Tanja Kaličanin: PRIČA BEZ POČETKA

PRVI DEO

«Ne znam kako mi to uvek polazi za rukom,ali mi se čini kao da najvažnije trenutke u životu prespavam nesvesna da u njima učestvujem. Ne zbog toga što su monotoni već zbog emocija koje doživljavam u datom trenutku,kako onih lepih tako i onih negativnih. Puštam da me te emocije oblikuju i sopstvena delanja obeleže. Ni jedno ni drugo ne treba da bude tako,jer na karaju sam samo čovek. A kao takvom dozvoljeno mi je da grešim i učim. Meni je bila potrebna hrabrost da prihvatim sebe ovakvu kakva jesam. Mome životu bilo je potrebno da se oslobodim straha i da volim bez razmišljanja. Bili su mi potrebni ANĐELI koji nisu bili na nebu već oko mene. »
Danas je kiša konačno prestala da pada i sunce se promolilo iza oblaka smeškajući se kao da je govorilo: « Danas je dan za smeh. Dosta je bilo suza. » Izašla sam napolje sa namerom da udahnem sveži letnji povetarac i da sunce moju dušu okovanu tugom ugreje. Dugo vremena sam provela plačući i tugujući za onim što nije bilo moje.
Mislila sam da su ideje koje sam imala bile moje,da su ciljevi koje sam sebi postavila bili moji,da je život koji sam vodila bio onakav kakvim sam ga zamišljala,ali to nije bio moj san i to više nije bio život već samo naličje života koji sam po nekoj ustaljenoj navici vodila samo da održim ovo telo. Društo kao takvo je od mene zahtevalo da živi po njegovim pravilima.
Dugo sam razumom potiskivala dušu koja je bila željna da je saslušam. Kako sam bila uverena i sigurna u ono što su oči moje videle! Baka je često u trenutku lucidnosti umela da kaže kako je “očinji vid” vrlo opasan I čini samo da vidimo ono što je pred nama.I još je znala da kaže : ”Dete moje čuvaj se onih koji ti dobro žele.” Imala je dar da prepozna dobro I loše u ljudima,ali bila sam devojčica koja nije znala ništa o životu niti da život tako boli.
Tek posle niza grešaka koje sam hotimično pravila njene reči došle su kao blagoslov. Shvatam da u životu moramo da napravimo nekoliko loših koraka kako bi mogli ustati,jer da ne boli ne bi ni znali da smo živi.
Kroz moj život prošlo je mnogo ljudi želeći tu i da ostanu. Neki su bili inspirativni zbog količine iskustva I proživljenih emocija-dobrih I loših dok su neki bili potpuno prazni,sebični i gordi. Nisam im dozvolila da ostanu,jer nisam mogla da ih nosim na svojim malim leđima. Možda je to moja greška,ali jedno znam da je tu bilo mesta samo za one koji su me voleli bez obzira na moje unutarnje sukobe koje sam vodila i demone sa kojima sam se borila.
Pokušaću da vam otkrijem deo sebe,ono što sam na proputovanju kroz ovaj šarenoliki svet otkrila za vrlo kratko vreme. Neke priče nemaju ni početak ni kraj,jer svaka priča ima hiljadu načina da se nastavi tamo gde je za trenutak stala da se odmori i nađe novi podsticaj za dalje.

1. PRIČA BEZ POČETKA

– Čovek nije ni crn ni beo. Čovek je skup svojih osećanja i zbir svojih iskustava. On je vrlo kompleksno biće koje ne živi ovde i sada već i onda kada spava dubokim snom. Tada proživlajava sve što na javi ne bi mogao. Meni su snovi bili dar sa neba. Bili su moje utočište. Nisam mogla da sprečim svoje snove da mi dolaze. Bili su mi preko neophodni.
Često sam sanjala onog ko je bio deo mene, a moj nikada nije bio. Poželela da njegovo ime viknem, da svi znaju, ali tada bih gubila glas. Nemam hrabrosti ili se bojim da će to osećanje koje nazivamo ljubavlju nestati i pretvoriti se u maglu.
Zato te i sanjam skoro svaki dan, dragi moj.
– Sanjam da si tu pored mene, da mi na jastuku šapućeš slatke reči
Sanjam tvoje dodire i poljubce
Često sanjam tvoj osmeh i toplinu tvojih očiju
Prečesto te sanjam
I odkuda mi ovo čudno osećanje da ćeš mi doći,da ćeš me poljubiti i da ću se, poput Snežane u bajci o «SNEŽANI I SEDAM PATULJAKA» probuditi iz sna.
Odakle si?
Šta mi to donosiš?
– Vidim te u svojim snovima
Ljubiš me kao da sutra i ne postoji
Sedimo zagrljeni na peščanoj plaži
Posmatramo zalazak sunca
Govoriš mi nešto,ali te ne čujem
Šta mi to govoriš?
Svuda smo, a opet nigde nismo
Putujemo preko sedam mora I sedam gora
Šapućeš mi opet nešto,ali te ne čujem.
Budim se.
– Zvuk tramvaja kako škripi po šinama naglo me budi. Pomisao da je to bio samo san budi u meni čudan osećaj prisutnosti nečega što je nemoguće objasniti rečima niti izgovoriti naglas. Zveket tanjira I viljušaka,miris tek ispečenih krofni teraju me da ustanem iz kreveta. Opijena snom lenjo sedam za sto. Tek bi me jaka škripa zatvaranja ulaznih vrata prenula iz lenjosti. Vraćam se uobičajenim stvarima. Zaboravljam na snove.
– Opet sam te sanjala
Tu si pored mene
Šta mi to donosiš na dar?
Osećam miris mora
Svežinu koje jutro donosi
Blage jutarnje zrake sunca
Donosiš mi i nemir
Stojiš i čekaš dok ti oprezno prilazim
Nežno me uzimaš za ruku I grliš me
Osećam se tako sigurno u tvom zagrljaju
Želim tu da ostanem zauvek
Smeješ se
Govoriš mi nešto
« …srešćemo se… »
– Budim se. San me kao I uvek opija. Pomišljam da treba da ustanem,da se spremam,jer imam puno obaveza,ali osećaj ispunjenosti me tera da se vratim nazad u šarenilo koje mi snovi donose. U nemogućnosti da ponovo zaspim prevrćem se po krevetu razmišljajući o obavezama,pa ipak ustajem.
– Večeras te nisam sanjala
Bio si daleko
Večeras je neko drugi bio tu
Večeras sam bila negde drugde
Nisi mi pohodio snove
Sve je samo opsena
Ne postojiš izvan mojih snova
Tu si u njima i ne izlaziš van
Ne postojiš,a donosiš mi miris mora i sunca na dar,sve je tako stvarno
Nisi tu,ali znam da ćeš doći
Odakle si ?
-Ni večeras te nisam sanjala
Sanjala sam drvo pod čijom senkom ležim
Sanjala sam sunce i vetar u kosi,daleke i čudesne predele,mirise začina i domaće kuhinje
-Više ne pohodiš moje snove
Nema te da mi doneseš miris mora i sunčeve zrake
Nestao si baš pred zimu
Nekom drugom poklanjaš snove o sreći
Čekam te godinama
U uglu svojih snova šćućurena I nepomična
Čekam te da moje snove obojiš u plavo
Čekam te da me tvoje usne dotaknu po prvi put,da mi oči jednim šapatom zatvoriš I snove obojiš duginim bojama
-Nema te,a zima predugo traje
Nema te,a nema ni moje duše
Tu sam,na istom onom mestu sa kojeg sam krenula
Zima predugo traje
Došla je kao zatišje i donela nam snove o drugima
Obećao si da ćemo se sresti
Obećao si
Zima predugo traje.
– Budim se. Ovog puta me mir i tišina potpuno okružuju. Otvaram oči. Shvativši da je zima počela i da je sneg padao tokom cele noći prekrivši svojim belim pokrivačem sve okolne zgrade,parkove i spomenike, dovlačim se do prozora.
U kući je bilo i previše tiho. Pogledala sam na sat,bilo je pet sati ujutru. Svi su spavali ušuškani u svojim krevetima pod toplinom jorgana sanjajući snove o sreći,putujući tamo gde nikada na javi ne mogu otići. Grade kule I gradove,podižu čitav jedan grad za samo nekoliko sekundi.
“Zašto zaboravljamo ono što sanjamo kada se probudimo, a nastavljamo da sanjamo tamo gde smo to veće stali? I zašto snove ne možemo da opišemo niti da ih nacrtamo?”
“Snovi su čitava pozornica na kojoj duša proživljava ono što na javi ne bi mogla. U snu smo svesni prisutnosti duše,ali ne I na javi. Po meni to je jedan paralelni život koji proživljavamo o koji se oslikava na našu stvarnost. Znaš nekada su snovi vrlo jednostavni ;don su nekada prepuni slika i emocija koje nas ostavljaju bez komentara. Nekada nam je potrebno da se od njih odmorimo,pa zato imamo periode kada namse čini da ništa ne sanjamo. To ustvari duša spava. Shvati da nam snovi pomažu da rešimo naše unutarnje sukobe. Koristi snove kako bi stvorila nešto kreativno.”-baka mi je oštro odgovorila kao da ću upravo otvoriti pandorinu kutiju.
“Kao na primer šta?” – bila sam zatečena njenim odgovorom,ali ne toliko koliko me je uplašila istinitost onoga što sam sanjala.
“Uzmi olovku i papir i zapisuj snove” – nastala je duža pauza koju je prekinuo konobar. – “Hajde,idemo kući!”
Već sa novim danom vraćam se obavljanjem uobičajenih stvari. Odlazim na posao. Razmišljam o postdiplomskim studijama. Oduvek sam htela da budem kao moja baka zbog koje sam se odlučila da studiram psihologiju. U svemu mi je uzor bila. Bila je jedna od retkih žena koja se iz male sredine usudila da ode mnogo dalje i postane jedan od najeminentnijih stručnjaka radeći rame uz rame sa čuvenim akademicima,profesorima i doktorima.
Dok se veče polako spušta nad gradom sporim koracima klizim ka stanu. Tako sam umorna.
– Prošla je zima
Odsanjali smo neki život srećni
U nekom drugom bajkovitom svetu
Punom neizmerne harmonije
-Probudili smo se svesni da je san prošao
Treba se probuditi iz usnulosti
Svet neće čekati
Vreme ne čeka da se probudiš
Vreme ide sve brže i brže
Onaj ko u korak sa vremenom ne ide gubi veliki ulog
-Noćas sam te sanjala
Sanjala sam da mi opet nemir donosiš
Sanjala sam kako me zoveš k sebi
Dozivaš me
Trčim,znajući da se u tvom naručju osećam najsigurnije
Bežim od nekoga
Bežim k tebi,a znam da me čeka mnogo prepreka
Znam da ću te opet izgubiti
-Sanjala sam te,a lice ti videla nisam
Ne znam ko si
Ne znam odakle dolaziš
Šta mi to donosiš na dar ?
Vidim samo obrise tvoje duše
Vidim ono što jesi
Vidim da si stvaran i da si čovek

-Rekao si da ćemo se sresti
U to sam potpuno sigurna
Sanjala sam da trčim i bežim
Pokušavam da pobegnem
Noge su mi tako teške,umorne
Sanjala sam da preskačem prepreke trčeći uzbrdo
Sanjala sam puno ljudi I tramvajsku stanicu
Toliko sam želela da od tebe pobegnem
Na tebe sam bila ljuta I besna
Da,bila sam ljuta na tebe misleći kako si mogao da me obmaneš
Ne,ustvari nisam bila ljuta na tebe,već na sebe
I to kako sam mogla tebe da volim
-Sanjala sam tramvaj zvani “želja”
Sanjala sam da putujem negde ko zna gde
Sanjala sam svoj bes
Sanjala sam svoje neispričane priče
Sanjala sam sebe stariju
Sebi sam nešto rekla,ali se nisam obazirala
Odgurnula sam je znajući
Da nisam to trebala uraditi
Izlazim I okrećem se ka njoj
Pogledom sve mi je rekla
Znala sam šta taj pogled znači
Znala sam da bes nikada nikome dobro nije doneo
Samo sam izletela
Sela na pločnik
Uzela kutiju punu flomastera
Počela sam izdvajati boje koje su istrošene
Bacam ih
Duša moja znala je da odbacujem život istrošen
-Sedela sam na pločniku
Hranila sam se sopstvenim besom
Kamo sreće da je suza bilo
Bar,bih osetila bol
Osetila bih da sam živa
Bes je privukao vukove,lažljivce I lakrdijaše
Hteli su deo mene
Nisam se plašila,jer nisam mogla postati kao oni
Pobeći nisam mogla,besom okovana za to mesto bila sam
Grad je bio tako blizu,a tako daleko
Bio je obasjan nekom čudnom svetlošću
Kao svetlost na kraju tunela
Pomislila sam da treba samo igrati njihovu igru
I da će se sve dobro završiti
-Nisi bio tu da me izvučeš
Nisi bio tu ruku da mi pružiš
Trebala sam tvoju snagu
Bio si negde daleko
Čekao me.
– Svetlo na kraju tunela -probudila sam se misleći na ovu poslednju scenu-Izgleda da zaista sanjamo život. »Često sanjam čudne i tako stvarne snove. Danas sam se probudila iznenada kao da me je neko gurnuo i povukao. Posle toga nisam znala gde sam niti šta je san značio.
Dan je počeo kao i svaki drugi. Monotono I jednolično. Uletela sam u kolotečinu svakodnevnog života. I znala sam da mi je bila potrebna promena. Dala sam otkaz u firmi sa jednom važnom napomenom:ako mislite da možete bez mene I da moj dosadašnji rad Vama ništa ne znači I da me svakog časa možete zameniti nekim drugim izvolite,pa pokušajte;dajem Vam slobodu. Prvu kartu sam rezervisala sam za Indiju,a zatim sam otišla na Tibet,u Nepal,Singapur,zatim za SAD i Latinsku Ameriku, na kraju sam obišla celu Evropu.
„Jedino nisam stigla da odem do Afrike I Australije. To ćemo ostavite za neki drugi put.” – pomislila sam u sebi.
Vratila sam se kući posle skoro godinu dana provedenih na proputovanju po svetu. Nije mi prijao duži boravak kući. Čim sam stigla I susrela se sa svim tim poznatim mestima,ljudima i istim jezikom poželela sam da se vratim tamo gde me niko ne poznaje. Gde svako govorim nekim drugim jezikom.
U meni su se javila neka čudna osećanja protivurečnosti-ne želim da ostanem ovde,jer ovde nisam potpuna;želim da budem ovde,jer tu su ljudi koji me vole,čuvaju,koje razumem kada sa njima razgovaram o nekim bitnim ili potpuno nebitnim temama. Takve emocije u meni su izazvale kontrasti od kojih sam bežala I koje sam zatvorila u škrinju svojih uspomena duboko u duši.
Od tada lutam od jednog grada do drugog tragajući za izgubljenim blagom u nadi da ću pronaći smisao života I snova koji me pohode od kada znam da nose promene. Plašila me je snaga mojih snova. Ponekada bih se prepustila. Dozvolila da me ponese njihova plima dok bi me oseka izbacila na kopno izmučenu I iscrpljenu. Bilo je I trenutaka kada bi donosili mir I spokojstvo. Tada bih se prepustila I krenula u avanturu koja bi me odvela u nepoznato. Tragala sam i srcem i dušom iako se razum borio da prevlada kako bi me izbavio iz tog haosa u koji sam upala. Tragala sam za odgovorima,ali ih nije bilo. Odgovor je sve vreme bio predamnom.
Pokušala sam da nadoknadim izgubljeno vreme. Sada sam se takmičila sa vremenom. Na kraju bila je to žestoka borba,dobiven rat iz kojeg sam izašla kao neprikosnoveni vladar svoga vremena. Umorna od svega sela sam na klupu u obližnjem parku pokraj studentskog doma u Bulevaru moje mladosti,kako bi me jutarnji zraci sunca okupali,a sveži jesenji povetarac udahnuo snage za dalje. Tada sam na trenutak zatvorila oči,prepustila sam se osećaju koji vetar donosi.
Iznenada je neko seo pored mene,uhvatio me za ruku:
»Gospođiće,da li ste dobro?»
«To si ti bio ti» nadala sam se tome. Nisam želela da otvorim oči,a da tebe ne ugledam. Lutala sam,tragala sam,ruke su mi bile gole kao grane,čekala sam trenutak kada ćemo se opet sresti. Dok sam te čekala godišnja doba bi se nizla kao niske od bisera postajući sve teže I teže kao nekakvo breme neophodno da bi se zivelo I disalo. Nisam znala koliko si mi bio neophodan sve dok te nisam srela i izgubila. Sada sam poznala tvoj glas i tvoje dodire.
«Gospođice!» – govorio je dobro poznati glas. Nada zadnja umire kažu stari. Sasvim polako sam otvorila oči kako iz radoznalosti tako i iz želje da te što pre vidim. Oči moje susrele su se sa očima crnim koje su pohodile moje snove,crnom kosom,velikim,nezgrapnim,ali i nežnim rukama,širokim ramenima na kojima bih mogla da se sakrijem od svakoga I svega na ovom svetu. “Naposletku si,ipak to bio ti.”-duša je govorila.
« Dobro sam. Hvala na pitanju.»-tišina je bila izmedju nas sve dok se nije usudio da je prekine:
«Drago mi je da ste dobro. »-opet tišina, »Da li smo se možda negde upoznali ? »-usledio je smeh, »Ovo Vam sigurno deluje kao već otrcana fraza za upoznavanje. »
«Ponekada. Zavisi ko je i kako je izgovara. Ko zna,možda smo se već i upoznali. Anđa, drago mi je sto sam Vas upoznla. A Vi ste?”-rekoh ne otkrivajući mu ono što sam znala da sam ga krišom od misli svojih tkala I drugih skrivala. Žudela za njegovim osmehom. Boga molila da mi te navede na put. Sa vremenom se borila kako bih te u srcu sačuvala,još bliže privukla k njemu kao da ti je tu mesto. Kada bi noći bile besmislene,a bol jači od mene same,kako me ne bi pobedio,satkala bih te od najfinijih delića svojih snova pribijajući se uz tebe. « Drago mi je Anđo. Ja sam Vlada i ubeđen sam da smo se negde sreli. »-očima mi je nagovestio da će se potruditi da sazna ko sam,a onda se nasmešio i moj svet biva obojen duginim bojama « Da li si za kafu ? Mislim da možemo da pređemo na ti.»
”Da. I da,možemo da pređemo na TI.” Znala sam da je on taj za kim je moja duša čeznula I koga je celog života tražila rizikujući i stavljajući sve kao ulog ne pitajući se za ishod te igre.

-Večeras te nisam sanjala
Konačno sam te srela
Večeras sam sanjala kišu
Sanjala sam nabujalu reku
I most preko kojeg prelazim
Htela sam da plačem,ali suza nije bilo
Kiša je nakvasila moje lice
Želela sam da mi kiša odagna ovaj bol
Ali bol nije nestajao
-Onda je kiša prestala
Onda je i sa njom bol prošao
A suze krenule same od sebe
Bila je to noć bez zvezda
-Osećam strah u grudima
Sa strepnjom prelazim most
Dok nabujala reka pod mojim nogama divlja
I ime mi izgovara
-Podižem pogled ka nebu
I pitam se gde su zvezde
Opet osećam strah u grudima
Tako se bojim.
-Prešla sam most
Čekam na raskrsnici upirući pogled ka nebu
Vičem plačnim glasom
Nebo progovara:”Tiše! Posle kiše dolazi duga! U nebo pogledaj opet I videćeš šta ti duša traži!”
-Očima stremim ka visinama
Nekakva čudna toplina mi se razleže po grudima
Čujem otkucaje srca svoga
Ono kuca sve brže i brže kao da iz grudi hoće da iskoči
Noge mi postaju sve teže,jer trčala sam dugo bežeći od senki
Nisam mogla više
Zastala sam
Tražila sam malo vazduha,ali nije bilo
Gušila sam se
Htela sam da potrčim,ali nisam mogla
Pogledala sam dole
Noge su mi bili vezane
Senke su se približavale
Zavijale su tako jezivo
Od straha sam izgubila svest
Sve je tada postalo crno
Pestala sam da postojim,da trčim,da bežim
Prestala sam da sanjam.
Probudila sam se.
Ničega se sećala nisam.

-Osetila sam kako mi nešto grebe grlo kako mi smeta. Pokušavam da otvorim oči,ali ne mogu. Kapci kao da su mi billi zalepljeni nekakvi lepkom. Ruke,noge i telo teške kao olovo. Posle dužeg vremena i uz neprestane pokušaje da pomerim svoje telo,s teškom mukom podižem ruku. Kao kroz maglu vidim tek senke u mraku. Teram sebe da otvorim oči. Budim se ugledavši oca koji je dremao na fotelji do mog kreveta I majku koja je histerično zvala doktore da joj pomognu,jer sam pokušavala da skinem cev koja mi je omogućavala da dišem. Svi trče oko mene. Sestre mi skidaju cev,a ono što je usledilo posle toga bio je gorak ukus u ustima I mučnina. Svet je u tih nekoliko minutima delovao naopako okrenut. Posle nekoliko dana provedenih u šok sobi na intezvnoj nezi gde su sproveli sve moguće testove doktori su mi dozvolili da vidim roditelje.
U njihovom prisustvu su mi ispričali da sam imala tešku saobraćajnu nezgodu I da sam jedva ostala živa. Rekli su : »Imali ste tešku nesreću u kojoj ste zadobili ozbiljne povrede glave. Od siline udarca stvorio se hematom… držali smo te u veštački izazvanoj komi…izgubili ste…»-mogla sam samo da čujem isprekidan razgovor doktora i mojih roditelja. “Zar je sve bio samo san?”-kroz glavu su mi prolazili svi oni trenuci u stanu,svi oni zvuci I snovi. U jednom trenutku sam prestala da slušam i da razumem šta pokušavaju da mi objasne. Prestala sam da budem tu gde jesam u bolnici okružena doktorima i tim groznim mirisom.
Majka je od sreće plakala i nervozno kao da se u to razume bolje od doktora « prevodila » mi kako bih bolje razumela. Ništa nije shvatila.
« Zašto se ovo meni dešava ? Zašto ? Kako je došlo do svega toga ? Tata,zašto ? Reci im da izadju. »-okrenula sam se prema ocu uputivši mu ove reči usana nepomičnih. Mogao je da ih pročita u mojim očima. Pogledao me je. Pomislila sam da je to trajalo čitavu večnost,a sve se desilo u deliću sekunde. Zatvorila sam oči vrativši se u moj mali ušuškani svet u kome sam bila zaštićena od raznih stvorenja i čudovišta.
Njegove umorne i natečene oči su zasuzile. Borio se kako ne bi zaplako ali jedna se suza iskrala i skotrljala niz obraze pronalazeći put u njegovim borama prelazeći iz jedne u drugu poput reke koja traži novo mesto kroz koje će proći,sve dok nije došla do kraja i naglo pala na njegovu šaku koju je držao okrenutu ka nebu. Nikada ga nisam videla da plače. Danas je pred svima prvi put zaplakao.
Okrenuo je ruke ka nebu kao da se molio.
Svoj stepen pobožnosti on je izražavao samo u svojoj ljubavi prema nama. Niko nikada nije znao da li veruje ili ne veruje. Uvek je živeo prema nepisanim pravilima baš onako kako su ga njegovi roditelji naučili. Iako je bio buntovnik u mladosti uvek je izražavao poštovanje prema starijima i onima koji čak ni to nisu zaslužili. Na život gledao je sa vedrije strane. Ali na život nije pazio već je nespretnim koracima sa kodeksom življenja na koji su svi zaboravili krenuo da ga gradi.
Nikada ga nisam videla da plače niti da se moli niti da se žali na nevolje koje su ga u životu sustizale jedna za drugom. Imao je svoja pravila i svoja načela od kojih nije odstupao sve dok neko od nas ne postane neumoljiv. Tu njegovu snagu i izdržljivost jedino je moja sestra nasledila. Mi ostali bili smo naslednici nekakvih drugih osobina. Otac se okrenuo ka doktorima rekavši im ono što nisam mogla da izgovorim :»Molim vas da nas ostavite nasamo sa našom kćerkom. Mislim da bi to trebalo ostaviti za kasnije. » Napokon su svi izašli. Napokon sam sama sa onima koje volim ali i dalje nemam snage da progovorim. Prislonila sam glavu na očeve šake koje su i dalje bile na mome ramenu kao da je želeo da bude siguran da nikuda neću otići. Dugo smo tako u tišini ćutali slušajući sopstvene otkucaje srca I tako sbe uverravali da smo živi I da jošuvek dišemo.
Počela sam da jecam dok su suze same od sebe navirale sustžući u galopu jedna drugu. Nisam mogla da prestanem da plačem kao da je to bilo nešto jače od mene same.
U sobu je hitrim korakom ušao doktor kako bi proverio o čemu se radi. Predložio je da mi daju lek kako bih se smirila. Otac je odbio jer je znao da mi je bilo potrebno da se isplačem. Razumeo je moju bol I tugu,svaki moj greh koji sam počinila prema njima I drugima,nadu I čežnju. Kako bih volela da mogu da im kažem da mi je žao za sve što sam uradila. Volela bih da mogu da vratim vreme unazad,ali to nije bilo moguće. |ivot ide dalje. Vreme neumitno teče,ko ga ne stigne gubi sve što je stavio na kocku.

“Tata,kako sam došla dovde ? Šta sam to uradila? Kako je mama podnela sve ovo? A moje sestre? O,Bože!”-htela sam da pričam sa njim,da mi ispriča šta se zbilo,ali usne su ostale nepomične. Izgubila sam moć govora,nisam se sećala kako je došlo do nesreće niti nekih delova svoje prošlosti. Ipak noge me nisu izdale,ali nisam se usuđivala da ustanem i napravim prvi korak. Bojala sam se da ne padnem.

Sestre bi dolazile da mi prave društvo,da mi pričaju o detinjstvu i o svi nestašlucima koje smo pravile kada smo bile male. Jedino se nisu usuđivale da pričaju o nesreći I poslednjim događajima koji su se zbili u našoj porodici. Dok su one pričale ja bih se trudila da sklopim rečenicu ili da im postavim pitanje u vezi nesreće. Tada bi Nada I Ljilja davale nekakva glupava objašnjenja ili izgovore da moraju ići ili da ih čekaju deca,muževi,ručak,poslovi u kancelariji,izložba I tako nešto slično. Jedino bi Vera kao najstarija ostala duže pored mene gledajući me kao da mi nešto zamera. U očima bih joj videla I tugu,ali I bes kao da je dugo to u sebi držala.
“Da li se sećaš naše poslednje svađe? Ne,nesećaš se. Vidiš ja se sećam svakog delića te svađe.”-bilo je prvo što je rekla kada su Nada i Ljilja otišle-“Bilo je to veče pred nesreću. Bila je to žestoka svađa koja se završila bacanjem svega što ti je došlo pod ruku. U jednom momentu bi se smejala,a onda bi počela da plačeš i vrištiš iz sveg glasa : »Molim te,pomozi m. Ne mogu više da izdržim. »-bile su tvoje reči. Zagrlila bih te tako čvrsto ne želeći da te ovaj put izgubim. Previla bih ti ruke i opet bih te grlila privijajučći te uz sebe kao bebu. Na kraju si otišla ne zatvorivši vrata za sobom. Te noći mogla sam da te izgubim zauvek. Mogla sam da ostanem bez sestre koju sam volela najviše na svetu iako si se prema meni ponela kao prema nekom neznancu.»-briznula je u plač proživljavajući taj dan iznova. Prišla sam joj nespretno i zagrlila je kako bih je tihim glasom zamolila za oproštaj. « Znam da ti je žao,ali to nije dovoljno, Anđo. Rećiću ti ono što se niko ne usuđuje da ti u ovom trenutku kaže,a to je da si bila vrlo problematično I svojeglavo dete. Pravila si jednu grešku za drugom. Lepota ti je donela mnogo sreće u životu,ali I nesreće. Svi tvoji takozvani ljubavnici bi te na kraju ostavljali. Bila si njihova lutka sa naslone strane. Nekada danima ne bi izlazila iz stana sa izgovorom da ti je potreban mir. Sve češće si padala u depresiju,a mi nismo znali kako da ti pomognemo. Nisi nam dozvoljavala da ti priđemo. Govorila si kako ti najbolje umeš sama da se izboriš sa svojim demonima. Pa,vidi sada gde si došla! Kako nisi razmišljala da imaš porodicu koja te voli i koja bi učinila sve za tebe! »-sa prekorom u glasu i besom u očima Vera je pričala o nekim stavrima koje su joj dušu razdirale. Bila sam njena najmlađa sestra sa kojom se igrala i o kojoj je najviše brinula. “O…op..sti…mol…”-pokušavala sam da izgovorim, a suze su mi kvasile lice. Jecala sam. “Ne,nemoj da plačeš ! Izvini ti! Nisam smela to sada u ovom trenutku da ti kažem! Oprosti mi!”-zagrlila me je i zajedno bismo plakale znajući da smo se oslobodile tereta koji smo nosili na duši.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *