Vladimir Bulatović: Sifon

Supruga mu je nervozno gurnula slušalicu u ruke i jurnula iz dnevne sobe.
– Halo – kazao je Ivan glasom koji je odavao zbunjenost.
– Ja sam, Tanja – kazala je Tijanina sestra.
Čula se treska iz kupatila. Tijani je nešto ispalo iz ruku.
– Curi nam iz sifona. Kuhinja nam je skroz poplavljena. Molim te dođi da pogledaš – kazala je Tanja.
Mada je o sifonima znao veoma malo, Ivan nije mogao da je odbije. Znao je da bi im majstor naplatio verovatno više nego što bi trebalo.
– Doći ću za petnaestak minuta – kazao je Tanji.
– OK. Izaći ću na kratko. Ako ne budem u stanu sačekaće te Danijela. Puno ti hvala! Potom je prekinula vezu.
Ivan je ustao sa troseda i krenuo ka predsoblju. Vrata od kupatila su bila poluotvorena. Čuo je jecanje. Polako je prišao vratima. Gvirnuo je. Tijana je sedela na wc šolji. Rukama je krila uplakano lice. Ivan je pritvorio vrata i otišao do plakara u predsoblju. Otvorio ga je i izvadio kutijicu sa maramicama. U tom vrata od kupatila su se glasno zalupila. Potom je kliknuo ključ. Ivan se polako obukao i potom je pogledao još jednom ka kupatilu. Izgledalo mu je kao da su vrata zakovana. Otključao je ulazna vrata i izašao iz stana.
Spustio se liftom do niskog prizemlja. Izašao je iz zgrade na slabo osvetljen parking. Tanjina zgrada se nalazila na par ulaza od njihovog. Popeo se uz pomokreno stepenište na betonsku pasarelu. Nešto mu je kvasilo lice. Na uličnoj svetlosti videla se kiša kako rosi poput fine prašine. Zastao je na trenutak. Pred njime se izdizao stepenasti red solitera. Svetlucao je poput broda na tamnom, otvorenom moru. Rukom je napipao okovratnik od jakne. Izvadio je kapuljaču i namakao je preko glave. Pustio je noge da same gaze pustu, polumračnu pasarelu.
Ulazna vrata od Tanjine zgrade bila su zaključana. Interfon tabla bila je isprskana crnim sprejem. Nasumice i malo po sećanju Ivan je pritisnuo dugme u gornjem desnom uglu table. Javio se neki muški glas. „Komšija, molim vas otvorite.“, kazao je Ivan. Brava je zacvrčala. Ušao je u zgradu. Po navici pozvao je lift. Tanja i njena devojka živele su na trećem spratu. Pošao je peške uz stepenište. Na prvom spratu mimoišao se sa liftom. Prošao je pokraj njega uz dečiji žamor i tanko, pseće kevtanje.
Ivan se polako popeo na treći sprat. Odmah do lifta belela su se vrata. Stan petnaest, bez pločice sa prezimenom. Pozvonio je. Zvuk je ličio na ptičiji cvrkut. Osećao se miris indijskih štapića. Vrata mu je otvorila Danijela. Preko tamne pidžame nosila je žuti bade mantil koji joj je bio veći za nekoliko brojeva. Ivan je pretpostavio da je to Tanjin bade mantil. Kosa joj je bila vezana u punđu. Imala je lepo lice. Skoro kao Tanjino. Njih dve razbijale su Ivanovu predstavu o tome da jedna od devojaka u lezbijskoj vezi uvek mora biti muškobanjasta i ružnjikava.
– Zdravo Ivane. Uđi – kazala mu je. Glas joj je bio malo promukao.
Ušao je u hodnik. Danijela je gledala u njegove patike. Usput, dok je dolazio, negde je vrhom patike potkačio pseći izmet.
– Oprosti mi molim te, ulica je toliko slabo osvetljena… – pokušavao je Ivan da joj se opravda. Bilo mu je izuzetno neprijatno.
– Izuj se. Opraću ih u kupatilu – kazala mu je Danijela.
Dala mu je neke kućne, ženske papuče koje su mu bile pretesne. Skinula je bade mantil sa sebe i podvrnula rukave od pidžame. Bez trunke gađenja uzela je rukom patiku i otišla u kupatilo. Ivan je očekivao da će se svakog trenutka odnekud pojaviti Tanja. Po rasporedu prostorija njihov stan je bio identičan sa njegovim. Bio je sav ukrašen istočnjačkim ukrasima, nasmejanim budama i svetim životinjama. Ivanu se dopadalo svo to veselo šarenilo.
Danijela se brzo vratila iz kupatila.
– Skinula sam kaku – kazala je. Potom je čučnula na pod. Pogledom je tražila eventualne ostatke od izmeta na pletenoj stazi.
– Pogledao sam već, čini mi se da je staza čista – kazao je Ivan.
Podigla se. Imala je ozbiljan izraz. Ivan nikada nije ranije video da se smeje. Doduše, to mu je bio drugi put da je vidi.
– Kako ti je Tijana – pitala ga je. Dobro je znala da je sestra njene devojke mrzi i da ne može da prihvati činjenicu da se njena mlađa sestra upustila u ljubavnu vezu sa ženom. Ipak, Ivanu je delovalo kao da ga ne pita reda radi za njegovu suprugu.
– Dobro je. Gleda tv kod kuće – kazao je. Bio je nestrpljiv da što pre uradi posao zbog koga sam došao. – Hoćemo li u kuhinju? – pitao ju je.
Klimnula je glavom. Krenuli su kroz trpezariju ka kuhinji. Tamo je vode bilo na sve strane. Vratanca u plakaru ispod česme bila su širom otvorena. Ispod sifona nalazila se plastična kofa puna vode. U nju je kapalo otegnuto, monotono.
– Moramo prvo da pokupimo vodu sa poda – kazao je Ivan.
– Tanja je otišla do jedne naše drugarice po četku za skupljanje vode – kazala je Danijela. „Kod drugarice lezbijke“, prošlo je kroz Ivanovu glavu.
Stigla je Tanja. Zadihana spustila je četku uz trpezarijski sto. Imala je na sebi mokru kabanicu koja se presijavala pod plafonskim osvetljenjem. Skinuvši kabanicu sa sebe krenula je ka Ivanu. Pružio joj je ruku. Zagrlila ga je.
– Hvala ti što si došao – kazala je.
Pokušao je da sakrije nelagodnost. Šta bi Tijana kazala da ih je videla.
– Valjda ću vam biti od pomoći – kazao je Ivan.
– Ništa bez muške ruke – kazala je Tanja.
Prišla je potom Danijeli. Nežno joj je prebacila ruku preko ramena. Obe su potom pogledale dole ka Ivanovim stopalima koje su muku mučile sa teskobom ružičastih papuča. U uglu Danijelinih usana pojavio se mali smešak.
– Slobodno zgazi u njima u vodu – kazala je Ivanu.
Skinuo je jaknu sa sebe i prebacio je preko stolice. Podvio je nogavice na svojim pantalonama i zatim je zakoračio u vodu.
Nakon završenog posla Tanja i Danijela su tražile od Ivana da ostane da popije pivo sa njima. Imale su i integralne grisine sa ukusom čilija. Već je bilo prošlo devet. Morao je da krene kući. Na izlazu iz njihovog stana Tanja ga je ponovo zagrlila. Kazala mu je da joj pozdravi sestru. Danijela mu je pružila ruku. Imala je ozbiljan ali blag izraz na svom licu. Ivan se našalio da ako opet sifon procuri da pozovu obavezno pravog majstora. Hteo je i da im ispriča kako je prethodne nedelje električar prevario Tijanu naplativši joj dve hiljade više. Kazao im je samo da će se videti i potom krenuo niz stepenište dole ka izlazu. Nije žurio. Bio je zadovoljan zbog urađenog posla.
U međuvremenu napolju se kišno rosenje pretvorilo u pravi jesenji pljusak. Ivan je stajao neko vreme pod nastrešnicom u ulazu čekajući da prođe najgore. Pogledao je u telefon. Nije bilo poruka. Počeo je da piše poruku Tijani, da ne brine i da će uskoro doći. Hteo je i da joj se pohvali da je po prvi put u svom životu popravio sifon. Ipak, na pola teksta poništio je poruku. Potom je rukom napipao okovrtanik od jakne. Izvadio je kapuljaču, stavio je na glavu i istrčao na pljusak.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *