslednji put sam ovde povraćao uz lampion iz sedamdesetih. Neka gnusna rakija mi je izlazila na nos. Doduše ni ja nisam bolje izgledao. Ugledao sam svoj odraz na staklu poznate banke. Neki snažni momak me je mirno posmatrao… Uklapao sam se u pejzaž kao kućica na proplanku.
«Jadni Pipe», bilo je prvo što mi je rekla. Suva i sisata Valerija. Mržnja generacija mrzitelja matematike i gimnazijskog gubljenja vremena u sadističkim programima, oblikovala je ovo nelepo Božje delo kao što je strah paganskih starica iz naših neolitskih nigdina oblikovao zla bića iz šume.
«Ej, Valerija!», mahnuh kao da mi tek prilazi, a zapravo već je bila pored mene.
«Pipe…», ponovila je tiho i pažljivo me zagledala tražeći delić mene koji je možda bio pošteđen od surovog šibanja vremena. Nije izgledalo da ga je pronašla. Nasmešila se bez ičeg ohrabrujućeg, onako kao intermeco, kao kad se okrene stranica u knjizi.
«Baš si došao na vreme, Pipe. „Pobede dan se rađa“…», zapeva malo i nesigurno.
«Vidim», rekoh i pomislih kako je poslednja reč koja priliči ovom susretu baš ta-pobeda. Po-beda ili pola bede, čak ni cela beda već onako-polovče.
«Večeras dobijam nagradu u mom rodnog gradu. Izabrali su me za najhrabriju ženu stoleća».
«Kog stoleća? Mislim, ono si prespavala, a ovo nije ni čestito počelo…»
Zastala je i podozrivo me pogledala ne verujući da sam sposoban za bilo kakav, pa ni za najbedniji cinizam. U glavi je smeštala moju rečenicu u žalim-slučaj fijoku, dok su joj sinapse uslužno oblikovale izraze: potrošen, jadan, izgubljen, ružan, oglupaveo…
«Kako i kome takvog da te predstavim? Imaš li bar čistu košulju?»
«Ne, ali ovde imam par svezaka sa rukopisima i molbu da mi daš neke pare da otputujem do Makarske. Do sada nisam našao nikoga ko bi mi pomogao da tekstove prekucam makar na pisaćoj mašini i da stignem da se ukrcam na brod. Ovde sam došao tako što sam falsifikovao ukradenu invalidsku kartu na svoje ime…», krenuo sam bez daha da govorim napamet naučen tekst koji sam spremio za Veleriju posle dvadeset godina.
Počela je da se smeje zlo, sretno i neobuzdano…

Događaj kod deda-Lekine bare

Neraspoloženo govorimo o slaboj adaptivnosti naše generacije. Kao savršeno loš ključ koji ne otvara baš nijednu bravu. Valerija mi se odjednom učini više kao neka mračna ključaonica seoskog špajza nego kao taj nemogući anti-kalauz kojim sam pokušavao da je odobrovoljim. Zaćutao sam i nastavio da sopćem uzbrdo.
Stigli smo, najzad, na proplanak koji je bio osunčan u svečanom krugu, oivičen tamnom šumom, postepeno sve gušćom prema vrhu brda.
Nasred te čiste travnate kosine bili su pobodeni neki kameni stubići, nekakva poznomodernistička budalaština iz sedamdesetih, neka borba plastičnih masa uklopljena u pejzaž, neko govno bez smera i severa. Posvuda su se mogla videti muška imena i brojke godina. Više od povovine tih tužnih spiskova nosilo je Valerijino prezime.
«Ovde je, baš na ovom mestu, Turčin stigao mog deda-Leku!», rekla se sa nekim tronućem neobičnim za nju. Vetar je kupio ostatke njenog glasa kao krpom-upijačicom.
«I?», upitah nezainteresovano, «Ode glava deda-Leki?»
«Ma ne», reče kao ozbiljno, gušeći potrebu da prsne u smeh, »stigao ga je onako kako se stižu babe, odnosno mlade mome. A ni deda nije bio tada deda već mlad i zdrav hajduk».
«Ih, lažeš!»
«Stvarno. Ne lažem, to se u našoj familiji priča samo kada su svi pijani: slave, svadbe, sahrane…»
«Turčin je“, nastavi Valerija, „na silu uzeo deda Leku na ovoj livadici jednog lepog sunčanog popodneva. Zamišljam», još kaže s nečim slatkim u glasu, «oblapornog Anadolca koji onako sa konja naskače na deda Leku, obara ga na zemlju potrbuške, handžarom mu para čakšire otpozadi i munjevito natače na nabrekli kolac. Sudbina gora od smrti? Neće biti. Sa handžarom pod grlom, Leki je ostalo samo da ječi i napokon da doživi vrhunac zajedno sa svojim ljubavnikom-zulumćarem.
Takve stvari ponajpre opredele muške žrtve silovanja da u užasu smetnu s uma da su osećaj prljavštine usled počinjenog nasilja i spontana fiziološka reakcija orgazma dve potpuno različite stvari i pogrešan osećaj da su, možda ipak nekako dali za pravo nasilniku, duboko ih poražava i vodi u očajanje, pa i u suicid… To mi žene, znaš, vrlo dobro znamo… Kao, vidi kako uživate dok vas silujemo!»
„Turčin ga nije ni razoružao. Sve mu je džeferdar bio na ramenu, a kubure i jatagani za pojasom. Nasilnik ga je sapeo rukama i nogama, ne dajući Leki ni makac! Zamisli samo kako, posle svega (Turčin munjevito nestaje onako kako se i pojavio) , gologuzi hajduk pod punom ratnom opremom, tuži i leleče ovom tavnom gorom! Eh, sudbino gorka! Eh, povesnico naša i slavo! Lekane- junače i mučeniče, što tebe ne opevaše uz gusle, majku im i sve po spisku!»
«Posle je deda Leka rodio deda Voju!»
Sada već počinje da se guši od smeha.
«Pa kako, bre, šta pričaš!»
Ne mogu da verujem u ono što izgovara.
«Pa tako lepo. Nema ni pomena nekoj babi. Samo otac, pa sin, otac pa sin, nas žene su počeli da upisuju tek komunisti. Kod nas se muškarci trte i rađaju. Jesi li čuo za virdžine? To je izum vas muškaraca, kako bi aga muželožnik ipak silovao ženu a ne muža, jer žene se siluju, a ne muški.
«Ti si biće iz pakla! Znali su naši stari šta rade, majku ti…»
Uzmem da je štipam dok se ona sve jednako cereka i valja po onoj deda Lekinoj ledini. Crno dete koje je upravo gricnulo glavu šećera!
Joj Lekane, kućo i odžakoviću! Domaćine, ime narodno! Vidi ovu uspijušu kako ti pogani rod i ime! Jaoooj Lekooooo, čuo si se na dalekoooo!
Valerija, profesorka matematike u lokalnoj gimnaziji, Valerija, laureatkinja za životno delo u stoleću koje nema ime, Valerija, ti čije ime nosi selo, škola, gimnazija, lokalna književna nagrada i agrokombinat u stečaju! Valerijaaaaaa!!!
Moj krik para tišinu šume iz koje stiže odgovor uznemirenih kukuvija.
«To je sve što ćeš dobiti od mene, Roso», reče mi i obrisa usta. Mirno ali i brzo polete kosinom nizbrdo do prvih šupkovačkih predgrađa.
«Kako dobiti, šta sam dobio? Daj mi neke pare, ružna glupačo!», viknuh za njom.
Ona se zaustavi, pa polako krenu prema meni. Dospe ponovo do mene i zastade smešeći se nežno kao nedužna curica. Tada me pogleda ravno u oči.
«Imaš pravo, Pipe, drži!», reče i pljunu mi u lice mešavinom svoje i moje vode. Naše jedino venčanje i spajanje do smrti….
Uveče sam svratio na dodelu nagrade za mužeubicu godine. Počešljao sam se i upasao košulju u pantalone. Gutao sam male sendviče, pio viski sa koka-kolom i ćaskao sa kratko ošišanim ženoidima sa prezimenima kojima je upadljivo nedostajalo –ić na kraju.
Valerija me nije ni pogledala, zahvalila je, na kraju govora, predsedniku fondacije, gradonačelniku i predstavniku Vlade, slavodobitno podigla mali pehar kao dobitnica Oskara i blistavo osmehnuta iščezla u oblaku slave kao kakva antička heroina koju je spopao pohotni bog-oblak.
Kamere su nišanile u nju, a blicevi sevali kao nekada puške dušmana u njene pretke.

Odlazim s prvim brodom

«Moja Marija se udala za Uzlovića. Niko od rodbine nije bio na svadbi, te je Uzlovići povedoše za sobom kao neku kobilu, ćuteći i u velikoj gomili, kao da idu na sahranu. Bejaše to tužan i tih događaj, da ti ja kažem. Ti si joj bio sve na svetu, a eto, nisi bio tu kad si joj bio najpotrebniji. Da pokažeš, premda ste se rastali, da ona nije tikva bez korena, da ima nekog svog, možda baš prijatelja, ako ne i oca svoje dece, na kog se makar uzgred može osloniti. Da zapevaš neku vašu pesmu, tvoju i njenu, Davorine… Ona te je volela, sine…»
Pijano je već zaplitala i plakala odvratno štucajući dok je udisala nejednake porcije vazduha. Potom je zaškiljila na mene pospano i pokvareno.
«Da li je Marija ostavila nešto za mene?», upitah.
«Nije, ne, nije nije ništa. Šta bi ostavila? Udala se matora koka. To je sve».
Pozlilo mi je od hladnoće, gladi i pokvarenosti ovog skota. Kašalj mi se nedeljama ne smiruje. Otkako me Valerija najurila, nisam čestito spavao ni jeo…
Marija je sigurno ostavila nešto novca. Sakrila je malo za mene. Trebalo je samo da proverim…
Taman sam hteo nešto da kažem, nesvesno sam prišao staroj veštici, kada se vrata polako otvoriše i u stan uđe neki visoki, postariji čovek tupog pogleda kao da je malopre ustao iz sveta sveže umrlih. Bio je suv i čvornovat, izgledalo je da ga se malo toga u životu šta tiče, ali njegovo preteće približavanje otkrivalo je da je došao s namerom da kraj razgovora između mene i tetka-Zagorke zapečati, pa makar za to morao uoptrebiti silu. U stara dobra vremena, moćnom Davorinu ovaj nesrećnik bi se samo poklonio i sa izvinjenjem izašao da ga više nikada ne vidi. Avaj, Komandant Roso sada je bio olupina, lak plen čak i za ovako jadnog babinog kavaljera.
Nisam se mogao suzdržati i već sam jurnuo na staru, kada me je čovek začudno brzo i lako ščepao za kragnu kaputa i tresnuo o zid tako da sam se dvostruko odbio, što od zida, što od poda gde sam pao teško i bez nade kao odvezana vreća puna jada i čemera. Suvi me je dodatno, mada uopšte nije trebalo, jako šutnuo u stomak.
«Podigni ga Prežo, nije trebalo tako jako da ga odalamiš. Vidi svuda krv… »
Potom sam opet zaspao.
«Hej, Davorine, sine, hajde budi se!»
Suvi čovek me je ritmički uredno i odlučno šamarao, Zagorka je nagnuta nad mojim licem mlela kafu ručnim mlinom, sa televizije se čula narodna muzika.
«Evo, ovde su pisma tvoje dece, Davorine. Da popijemo kafu za stara dobra vremena i da se rastajemo, sine. Kasno je… »
Zgrabih plitku kutiju za košulju u kojoj sam nekada čuvao duvan iz daleke zemlje mojih predaka i izjurih napolje. Možda u njoj ima novca…
Ne, samo pisamca i dečiji crteži. Rastavih kutiju i pažljivo zaglednuh u svaki preklop… Ništa. Dva tužnjikava deteta su me pozdravljala sa jedne fotografije. Na poleđini je krupnim, dečijim rukopisom pisalo: Tati od Sanjice i Voje, park, raspust, 200…
Poslednji put sam video Sanjicu i Voju veče pred put kada sam krišom posmatrao kako ih je posle škole napala grupa obesnih dečaka. Bandu je vodio jedan mali, žgoljavi histerik koji se drao iz petnih žila kao da uopšte nije mogao da govori normalnim glasom. Sanjica se sva uplašena sakrila iza velikog Voje koji ju je štitio od snežnih grudvi svojim telom, teškim i velikim za desetogodišnjaka. Grudve su okrutno tukle svuda po njegovom licu i telu, a on je bezuspešno pokušavao da se odbrani mašući kesom sa patikama i blokom za crtanje. Zatim je jurnuo ostavljajući Sanjicu za sobom, baš prema tom malom kolovođi, rečen da ga sastavi patikama po glavi. Mali spretno odskoči i snažno odalami nogom Voju u zadnjicu. Ostali brzo protrčaše i napadoše Voju sa svih strana. On zamahnu blokom nasumice i zakači nekog dugonju sa naočarima koji se nerado pridružio ovom linču. Klincu padoše naočare u sneg i on glasno zajauka. Brzo napravih grudvu i bacih iz potaje, ali promaših i strefih Sanjicu u rame. Sanjica kmeknu više od straha nego od bola, ali to je pribra i ona otrča do nekih prolaznika koji odmah dođoše i rastaviše decu…
«Dragi tata, mama nam je rekla da si otišao na brod i da ćeš ostati na moru mnogo godina. Dođi nam brzo. Ne moraš ništa da nam doneseš. U školi sam odličan, imam sve petice, Sanja ima i trojke, ali popraviće se. Mama ne ume da joj pokaže, a ni ja ne znam kako sam tada znao a sada ne mogu da pokažem Sanjici. Juče su obe plakale. Mama je napravila palačinke i sve je bilo u redu. Volimo te svi: mama, Sanjica i tvoj sin Voja.»
U neosvetljenom uglu tržnog centra, na providnoj, krhkoj kutiji, na listu sa crno-belim tužnim Sanjinim licem pisalo je: Pomozite Sanjici! Devetogodišnjoj Sanjici smesta neophodna operacija u Beču koja staje sto hiljada evra.
Marija se zato udala za Uzlovića. Kako se sve promenilo za ove godine. Moja Marija, moje utočište, mirna luka, a tu su i dečica… A onda je dunuo vetar koji odnosi Rose na pučinu kao Odiseja daleko od doma, sudbine su se pomešale, morske nimfe što dozivaju glasom kojem niko nije odoleo, pa ni ja, zapevale su su svoju pesmu nad mojom srećom i mirom. Nad tim zovom nikada nisam umeo da zapušim uši…
«Živela Sanjce!», uzviknuh plačući ali i ponosno salutirajući ispred providne kutije u kojoj je bilo položeno ne tako mnogo novčanica.
«Živeli svi dobri ljudi!», viknuh u sebi obradovan nemim jutrom koje se budilo u meni obamrlom od mraka i zime.
«Živelo tvoje srce, Sanjice! Srce krto od ljubavi koje si nasledila od mene!», rekoh i razbih onu kutiju u zamračenom uglu prodavnice. Pažljivo pokupih sav novac i stavih ga, drhteći celim telom, u džepove kaputa.
Novac koji će me sigurno odvesti na more, na brod koji me već čeka usidren u luci.

Njena pobeda

Snežana V, predsednica DUM-a:
Na vaše pitanje šta DUM (Društvo za unapređivanje multukulturalnosti), misli o ovom incidentu mogu da odgovorim samo posredno. Zašto? Zato što još uvek nemamo sve informacije, tako da moramo da govorimo samo o tragičnim posledicama. O njima možemo samo da se izražavamo sa žaljenjem i nevericom, ali vaše čitacoce, pretpostavljam, zanimaju dublji uvidi za koji, opet, nisam sigurna da ih mogu u ovom času pružiti.
Davorin Roso, po zanimanju večiti student opšte književnosti, po svom osećanju mornar, sin mornara, majka nepoznata, razveden, otac dvoje maloletne dece, od kojih jedno teško bolesno, pisac koji ništa nije objavio, a intimno verujem- ni napisao, kog poznajem još od studija kao večito gladnog i neokupanog klošara, došao je u Š-ac na dodelu priznanja koje sam primila na svečanosti kojoj su prisustvovali visoki predstvanici Fondacije X, Vlade, Skupštine Š-ca i brojnih inostranih gostiju iz ambasada i drugih, srodnih fondacija; došao je, kažem, da mi zatraži novac koji mu je bio neophodan, kako je sam rekao, da otputuje na more ne bi li potražio neki posao na brodu. U ime starih dobrih vremena, čak sam ga, po njegovoj izričitoj molbi, vodila da poseti š-čko stratište, dala sam mu novac i povela na dodelu nagrade. U međuvremenu, na svečanom prijemu, nekuda se izgubio; strani gosti tvrde da je sa nekima od njih pričao o meni tako gnusne stvari, pominjao je čak i felacio na groblju mojih predaka! da su pomislili da je ubačen od strane nacističkih paravojnih organizacija kao diverzant. Moram da priznam da me je ova pretpostavka isprva nasmejala, ali u svetlu potonjih zbivanja, ne znam zaista, kao da o tome sve češće veoma ozbiljno razmišljam, mada mi je još uvek teško da nesrećnog i dezorganizovanog Rosu povežem sa, bar na prvi pogled, tako brižljivo isplaniranim događajem. Pratila sam sve, kao i moja organizacija, ne samo preko zvaničnih medija, nego i preko Tvitera i Fejsbuka, a tu su bili i brojni blogeri- moji prijatelji, koji me bukvalno neprekidno bombarduju novim, doduše ne sasvim proverenim, otkrićima o ovom slučaju. Uostalom, dosta toga možete pronaći na mom Tviter nalogu: Valerija…

Evo šta ja mislim kako se sve desilo

Voz je ušao u Sarajevo dvadeset i osmog juna dve hiljade četrnaeste godine u ranim jutarnjim časovma. Davorin Roso, na svom putu za more, očajan i teško pijan je izašao da se umije i osveži na stanici. Potom je zaspao u staničnom nužnku, moguće je čak da je bio i napadnut, na šta ukazuje jadno stanje njegovog odela na fotografiji neposredno pre događaja. U međuvremenu voz je otišao dalje, prema jadranskoj obali, a Roso je u očajanju shvatio da je pokraden ili da mu je novčanik sa kartom i novcem ispao još u vozu. Nivo alkohola u krvi prilikom obdukcije jasno će ukazati na relativno visok stepen intoksikacije alkoholom. Kako nije poznavao grad, odlučio je da ode do centra i da tamo razmisli šta će i kako dalje; verovatno je imao na umu da se nekom obrati za pomoć. Kome-to je sada teško utvrditi, pošto bi i sa njegove strane, da je tako nešto moguće, ta pretpostavka pomoći bila u zoni nesabrane spekulacije. Isprva je stao na most Franca Ferdinada, tamo se, po rečima očevidaca, do krvi ispovraćao ali mu od povraćanja nimalo nije bilo bolje, pa se jedva nekako doteturao do ulice sa čuvenim bronzanim stopama. Za to vreme, grad je bio prepun oduševljene mase koja je dočekivala visokog predstavnika Evropske unije za proširenje, gospodina K. i domaćicu slavlja, guvernerku Bosne i Hercegovine, gospodju V. U otvorenom automobilu, visoki službenici Evropske unije otpozdravljali su oduševljenoj masi poređanoj u špalir duž reke gde je vodio put svečanoj povorci. Povorka se lagano približavala mestu gde je trebalo da bude otkriven spomenik habsburškom prestolonasledniku i njegovoj supruzi. Natpis na tom spomeniku, u ime pomirenja, trebalo je da bude najpre napisan na srpskoj ćirilici, a potom na hrvatsko-bošnjačkoj latinici i na kraju na nemačkom jeziku. Spomenik je delo poznatog bošnjačkog vajara G, učenika iz majstorske radionice slavnoga, D- umetnika koji je osmislio spomenik na š-čkom stratištu.
Dalje, kako očevici tvrde, Davorin Roso je teturajući i urlajući prolazio kroz masu i prilazio pokrivenom spomeniku kojem su se iz drugog pravca približavali visoki gosti sa pratnjom. Tada je grunula zastrašujuća ekspolozija. Čuli su se i pucnjevi iz vatrenog oružja. Krici povređenih i uplašenih ljudi razlegali su se svuda po ulici i okolnim uglovima, ulazima zgrada i terasama, nastao je metež i brutalna nasumična akcija policije. Kada se dim od eksplozije razišao, ured sve te gužve, jedini koji je stajao i to sa pištoljem u ruci, bio je Davorin Roso. Paljba iz oružja policije na mestu ga je usmrtila.
Činjenica da Roso nije bio Srbin, uz činjenicu da su se zvaničnici Republike Srbije i Republike Srpske, među kojima je bilo i predstavnika Srpske pravoslavne crkve, a koji su bili prisutni na licu mesta odmah izvinili i pružili sva uveravanja da sa ovim gnusnim činom nemaju nikakve veze, kao da je uverila sve iz institucija EU i kancelarija regionalnih pratnera, te su se svi složili da se radi o samostalnoj akciji poremećenog ubice. Izdata je zajednička izjava i upućena pomirljiva poruka uz saučešće porodicama postradalih. Niko se nije javio sa vešću šta će biti sa spomenikom. Gipsani model tajno je odnet nekuda iz Sarajeva. Ni sam vajar ne zna tačno gde.

Epilog

Očevici tvrde da je Davorin Roso trčeći ka spomeniku nešto uzvikivao. Zanimljivo da niko od svedoka nije primetio da je Roso bio u pripitom stanju. Najbliži mestu događaja nisu se saglasili oko sadržaja uzvikivanog. Neko je čuo: «Crna ruka!», a neko: «Crno dete!»
Međutim, očevici koji su pothranjivali teoriju tzv.“crnog Rose“ ubrzo su iščezli, bez ikakvog traga. Na njihovo mesto pojavile su se pristalice brojnih drugih teorija: o zaveri, o više mesta odakle se pucalo, o diverziji unutar same EU, čak i o zajedničkoj srpsko-hrvatsko-bošnjačkoj, pomalo jugonostalgičarskoj, akciji, romantično i tužno nazvanoj: Crna ruža.
Davorin Roso sahranjen je u neobeleženom grobu daleko od mora.
Davorinovi obimni rukopisi koji su ostali kod njegove bivše tašte, gospođe Zagorke R, vrlo brzo su prodati jednoj inostranoj agenciji posredstvom Snežane V, predsednice Društva za unapređenje multikulturalnosti.
Novac dobijen od tih rukopisa upotrebljen je za uspešno obavljenu operaciju Sanje Roso, Davorinove bolesne kćeri, i njen oporavak u Beču uz majčinu pratnju. Ostatak je potrošen na završetak studija Davorinove bivše supruge Marije (koja se u međuvremenu razvela od čuvenog tajkuna M. B.), puni kozmetički tretman Zagorke R, novu reklamnu tablu za auto- servis „Preža“ i čokoladu „Milka“ od dvesto pedeset grama za Davorinovog sina Voju koji je dobijenim, kako se svi slažu, bio najzadovoljniji.

ČEDOMIR JANIČIĆ, rođen je u Zadru 1967. godine. Osnovnu i srednju školu završio je u Somboru. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je istoriju umetnosti.
Svoje priče objavljivao je u književnim časopisima: Književna reč – Beograd, Sveske – Pančevo, Stvaranje – Podgorica, Srpski jug-Podgorica, Književne novine – Beograd, Letopis Matice srpske – Novi Sad, online časopis Afirmator…
Sa po tri kratke priče zastupljen je u pančevačkom zborniku „Rukopisi 18″(1994.); u knjizi „Otisci srca planete“ („Beografiti“, 1995.), gde je nagrađena priča „Vitez, Servantes, đavo &…“; i u Zbirnoj antologiji najlepših ostvarenja sa konkursa za kratku priču na jednoj stranici 1987-1997 „Čuvari ozona“ (Beograd, 1997.), koju su priredili D. Albahari, M. Pantić, P. Lazić i V. Pavković.
Zaposlen je kao kustos Galerije savremene umetnosti Gradskog muzeja Sombor.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *