Nenad Plavšić: Senka

Procvetalo sunce vitlalo je po žagoru osmeha nepoznatih lica. Za koga te zenice titraju, za koga usne crvene od poljubaca, a grudi drhću pred naletom svežine prijateljstva, pripadnosti, potrebe? Svaki njihov pogled pravio je od mene vuka prestupnika u čijoj koži strah boli više od udaraca. Svaki njihov pogled se osipao kroz kapi tišine moje odbačene duše i plutao po okeanu mržnje. Ne umire otkucaj srca zbog samotnih minuta iščezlih u nepoznato, u noći, u oluji pijanstva i veličanstvene mašte… ne ruši se carstvo postojanja jedne osobe zbog poretka u društvu, zbog lošeg varenja teške okoline… Prazno mesto na klupi, jedan sladoled, jedan uzvik ledene krvi, jedna nesvršena drama sedela je na mom mestu znajući da niko doći neće. Violina se gušila, gromovi su pucali od sreće, od radosti, od savršene harmonije što u meni širi krila prihvatajući me svečano u svoj bezvremeni zagrljaj praznine… Kome treba trulež sveta? Kome zlato sija zelenilom planina nebeskih, kome dukati šapata otvaraju riznicu večnog druga, saputnika i sapatnika? Naborano čelo društva pokazuje sve infarkte koje je doživelo pokušavajući da učini sebe boljim. Potresi i proširene vene govore drugačije. Blatom pokvašen odraz uzalud čisti kožu u pokliču nade.
Moj maleni prozor je izdvojen od ostalih. Živim u potkrovlju zgrade u čijoj ulici nema fenjera. Tamnica gde vreme stoji poput oblaka zarobljenog na slici… Prepoznaje se u nezgrapnim pokretima, u slovima nepovezanim, u nečistim mislima protkanim lažima podmuklim; prepoznaje se po tužnim očima i tvrdim uzdasima, prepoznaje se simptom nezainteresovanosti i nepokolebljive predanosti prostoru unutar zidina zamka. Propadanje po linijama učmalosti i neistraženim odajama beskrajnog uma. Obeležen korakom koji je otkrivao moju prirodu, hodao sam pločnicima ošamućenog grada. Prolazi traka, smenjuju se filmovi, smenjuju se boje razigranih očiju preda mnom… a kakav bi slom nastao da sam ja, tek uzgred, dobio njihovu ulogu? Kakav jecaj bi svet iznedrio da sam ja neko drugi? Poznaju li golubovi otuđenost? Onako… kada jeza više ne uznemirava kosti pred snenim, dragim glasom; kada nastupi odsutnost potrebe, kada vreme ne pokupi mirise patnje i kada vrtoglavica zavlada prazninom istine. Zaista, poznaju li golubovi otuđenost u svojoj slobodi ili vekovima šire krila belini jagodica vasione utkane u svaki milimetar njihovih senki?
Masa poništava razlike. Ne bih želeo da postanem davljenik, da uprljam netaknuti ideal sigurnosti koji bezbrižno plovi u mom malenom svetu… Morao sam da prekratim muke; morao sam da se izdvojim, da proturim pravog sebe kroz maglu klišea i uništim zablude… Maska ništa ne rešava. Otisci uspomena ponekad zapucketaju ludilom snova bezdušnih utiskujući žig bola u venu suza… Ponekad se usudim da ogrnem plašt noći koji razdire dušu moju u nasrtaju bezgraničnog bluda što trni kao prezir u kostima gubitnika. Ponekad i gorčina usitnjenog smrada otvara vrata istisnute mladosti. Naposletku… detalji prekrajaju svetove; detalji menjaju, ruše, kreiraju, strahuju, otimaju i seku po volji! I kleče pred njima slova, kleče povici, uzdasi, molitve, želje, neuspesi… kleče prostranstva probuđene mašte i neizbrojani eoni civilizacije. Sakriti tragove, to je sve…
A bila je tu i jedna žena… nekada davno. Ni danas, decenijama kasnije, ni danas ne mogu shvatiti da li je uistinu postojala? I ako jeste, kako je moguće da je pramenovima kose odvajala raj od pakla, dan od noći; kako je moguće da je trepavicama nizala talase mamurne strasti, a jezikom u isto vreme osvajala moju orbitu, otkrivši najmračnije oblasti? Ko je bila ona? Otrov možda? Znam samo da je volela slobodu, volela je da diše duboko i da žmuri dugo udubljena u poljubac, u dodir, u zvuk istrošene lepršavosti pokreta… volela je kas konja preko procvetale livade ljubičica, zamah duha volšebnog u svoj fantaziji svojoj kroz koju prolazi dok treperi vazduhom; volela je miris uspavanih obraza, kišu nezasitih uzdaha, tišinu senke… Bili su to neponovljivi momenti kada sam imao prilike uživo da čujem glas Heruvima! Istina je: živeo sam tada, samo tada. Vapaj uvenulog lišća prosuo se preko poslednjeg gutljaja koji je ispila… Ništa posle toga nije bilo isto. Ostavila je uragan po rastanku…
Dvadeset i kusur kvadrata prekrivenih dubokim mrakom. Zidovi utonuli u melanholiju. Led po usnama. Strmoglavljen na leđa u besmislenom humoru muka mogao sam pokatkad začuti glasove. Dozivali su me, molili, objašnjavali kako da postupim u raznim nejasnim situacijama, uzimali na sebe moje grehe, podsmevali mi se, tugovali uz mene, ljutili se, naređivali, pa čak i pretili ako ih ne poslušam. Pre otprilike mesec dana javio se neki Dule. Imao je dubok glas, oštar i prodoran. Pričao je kako bi trebalo otići do Milutina Kočijaša i od njega tražiti deset kilograma pšenice. Ali, obavezno nabaviti novi kantar, jer Milutin je poznati lažov i voli da zakine. Potom kazati Milutinu da mu je ćerka pobegla u Sombor sa komšijom Draganom, koji je običan ženskaroš i raspikuća. Dule je smatrao da bi najbolje bilo da ovaj odmah vozom ode u Sombor, nađe gde živi Dragan i premlati ga k’o vola, a ćerku da uda za prvog ciganina, samo ako je pošten! Onda, baš pre neki dan… ženski glas, Milica T. Pita kako sam i zašto mislima verujem? I ne sačekavši odgovor, kaže da joj je jedino žao ćerke udate za Putara Marka, a ostatak sveta uopšte ne žali, jer poznato je da ljudi nađu rešenje, snalažljivi su kao lisice. Međutim, njena je ćerka toliko sirota i veruje svakoj budali! Da joj odem u posetu i pitam kako je i treba li joj štogod? Pa kada se malo sprijateljimo najvažnije bi bilo saznati da li Marko i dalje noći provodi po kafanama i rasipa pare na karte? I zašto muškarci uopšte stupaju u brak, kada tome nisu dorasli? Džaba ih bilo!… Dešava se da nekoliko osoba naiđe u isto vreme, te jedna prekida drugu i nastane svađa. Često me posećuju, često im pridajem više značaja nego što bi trebalo i nekako živim uz te priče malih, običnih ljudi za koje znam da nisu istinite.
Ne, Milice, ne verujem mislima gnusnim, ali mozak poklekne, oslabi za trenutak i dopusti da bolest napreduje. Ne verujem rečima ushićenosti, ne verujem da postoji sreća bez zrna crnila, bez stomačnog virusa… Klica drhtavog sivila gordo odzvanja po kamenju klisure, po razlivenoj magiji i razara sve ispred sebe. Proleće blista, ali ga ne osećam. U meni definicija marginalnosti… Daljina sakriva onaj strani, pokvareni uticaj nerazumevanja. Gumica nije dovoljno jaka da obriše strepnju koju donosi novi dan. Zaranjam u apatiju sopstvenih emocija. Promeniti čitav svet ili promeniti sebe? Postajanje onoga što niko ne želi da ima pored sebe je neminovno. Istina nikome ne treba. Nemoguće je zavrtanjem česme vratiti kap vode koja je već krenula… Da, ja volim, volim od srca do neba, volim onako kako samo ludak može voleti… tvrdoglavo, neumereno, prosto… volim snagom požara, upornošću deteta, smirenošću duhovnika! Iza mene neće ostati priče nepoznatih, neće plač na grobu treptati po hodnicima iluzije… Ne može usamljenik da ostavi tako vidljive tragove na površini planine. Iza mene će ostati pokušaj da prstima uhvatim vetar, da naučim jezik vasione i opišem bezuslovnost ljubavi…